U RITMU ZATVORSKOG BLUZA
U jednoj maloj zemlji, negde na
severu, živela je jedna bogata žena. U njenom vlasništvu bilo je jedno posebno
imanje. Mnogi su želeli da ga imaju, mnogi su joj zavideli, neki bi dali sve da
se samo prošetaju tom gustom šumom i nestanu u brdima. Dolazili su kupci sa
svih strana sveta, nudili zlato i svakojaka čuda, ali taj posed nije bio na
prodaju.
Imanje je imalo prostranu nežnu
ravnicu koju je grlila gusta šuma. Neko čudno, talasasto drveće, nalik na tužne
vrbe, celom krajoliku davalo je bajkovitu notu. U toj šumi živeli su Mesec i
zvezde. Na sredini ravnice dva zelenkasta jezera ručala su Sunce. U njima su
plivale želje. Malo niže nalazila se pećina sa dva uska otvora iz koje je, na
crvene stene nalik na korale, duvao blagi povetarac. Spustivši se još niže,
uskom,kao izvajanom stazom naišli bi na dva brda. Ono što je u tom
predelu bilo neobično jeste građevina koja se nalazila u sredini. Bila je
ograđena sa 24 bele daščice.
Ta zgrada bila je - zatvor!
On se sastojao od dve odvojene komore,
dve zatvorske ćelije, luksuzno opremljene, ali prazne.
A onda, jednog sasvim običnog
septembarskog jutra, dovela je nekoga u jednu ćeliju. Dugo se otimao i bunio dok
ga je zaključavala. Udarao je rukama u vrata, u ritmu zatvorskog bluza, grebao
noktima po zidovima, pokušavao da iskopa tunel, ali izlaza nije bilo. Noćima bi
ga slušali prolaznici kako jeca iza tih debelih zidova. Svaki dan bi ga
obilazila. Donosila mu je čokolade i stihove. Hranila ga lepim rečima,
pokušavala da mu
objasni
kako to nije kazna, već nagrada, jer u toj ćeliji nije niko pre njega boravio,
i da je samo on dobio tu privilegiju da uđe na njeno imanje. On nije razumeo.
Ipak je to za njega bio samo zatvor. Molio ju je da ga pusti. Lagao je da će se
vratiti kad bude spreman. Ponekad bi ga danima ostavljala samog. Čekala je da
se predomisli, ali kad god bi se vratila, on bi bio jos tvrdoglaviji. Da je
samo malo popustio, dala bi mu da se prošeta i izvan te bele ograde, dala bi mu
da pređe preko brda, izgubi se u toj neobičnoj šumi i zaspi na crvenim stenama
nedaleko od jezera. Svako jutro mu je ostavljala po jedan prazan papir. Čekala
je da napiše nešto; priznanje, stih, želju, reč…
Ali, on je bio previše ponosan. Šest
godina ga je držala zaključanog. Šest godina je bio zatvorenik najlepšeg
zatvora na svetu. I svih tih šest godina on nije prestajao da udara o zidove i
zove u pomoć. Bila je beskrajno tužna zbog toga.
Jednog letnjeg kišovitog popodneva sve
se zauvek promenilo.
Udarajući o zid, začuo je nešto što ga
je skamenilo. Sa druge strane zida, iz druge ćelije, dobio je odgovor! Neko je
istom jačinom udarao u zid!
-
Ko je to? Kako li je dospeo unutra? Da li preko zelenog jezera ili preko
brda? Ko mu je dozvolio? Kako se usudio?
Pitanja su ga ubijala. Istina ga
prestravila. Ono čemu se šest godina nadao sada ga je na smrt osudilo.
Više nije bio jedini!
Uzela je papire iz njegove ćelije. Svi su
bili ispisani. Zabacivši svoju dugu talasastu kosu, nalik na gustu šumu, i sa
osmehom na koralnim usnama, na poleđini poslednjeg je dodala :
“Ljudsko srce je šuplji mišićni organ
koji se nalazi iza 24 rebra, i sastoji se iz dva odvojena dela, dve
komore. Ljubomora je vrsta straha, složena, afektivna reakcija na
zamišljenu ili realnu pretnju da će voljeni objekat biti izgubljen.”
Renata Cvetkov
 |
| Renata Cvetkov na dodeli nagrade |
No comments:
Post a Comment