MOJE SVITANJE
Probuđena na krilima anđela
polako kročim.
Korak je težak i trom
kao da ponovo hodati učim.
Snagu mi dajte vi potoci jada
gorko proliveni.
Ponovite sigurnost i prkos
što čeka skriven u meni.
Evo me opet ko ponovo rođena
sa prvim sigurnim rečima.
Neću ih pokvariti
bezumnim i stranim delima .
Spuštena na oltar ruku
za molitvu sklopljenih.
Na kolena padam da oprost
tražim za duše izgubljenih.
JUTRO
Jutro je donelo novi dan
kao udah bez boli koji ga
zaustavlja.
Ako te nikada nije bolelo
da uzdah na pola stane,
nećeš ni razumeti
pesnika šta reći mora.
Dok čisti suvo opalo
lišce sa obižnjih gora.
Ne viri u moje misli
što ne lutaju nikud.
Spokojno i samo
deli svoje sate duge
bez sete i sakrivene tuge.
Nema tu ništa zaostalo
sve je jasno
ali vreme nije stalo.
Samo se nova vremena
što polako slažu u
vijugave staze zapliću.
 |
| Milica Aranđelović |
No comments:
Post a Comment