ЕХО МОЛИТВЕ У НОЋИ ПРАЗНИХ ХРАМОВА - рецензија за роман Тајна старог храста Милунке Поповић

 

 ЕХО МОЛИТВЕ

У НОЋИ  ПРАЗНИХ ХРАМОВА

 (Тајна старог храста, Милунка Поповић, 2020. године)

 Након аутобиографског првенца Живот је река, књижевница Милунка Полић Поповић ме обрадовала рукописом насловљеним Тајна старог храста. Наслов  недвосмислено наговештава мистерију, а читаоцу дарује радост ичекивања и узбуђење.

Ауторка је на књижевну позорницу ступила као зрео писац. Новим романом ће дефинитивно учврстити позицију. Готово филмским заплетима држи пажњу до последње реченице. А речи јој теку реком живота и преплићу се попут плетенице са славског колача, онако народски, гласом који милује, саветује и опомиње. 

Пише вешто, изазивајући у читаоцу сва осећања која људски род може осетити. Љубав и мржњу, страх и предах, гордост и понижење, освету и задовољење. Дучић би рекао - Живот јесте непрестана трка белих и црних коња... Е, ту трку ауторка је маестрално довела до самог краја, задовољивши сва правила које књижевно дело попут романа треба да поседује.  Гледајући из угла некога ко пише о њеном стваралачком раду, прво уочавам да нема никаквих недоследности у заплету, структури и ликовима. Ово је sавршено прецизно изнета прича.

У роману је осликан живот у србијанском селу. Женама је посвећена већина дешавања. Мушкарац озида кућу, жена од ње направи дом и удахне  душу. У њиховим животима смењује се рад, рађање, ратови. Одувек и заувек. И, нажалост. Као усуд, ил` клетва. Непрестано траје борба за очување породице, имања, државе, части, образа, угледа. Остати поштен по сваку цену и у сваком времену. Не изговорити ни једну погрешну реч. Или, као Стамена, бити савршена и узор за све. Понети грех гордости, и платити казну за њу. Симболика њеног имена, доминантног лика у роману, асоцира на чврстину карактера попут стене, који попушта пред нанесеном клеветом, доводећи тиме све што је градила у свом лику, под лупу сумње. Понета неуобичајеним физичким болом од речи које су резбариле хируршки прецизним ножем душу, изговара у судници, пред клеветницима и судијама, најтежу могућу клетву. И та клетва, као градоносна небеска лађа смрти се годинама надвијала над две породице у најближем комшилуку.

Страдање, (с)трпљење, вера у Бога, нада, љубав према ближњима, чини смисао и сврху постојања. А Живот? Он се поиграва са свима, и на његовој ветрометини смо само танане играчке, које, да би опстале непрестано везују конце за небо.  

Мој живот је почео таман када се завршава радња романа. Као ћерка комунисте, полицајца, ништа нисам знала о вери, сујеверју, о обичајима  животу на селу, јер су родитељи мојих родитеља живели далеко. Занимљиво, ауторку и мене делило је само неколико километара раздаљине, док су нам се свакодневно укрштавали путеви од места боравка до места школовања на Дринском мосту код Старе Љубовије. Када сам запитала једног професора СГШ у Братунцу, сећа ли се ауторkе из школских дана, у даху ми је рекао – Kако да не? Била је ученица генерације. Ма, какве генерације! Пет генерација пре и после ње није било таквог ученика.

Са овим рукописом, научила сам како изгледа права србијанска домаћинска кућа, и много израза који лагано тону у заборав. Из ризнице сећања ауторка романа нам враћа сву однеговану лепоту и снагу правила у патријархалној заједници. Занимљив је и просто идиличан однос снаје Милене према свекрви, свекру, деверу, заови, новим комшијама... Женско дете – туђа вечера, народски речено.

Потом, усуд Срба, огледа се кроз вечиту подељеност. У овом роману, претешка је подела на партизане и четнике.

Снови и предсказања заузимају значајно место. Са сном све почиње. Мртва беба наговештава љубав и страдање. Љубав и грех. И грех на грех. И, на крају змија, као симбол прапочетног врхунског греха. Па стари храст, као симбол трајања, вечног сећања и опомене. Почетак и крај. Живот и смрт. Затвара се круг. Као у страшном сну, чију симболику је ауторка вешто сакрила, а ја је тражила до самог краја романа. Почетак и крај затварају круг.

Након прочитане последње странице, појавила се вера да је све могуће преживети и надрасти. Буди наду. Васкрсава љубав, као у овој нестварној ноћи уочи Васкрса, када су православни храмови празни, а молитва јача него икада. Негде Горе, у неким тајним васионским књигама спознаје, остаће забележена снага Невидљивог, који је људе натерао да мирују, а природу да се врати својим токовима, те засија у свој својој лепоти створеној по његовој  замисли. Сведоци смо заборављеног птичијег црвкута, невиђених обриса планинских врхова, лабудова који чекају да се врате.

Живот је непрестана игра добра и зла, па требало би потомке учити корацима на време. Ко их није научио у младости, у свом дому, нека се потруди сам, јер једном ће се надвити или склизнути у провалију незнања, напажње и охолости.  На овим просторима, где градоносни облаци одвајкада надолазе са свих страна, старовенска правила и мудрост су пожељни учитељи.

Ово је ехо моје молитве у ноћи празних храмова.

 

Топло препоручујем за читање роман  Тајна старог храста, књижевнице Милунке Полић Поповић, који заслужује дубоки наклон публике и респект критике. Искрено верујем да ће, након овог романа, уследити филигрански вез од испричаних нових прича, који ће чувати од заборава време које се вратити неће.

 

 

На Васкрс, 2020. године                                           Снежана Писарић Милић