Ne kuni, ne sudi ga. Grešna sam jadna,
najgrešnija. Odluka Božijih
suza je pala na ruke tvoje i osramotila
tešku i stradalnu iskrenost njihovih.
A jesu, mila moja, na stalnom putu
raspeća, deleći pravdu od nepravde.
A ko je deli jedina moja, zablude moje
i korov koga više ne drže grede?
Slomiće se pod teretom zamrznutih jecaja
koji silno lutaju pod teškim teretom neznanja.
A voleti bih htela i ponovo se u pakao stavila
da sagorim i greške skupljam uz gorka jecanja.
Ne mogu. Ja ne znam put, a nisam na put ni
pozvana, ja lutam po svojim mislima...
Čas ih dajem, čas ih se klonim i na kraju
bojim najcrnjim bojama.
Koje biće ima tu moć da me saplete
o sopstveni, već napola svršeni, dah?
Na krajnjem uzdahu hvatam se za nemoguće
sa nadom da ponovo kročim u čvrsti zagrjaj.
Bežite, vi slepi i mutni oblaci što pomutiste
mi tek stvoren mir i spokoj duši!
Grani mi sunce, Ti, milo moje oličenje čistote!
...I neka se ta slaba kula od karata sruši.
 |
| Milica Aranđelović |
No comments:
Post a Comment