ŠEZDESET NIJANSI ODRASTANJA
Posle prve pesničke knjige Zorke Marjanović Ivanović, Iz vratnice sećanja, stiže nam uz kišovito proleće rukopis Šezdeset oblika mozaika ljubavi.
Pesme su tematski jasno određene. Ljubav je početak i kraj, svrha i smisao postojanja. Zaslužna za sve puteve i stranputice. Nekad je kletva, ponekad blagoslov. Poigrava se sa dušom, poklanjajući joj raspon od lepote ispunjenosti do bezdana praznine, jer je tanka linija od ljubavi do mržnje. Znamo da je najveća suprotnost ljubavi ravnodušnost. Ali, boli i praznina.
Pesnikinja bi rekla - Razlegla se/ i raskomotila/ ta žudnja nedostižna / iza svih vrata / praznine.
Pesnikinja bi rekla - Razlegla se/ i raskomotila/ ta žudnja nedostižna / iza svih vrata / praznine.
Na jarbolu duše koja prašta, pomirena je sa konačnošću opstanka u tuđoj zemlji. Postaje jaka. Ostavlja iza sebe sve ružno iz prošlosti. Oprašta promašaje. Gasi ugarke umrlih ćudi i žar sakriven pod pepelom. Prihvata da je izgubljeno vreme poklanjala onom ko ne zna ni za kajanje ni za trajanje. Jer, kaže u pesmi – Ostade kratko kao po kazni / obrisa opanak o zlatni ćup…
Šifre od slova kriju tragove poniranja u samu srž sopstva, u titraje, slutnje, nemire i nesanice. Duša je reč koja je najčešće pominjana. Obrisi duše lutaju vrlo vešto kroz zavičaj, detinjstvo, ranu mladost. Znaju da su otkosi prošlosti neiscrpni izvori pesničke inspiracije. Gde god bi pogledala; kamen, vodu, požutelo lišće, rascvetale bokore, narandžasti svod sutona, nemoćni list koji reka sa lakoćom nosi poput neostvarene ljubavi, ili, pak, raskršće misli dok bi skupljala ljuske otrovanog žita – ostavila je seme svojih budućih pesama.
Pesnikinja ima izgrađen stil. Pesme su prepoznatljive, iskrene. Forma se razlikuje od pesme do pesme, ali ona specifična nit koju Zorkina duša tka je uvek prisutna.
Iščitavajući stihove zastala sam kod pesme Čekala sam te.
Čekala sam te / na mostu, / na trgu, / na kaldrmi./
Nije važno gde…/
Čekala sam te / u lokvi krvi / u kriku vremena / u neoranoj njivi / našeg iskliznuća, /u naselju platana, / neobranih oraha,/ lipovog čaja, / sa granom / jasmina.
Čekala sam te / nedorečena / i neostvarena.
Čekala sam te / do kraja / čekanja.
Odvela me je u odaju prošlosti koju sam davno zaključala. Ključ sam spustila u kutiji za nakit koja se samo jednom može zatvoriti. Uverih se, pak, da to nije istina, i da stvarno postoje tajne šifre od slova koje otvaraju sve odaje duše.
Snežana Pisarić Milić
No comments:
Post a Comment