"IZ VRATNICE SEĆANJA" - ZORKE IVANOVIĆ MARJANOVIĆ

                                                         

      Zbirka pesama „Iz vratnice sećanja“ je poetski prvenac Zorke Ivanović Marjanović. Istina, ne deluje da je tako. Kao da je veštinu pravljena stiha sa rođenjem u prvoj suzi donela. Sa lakoćom se stvaraju strofe, samouvereno se nižu rime, izgrađujući smelo svoj pesnički identitet. Stil je jednostavan, svima razumljiv, a opet sve je tako originalno lepo, tanano, protkano mudrostima ponetim sa kućnog praga kao i onim sticanim na kružnom putu života. Znamo da je najteže pisati jednostavno, jer su dubina i jačina lakoće i razumljivog kazivanja uvek bili mera za savršenstvo.

Iščitavajući stihove Zorke Ivanović ne mogu da se otmem utisku da ih je pisala pjesnikinja koja nema objavljene zbirke pesama. Koja je godinama vešto krojila stihove i rime, dovodeći ih do takvog sklada, da se u njima nema šta ni dodati ni oduzeti. Ovo je celoviti, zaokruženi poetski opus iskusnog pesnika, koji se drži svoga puta, svoje misije, ne odvajajući život od dela. Istina je ta, da su vrlo često u raskoraku lik i delo većine autora. U ovom slučaju, rekla bih, da je to dvoje u apsolutnom skladu. Zorka živi svoje pesme, ne ulepšava doživljeno, niti ga pravi bolnijim. 

Prepoznaje se u svakoj pesmi njeno obraćanje, koje kao ispovest u vidu saveta poklanja čitaocu. Dok piše o sebi, o svojim osećanjima, svom životu, iskreno prenoseći misli, tugu, sećanja, nostalgiju, bol, žal nad sudbinom naroda iz kog potiče i nad vekovnim vrednostima koje su izgubile bitku pred novim, ako se uopšte mogu nazvati „vrednostima“, kao da vapi i moli da nam se trag ne zatre. A gubi nam se sve više, i neminovnost toga kao jecaj odzvanja između redova.  Celi život je u pesme stao. Od uspomena na more i detinjstvo, na kamen i čojstvo i junaštvo, do vapaja da se sačuva svijest o vrijednostima i značaju naroda iz kog je proisteklo. Pesnikinja se i sama udaljila, odrodila, svoju decu iskorenila, a unučad pradjedovski jezik verovatno neće znati. Izgrađen je odnos i lični stav prema prošlosti, ali i prema sadašnjosti i budućnosti. Smenjuju se osećanja nade i bojazni od nadolazećih vremena. Ponekad je pozitivan, ponekad negativan ili skeptičan. Ratna zbivanja, sankcije,  bombardovanje zauvek su ostavilo pečat na stvaralaštvo. I nepodnošljiva nemoć da se odbraniš, sačuvaš, otrgneš, napadneš jačeg od sebe... a srce se, ipak, ne predaje jer je tako naučeno.

Prepoznaju se uticaji odrastanja na moru sa drčnim sunarodnjacima. U genima nosi snagu kamena, i prilagodljivost vode. So iz mora, kao simbol života bi delila onima koji nemaju, i ta humana strana njenog karaktera i pesništva dovoljno govori o pesniku kao čoveku. Jer bez činjenja dobrih dela tanji se snaga vere i gubi se smisao življenja. Uplela je etičko i etničko u svoju poeziju. Izatkala ćilim od nadanja da bi svakom moglo biti bolje ako bi se oni što imaju previše odrekli bar malo svoga i dali onima koji nemaju, za dobrobit potomaka.

Deo iz pesme Stranci

„Dečica naša, rođena ovde,

Beč i zemlju smatraju svome.

Rođeni stranci ne dišu isto,

moje koleno sad je presvislo.

Sad su mi tuđa od dece deca.

A ja još uvek kamenje snevam,

svojoj sam deci veći stranac

od svih tih reči čuh-Balkanac.“

Osjećanje nacionalnog identiteta u pojedinim pesmama me prosto osvojilo. Verovatno su nastajale u trenucima najsnažnijih nadahnuća, pa prebacivana na belinu hartije da zanos ne oslabi ili nadahnuće ne splasne. To su monolozi lirika koji nikome ne polažu računa.

Iznova čitam pesme i vraćam im se dok oblaci od tuge, nostalgije i sećanja na nepovratno lebde i nada mnom. Dobro osjetim njen stih, a osetiće ih i oni koji su i sami već iskorenjeni, napušteni i ostavljeni, koji se bore kroz život bez privilegije oslonca. Oni koji gutaju patnju s bolnim varivom u duši, koje se preliva kroz  grlo, stiže do očiju i tu negde u njima zauvek ostaje. I sve tako biva dok ne spoznamo i primenimo onu – „Daj mi, Bože blagodet suza“.

Svi koji su napustili svoj dom prepoznaju se. Oni uvek idu napred, jer nazad više nemaju kuda. I tako, zauvek podeljeni na dva dela, prvim - onim što su bili, i drugim - ovim što su sada, koračaju kroz život kao u dve različite cipele sa glavom okrenutom unazad. Stati se ne sme, jer bi nam se istog trenutka cela prošlost poput srebrene zavese uspomena raširila i zatreperila pred očima. Zato idemo dalje, dalje... dok nas ima, i dok nalazimo snage za novi put, novu pesmu, stih, lepu reč, dobročinstvo...

Živimo u vremenu kada se planski traži način kako da se privuku čitaoci, i gde su sva sredstva u upotrebi. Umetnost je obeležena erotikom koja neretko prelazi u pornografiju. Ni poeziju taj trend nije zaobišao. Međutim, pesnikinja Zorka niže čedno svoje stihove, isto onako kao kad smo deca bili, pa nizali u venčiće cvetove bele rade, skupljali salvete, poštanske marke i divili se njihovoj lepoti ili originalnosti.

Veoma malo piše o ljubavi muškarca i žene. Sve je to u naznakama, u ponekom treptaju, u posvećenosti i zajedništvu. Ljubav je čista. Ne može se lako pobeći od podneblja gde je žena oslonac kuće, gde je glavna uloga briga nad decom, i gde je majka čuvar tradicije. A kroz život dešavalo se suprotno - da joj sve to pomalo isklizne iz ruku. Vapajom ih vraćala u svoje krilo, a stihom ih sada vezuje za sebe, za rodni kraj, za poreklo, za srpstvo. Jer nešto mora biti njihovo i njeno zajedničko, jer je sve tuđe. Ali, zna i svesna je toga da je tuđe prevagnulo, pokazalo se boljim. Teško je priznati da smo izgubili bitku u kojoj smo i sami učestvovali na suprotnoj strani, slično autogolu.

Nekada ti od onih sa kojima zajedno čuvaš tradiciju sleduju najveća razočarenja. Pesmom Ponekad kazuje kako boli kada se u tuđem svetu oslonimo na svoga, a uvidimo da se sa tuđinom bolje razumemo i više međusobno poštujemo.

„...Htela biih nekad

da zaboravim

sve oštre reči

od izroda.

Htela bih rodu

bes otkriti,

i reći da se

odričem roda...“

Poezija Zorke Ivanović proistekla je iz najusamljenijeg nerva bića, i vrlo je lična.  Žal za rodnim krajem nikada neće prestati. Ni žal za majkom, za svim (ne)izgovorenim, za mirisima detinjstva, za dedom, šumom mora, tišinom ravnice, jezikom koji savršeno razumeš, na kom sanjaš i na kom jedino možeš da pišeš.

Usamljenici pišu i čitaju poeziju. Veoma često se zapitam da li je nemoćna pesnička reč pred realnošću? Nije! Oduvek su posvećenici uživali u lepoti stihovanja, i kojih na sreću uvek ima. Da bi život dobio potpuni smisao, a bol u umetnost pretvorio, moramo ga obojiti ispunjenjem želja i htenja skrivanih godinama na dnu srca.

Na kraju, ja pisah na nekoliko strana, a naša pesnikinja Zorka Ivanović Marjanović to lepo reče u svoje dve strofe, u delu pesme Miris postojanja.

„Taj miris tišine i lakoća misli

Izbistri vidike, stvarnost provejava,

Tad duša zablista, sva vrata otvori,

Tad osetim miris svoga postojanja.

Tad zavolim sebe više nego juče,

Nepoznatom sutra umem da se nadam,

Tom rasulu misli, ko igri leptira

Spokojno prinesem dušu sa svog dlana.“

Verujem da je pesnikinja ovu zbirku pesama namenila potomcima, kao trajni spomen na podneblje u kom je ponikla i na prelazak u život koji je njima jedino znan. Jer, samo ona i ovi stihovi su spona između ta dva sveta. Spona koja će, nadam se, zauvek trajati...

   U Somboru, 27.oktobra 2014. god.                                  Snežana Pisarić Milić