Било је, може бит, по ноћи. Широке
улице блистале су у месечеву зраку, стражар кашљуца под једном стрехом, свеће
свуд погашене, само још у Ђуковој механи гори лампа. Унутра, момак спава на
столици, а двојица играју билијара. Њихов гласан говор и лупа билијарских лопaтa сасвим пусто и непријатно одјечу по празним
улицама.
Дете је, и ја сам знам да је
чудновато, али шта ћу сад кад је тако било? Ја причам само голу истину.
Он прође поред механе другом
страном улице и погледа у механу. Уједанпут сав задрхта, крв му тако појури у
главу да му се учини хоће очи да му искоче. Он угледа свога крвника (дете је,
шта он зна!) крвника који га је био - секретара Тришу. Тога он и тражи. Стаде
пред капију поп Глишину и крвавим очима стаде пиљити у играча. Откуд толико
срце у толишног човека!?
„Ту ли си, угурсузе!“, прошапта дете ко какав
старац, секирицу стисну, а нокти му се урезаше у длан, „Да
видимо, хајване, колико ћеш ванџирити ноћас!“
Сирота мати му понављаше цели дан,
иако она ко и он знаде шта је истина: „Нико те није тук`о, сине! Што би тебе
јединог малтретисали? Е, свашта, ко ти ту пакост каза?“
Смрзо се јесте, ал му је сећање ко
жеравица жигосало онај дан за вечност. Од жива иксана доби ручно резбарени
ожиљак на леђима, а још дубљи и сликовитији на души. Ни мелеми од мајчиних
додира не могаше га ублажити. Не помогоше ни руке баба Јеце, која редовито
уздахне па заплаче кад му ране на леђима трљаше везикатором, а заобилазаше их пажљиво
да сирће и бели лук, справљани због промрзавања, не стварају додатну бол
ранама. Капи комове ракије деловаше на њег попут инхалације.
„Зар дете `вако тући?“, – шаптала
је, а он је чу, „Где ће му душа!?“
