O knjizi SAMA KAO PANJ Dušanke Milatović
ODA TIŠINI
Nakon čitanja Dušankinih stihova tišina se nameće kao neophodni uslov za potpuni doživljaj pročitanog. Tu je tišina komponovala melodije reči, dok su strahovi igrali ruski rulet sa umornom dušom. Ona je mozaik ljudskih duša koje se traže i nalaze, kojih je sve više, tako da se spajaju u celovitu sliku ljubitelja pesnikinje i nje same. Dušankine pesme bi se mogle nazvati i Oda tišini.
Šta reći o pesnikinji koja leta doživljavala kao zime, život kao trulog slugu i ubogog siromaha, a zemlju u kojoj se rodila da joj lišće u sred leta žuti? Ona se s’ nesrećom srodila, poput J.J. Zmaja. Samo oni koji su imali nesreću da iskuse toliki bol znaju za nedostatak snage da se izađe iz začaranog kruga beznađa. Dominiraju dva osećanja, bol i tuga za umrlima. Niže se neprekidni niz udaraca sudbine, gde je jedino utočište u poeziji onostranog sveta, kada vraća slike iz dana gde je bol postojao samo u tuđim romanima i pesmama.
Prisustvo opšteljudskog bola u pesmama, ipak, priziva svetlost da osuši suze, osvetli lepotu lica, i vrati nadu. Ono što nam je zajedničko, i što nas zbližava, je da smo izgubili zemlju u kojoj smo bili srećni. Istina, bili smo i mladi. Dostupnost modernog doba tehnologije dovedena je do savršenstva, a usamljenost je u srazmeri s njom. Ne može tehnika zameniti živu reč, topao pogled, pruženu ruku prijateljstva. Zato je u Dušankinoj poeziji jedino živ bol u ovom krugu bezizlaza.
Tragika daje snagu za stvaranje, i ona postaje glavni, ako ne i jedini oslonac životu. Ona poput školjke ojačane nemirima morskih dubina, svetlosti poklanja ove, neponovljive biser_pesme.
Snežana Pisarić Milić
No comments:
Post a Comment