КАД ПИСАЦ О ПИСЦУ ПРИПОВЕДА

(Из Споменара Веље Суботића - Вељку Петровићу у спомен)

    

          -   Знаш, када је умро Вељко Петровић, ишао сам у Алеју великана, и положио на гроб цвеће. У алеји све једнако само над Вељковим гробом жалосна врба, дар непознатог обожаваоца, који је уз врбу оставио цедуљицу: Молим најусрдније, да овој врби и мени опростите. Он је ту и нека над њим и врба остане

              И врба остаде, испоштована преко реда.

 ***

        Диванили смо често Веља Суботић, песник, драмски писац и вишедеценијски првак Народног позоришта у Сомбору, и ја. Он стар, болестан и заборављен. Ја, задубљена у прављење споменара по његовој жељи. Била је зима.

           Сећања над главом трепере к`о небеске лађе, спуштајући се из предела над којима сe просуо прах заборава. Споменар, који му направих пред саму смрт, послужи да овековечим неколико његових казивања. Па, и ово о Вељку Петровићу.

            Посебно је волео приче из рата. Помену, како је Вељко, као родољуб, с почетка двадесетог века, са сребрном форинтом у зубима, обучен препливао Саву, и из тадашње Аустроугарске пребегао у Београд.  И пуцали су за њим, ал` како рече – није га `тело тане. 

 

У туђем свету

(Почетак приповетке је узет из рукописа истоимене, започете

 а никад довршене приповетке др Лазе К. Лазаревића)

 

Године, 1870-е дође у Берлин један Србин, именом Видак Големовић. Млад човек од двадесет година. Осредња стаса и необично плећат. Несразмерно развијене шаке и мускули руку, иначе, може се казати, мршав. Лице му је било детињско, недовољно марковано. Само бих по очима и кожи, која је споља с обе стране очију лако набрана, рекао да је добродушан и да се ласно смеје, а према томе шта му је на, као што рекох, несразмерно широким плећима седела помања глава која се ласно и слободно окреће, рекао бих да он ту главу носи свуда и да не зна шта је то не могу, или не смем. Он је крижач и дошао је у Берлин да ступи као крижач код познатог дуванџије Винтера. Са собом је донео један мали путни ковчег, једно писмо на Винтера, немачке речи: их, хотел, хаус, медхен, бир и билиг есен; две француске мосије и мерси; и два добра дуванџијска ножа у једној кеси од коже.

Кад сиђе са железничких кола, рекне кочијашу: - Хотел biliг. Одседе и ноћи у хотелу Schindermayer. Сутрадан узме писмо на Винтера и показа га првом Немцу кога срете на улици.

Немац се згледа.

Видак му најпре показа писмо, па руком на једну кућу.

-          Хаус где овај седи!

Шваба нешто мрнџа. Видак ништа не разуме. Он опет лупи шаком по писму, па пружа на кућу.

-          Хаус, хаус?

Аја, Шваба опет за свој рачун нешто трпа. Видак се окрене од њега и стаде псовати. Здраво је ружно псовао, ал` Шваби је било свеједно.

Од тога Швабе он се окрене једном жандару. Мислећи, ваљда, да је какав господин официр, Видак скине капу и приђе. Покаже писмо и опет каже:

-          Хаус?

Жандар прочита наглас целу адресу, па слеже раменима.

-          Где је тај хаус?

Stopama Laze Lazarevica - Laza Lazarevic/Snezana Pisaric Milic

 

"Sa mirisom jasmina" - slovo o knjizi Druga strana novcica knjizevnice Gordane Mikic

 

Са мирисом јасмина

(Друга страна новчића, Гордана Микић, 2021. године)

 

         Роман првенац списатељице Гордане Микић, насловљеним симболичним, асоцијативним именом  Друга страна новчића,  је посвећен генерацији, којој и сама ауторка романа припада, које су из бајковитог детињства гурнуте у најгору ноћну мору одсањану деведесетих година прошлог века.

         Те несрећне деценије појавила се „нова нормалност“. Под њен утицај пала је и јунакиња романа, Марија. Имала је могућност је да сачува мир и сигурност под окриљен родитељског или брачног дома. Нажалост, одлучила се за плес на жици, за руски рулет са сопственом душом, за понирање у најдубље поноре свести тражећи узбуђење, искуство, смисао и сврху постојања, те право на слободу избора. Тако, остављајући своје, познато, сигурно  и драго, помало притиснута „неподношљивом лакоћом постојања“, кренула је успињање по белосветским врлетима, и туђа правила, навике и живот присвајала као свој, а себе подизала у очима оних које су остајали.

         Топао и елегантан, романтичан и сензуалан мирис јасмина има снажну симболику у роману. Повезан је само са лепим моментима. Лепи, нежни, префињени и љупки цветови јасмина личе на прелепе, младе, паметне девојке, које срећемо на нашим улицама. Таквим девојкама је и посвећен роман. Дивне девојке у времену које би да заборавимо. Свако време изнедри и проверава и добре и лоше људе. Као да они који су добри постају још бољи, а лоши се утркују да надмаше себе.