I део из романа "Сага о Лазаревићевом Вучку" Снежане Писарић Милић

- Ја вама морам касти, да бих дао живот за нашу земљу! Одмах! И доктори, и сви они у пољској болници, верујем, исто би урадили. Кажите ми да умрем, ево – умрећу! И плакаћу од среће што ми се пружила так`а прилика... Волим домовину више од матере, и волећу је једном више од жене, деце... – родољубиве емоције нагрнуше свом снагом на Вучка.

- Лепо, лепо... Знаш ли ти, јуначе, да је један частан официр, мој пријатељ, у свом писму кући написо само „после оне катастрофе код П.“, дат одмах под војни суд и бог зна хоће ли главе изнети, док са друге стране онај који му суди мисли и у четири ока говори сто пута горе и црње? – одсутно и с тегобом рече г. пуковник, који свесно одабра Вучка за разговор. Виђаше га данима како занесен цакли сабљу. Понешто чу о њему и допаде му се, па ко да му хтеде што поручити. - А на оне веселнике у рову што се мрзну, једном ће о њих, ко на дирек, метнути заставу наше победе! Што им бар не испеку каве да се угреју и дају центу дувана, а...?  Али, тако је ту свуда, па и код нас. А доктори? Једног од њих сам чуо кад рече: „Како је лепо живети за другога!“ Признајем, не би ми сасвим јасно.

- Ја га разумем! – Вучка толико орасположише речи о доктору, ко да га сањивог полише да се умије ил` уморном дадоше чашу вина. 

- Можда бих и ја живео за другога. Али не за војску! Јесте, све је у причи лепо и красно, али иза свега тога ја не видим ни палмине гранчице ни венац од ловорике. Или, даће бог да моја памет не стиже за оне мегдане где се разигравају велики умови и где се тамо „иза брда“ умива, пере, штирка, пегла, па ћу ја и други мени подобни једнога дана зинути од чуда када се о овоме буде писало...

(део из романа „Сага о Вучку“)

Лаза Лазаревић (Снежана Писарић Милић)