IZ RUBRIKE "NAJLEPŠE PRIČE ČITALACA", časopis "Bazar" 1986. godina...

Priča objavljena u časopisu „Bazar“, 1986. godine, u rubrici „Najlepše priče čitalaca“. Te godine dobila sam za nju TREĆU nagradu (moja prva nagrada za pisanje).

DUNJA, DEDA I JA

Snežana Pisarić Milić, 1986. godine

Pre petnaestak godina, ne mogu se tačno setiti da li je od tada prošlo baš toliko, otišla sam na letnji raspust kod dede na selo. Moji su živeli daleko od svog rodnog kraja, pa smo mi, deca, retko išli tamo. Baka je umrla desetak godina ranije, nisam je ni zapamtila. Mama nije volela da idem sama, jer, deda je star a ja mala, biću mu na teretu.

Dedu sam mnogo volela. Vodio me sa sobom kud god bi krenuo. I u štalu, da pomuze kravu, mada se bojao da me ne ritne, jer sam se uvek pribijala uz nju, ili pokušavala da je uhvatim za rep. Dok je okopavao baštu iza kuće, išla sam za njim i zalivala leje svojom malom kanticom. Ponekad bih nešto zgazila, ali on se nije ljutio. Kada bih slomljenu stabljiku pokušala da ispravim, i nateram da ponovo stoji, od srca se smejao.

Uveče smo zajedno raspremali krevete. On moj, ja njegov. Takmičili smo se čiji će biti bolji. Ja sam uvek pobeđivala, jer je on, namerno, ostavljao jastuk nakrivo ili malo zavrnut jorgan. Dugo u noć bi pričao o svemu i svačemu. Najviše o ratu, o drugovima, o borbi, ljubavi, prijateljstvu. Nikada nije pričao o smrti. Ljudi koje je on voleo kao da nisu umirali.

Ujutru bi me puštao da spavam koliko hoću. Kod kuće to nisam mogla zbog škole. Posle ručka prala sam suđe na staroj pumpi, i bila ubeđena da to radim odlično. Međutim, jednom sam uhvatila dedu kako pere ponovo. Bila sam malo ljuta na njega.

Najviše sam volela kada bismo, oko pet popodne, seli pod staru lipu i pili kafu. Deda bi sipao i meni i sebi, zapalio lulu, i tako bi sedeli i po dva sata. Molila sam ga da mi ne sipa mleko u kafu, a on se kleo da nije. Ubeđivala sam ga da je boja moje kafe drugačija od njegove, a on uporno tvrdio suprotno.

Jednog jutra probudio me rano. Išli smo u grad na pijacu. Lepo sam se obukla. Deda je sve što je poneo za prodaju stavio na konja. Onda je i mene popeo na konja. Čvrsto sam se držala, jer sam se plašila.

Ubrzo smo se našli na pijaci. Sve je lepo složio i prodavao. Ja sam sedela pored njega, i posmatrala sav taj svet koji se vrteo oko nas. Ubrzo se pojavila starija žena. Prišla je mome dedi i pružila mu obe ruke. On ih prihvati i poljubi. Oči su mu sijale od radosti, a i ona je njega gledala sa neobičnom nežnošću. To što sam videla, samo se ljubavlju može nazvati.

„Ko ti je, Rade, ova slatka devojčica?“, upita, kada me primetila.

„Unuka, od najstarije kćerke.“

„Zar je, već, ovolika?“

„Jest’, baš je porasla. A kako si ti, Dunja?“

„Loše, moj Rade, loše. Bolesna sam. Opasno je, moram u penziju.“

„I, bolje ti je. Dosta si radila.“

Stajali su tako, na sred pijace, i pričali. Deda, kao da je zaboravio gde se nalazi. Ja sam prodavala ono što je ostalo, davala koliko je ko tražio, uzimala koliko je ko davao. Pravila sam se važna. Onda je gospođa dala meni čokoladu, i otišla. Htela sam da je podelim sa dedom, ali on nije hteo ni da čuje.

Kada smo stigli kući, pitala sam ga ko je ona. Dugo je pričao. Bili su zajedno u ratu. On je u selu ostavio ženu i četvoro dece, i otišao u partizane. Ona je bila devojka iz grada, iz fine porodice, obrazovana, najlepša u odredu. Rodila se među njima ljubav i trajala sve vreme rata. Deda mi je rekao da mu je rat bio najlepšti period u životu. Hteo je sve da ostavi i da ode s’ njom, ali ona nije pristala. Naterala ga je, da se posle rata, vrati ženi i deci, a ona je krenula svojim putem. Posle se udala, rodila sina, ali sada živi sama sa mužem, jer se sin oženio i otišao. Često se sretnu. Rekao je, da mu je uvek teško kada je vidi.

Nismo je više pominjali. Uskoro je otac došao da me vodi, i meni je bilo mnogo žao što ga moram ostaviti samog. Obećala sam dedi da ću doći za sledeći raspust. On je seo pod lipu, zapalio lulu, i gledao za mnom. Mahala sam sve dok ga nisam izgubila iz vida.

Nisam otišla idućeg leta, ni sledećeg, već tek posle tri godine. Mnogo mi se obradovao. Nije mogao da se načudi kako sam porasla. Onda me dugo zagledao, i rekao da mu je žao što sam odsekla kosu, a ja sam bila ponosna na svoju novu frizuru.

On se mnogo promenio. Ostario je, i nije više bio onako raspoložen. Stalno je ćutao, a uveče, kada bismo legli, nije bilo starih priča. Postalo mi je malo dosadno. Kravu više nije imao, ni konja, na pijacu nije odlazio. Jednoga dana smo, ipak, otišli u grad. Kupio mi je najlepšu haljinu koju sam ikada imala, i najveći sladoled. Kada smo pošli natrag, rekao mi je da čekam na klupi pred nekom kapijom. Bilo je to groblje.

Dugo se zadržao. Nisam više mogla da čekam, pa sam pošla da ga tražim. Kad tamo, pored jednog spomenika, deda sedi, pokrio lice rukama i ne miče se. Pročitala sam ime: DUNJA.

„Dođi, sine, stani pored svoga dede da se zajedno poklonimo junaku“, rekao je.

Nisam smela da plačem, jer sam znala da i on jedva zadržava suze.

Posle, kod kuće, opet mi je pričao o njoj. Sve. Rekao mi, da je samo nju u životu voleo toliko. Reče da je umrla u strašnim mukama, a da to nije zaslužila. Dodade i to, da njegov život bez nje više nema smisla. Nisam smela da pitam, zašto se nije udala ako ga je toliko volela, i imala hrabrosti biti s` njim. Ili ga, ipak, nije dovoljno volela?

Otišla sam posle dve nedelje. Deda i ja smo se na rastanku dugo pozdravljali, kao da smo znali da se više nećemo videti. Umro je naredne zime. Nisam htela da idem na sahranu, jer sam dedu volela živog. Svi su mislili da je umro zato što je ostao sam, od tuge za decom koja su ga ostavila.

Samo sam ja znala da je umro od tuge za Dunjom.

Snežana Pisarić 

Bazar, 1986. godine...