STVAR
IZBORA
Zaljubilo se zlatno Sunce u
srebrni Mesec.Vrckalo okicama, plesalo piruete po nebu, gorelo od ljubavi. Svojim
sjajem zaludelo ceo svemir. I, sve su se planete počele okretati za njim. Sva živa
bića na Zemlji osetiše kako zavise od njega. Jedino je Mesec bio otporan na
njegov sjaj. Ostao je u svom svetu od mraka, uobražen, glavni među zvezdama, pravi
princ tame. I, volelo ga to Sunce sve jače i jače, ali nakon svakog izliva nežnosti,
Mesec bi ga nadvladao i ponizio. Sunce nije odustajalo. Pokušavalo je stalno
iznova da ga privuče, usreći, iznenadi. Svaki pokušaj, kada bi počinjalo sa nežnostima,
neko nazva - jutro, a kada bi se umorilo od odbijanja-veče. I, tako u krug...
Ujutro bi Sunce, puno
entuzijazma, činilo lepe stvari, širilo toplotu, rascvetavalo cveće, davalo
sjaj reci, topilo hladnoću snegova, a uveče bi, bez razloga, bilo oterano sa
neba. Taj beskonačni niz nazvaše - dani. Tekli su njegovi dani puni nade, okretalo
se po nebu to veselo, žuto Sunce, smejalo se, mamilo poglede.Ali ipak, nakon
svake lepe reči, lepog gesta, dolazilo bi veče. Tada bi se na trenutak njihovi
svetovi dotakli, i Sunce bi pomislilo da je uspelo, ali uobraženi Mesec bi ga
gurnuo pod oblak, kao u neki ćošak, da u mraku mašta i ispašta svoj greh, jer
voli ono što ne sme. Mesec bi se tada, kao pravi princ razvukao po satenskoj
postelji od neba, dok su koketne zvezdice sijale svuda oko njega. Svakoj bi
poklanjao malo svog sjaja, kompliment, svaku je želeo, svaku lagao. Strast je
bila njegovo oružje, a sve zvezde laki plen. Čak su i ljudi, po mesečini, kao
po naređenju, odlazili u tuđe postelje, a to vreme kada se dešavaju svakojaki
gresi, jer se po mraku mnogo toga ne vidi, nazvali su -noć. Mesec je tako, svake
noći sijao u svom egu, ali njegova svetlost nije mogla osvetliti celu planetu. To
je više bio neki njegov lični sjaj. Sebično ga je čuvao u svom oku. Jedino
zvezde, one lake, rasute po nebu poput izgubljene časti, sve iste kao jedna, širile
su mu ruke svake noći ispočetka. Uživao je u tome, i činilo se da mu Sunce
zaista nije potrebno. Ipak, ponekad bi ga videli, u sred dana, kako sav
izbledeo i sam, negde u daljini, viri ispod nebeskog svoda, ali on to nikada
nije priznao. Nebo im je uvek bilo isto, ali sjaj drugačiji. Zbog neke ravnoteže,
dan i noć su se ravnomerno smenjivali, a ljudi shvatiše da je stvar ličnog
izbora da li će im Sunce zagrevati srca ili Mesec krevete.
Umorna, jedne večeri, dođoh
kući sa posla. Skidajuci svoju žutu jaknu, ugledah svog sinčića od 5 godina
kako sedi za stolom obasjanim mesečinom i nešto crta drvenom bojicom.
- Vidi,mama,zvezda!- reče,
pokazujuci mi crtež na parčetu papira. Drvenom bojicom nacrtana zvezda, ona
koja se "dobija" jednim potezom-laka, raširenih ruku i nogu, svojim
oštrim kracima remetila je čistocu i belinu papira. Pomilovah ga po kosi prstma
toplim poput sunčevih zraka. Nije on kriv sto je muško...
Renata Cvetkov
No comments:
Post a Comment