Uvod u knjigu "ŽIŽI" Mirjane Uzelac (najbolji roman za tinejdžere u 2016. godini)

1.RINGIŠPIL

Mirjana Uzelac, autor i Zorica
 Petrović na Sajmu knjiga,
2016.-  štand Portalibris

Kuću porodice Žižić rano leto počastilo je prelepim ružama penjačicama. Šepurile su se i uzdizale do samog krova.

Ulazna kapija zaškripala je kada ju je Miša otvorio. Interfon nije radio pošto ga Žižin tata još uvek nije bio popravio, pa je mogao da ulazi i izlazi ko je hteo i kada je hteo. Bili su na izvol'te.

„Žiži“, pozvao je drugaricu.Niko se nije odazvao na ovo ime. Miša prisloni dlanove uz usne i razdra se iz sveg glasa. „Živana!“

„Mišo, u kućerku je“, reče mu Živanina majka Janja, a onda se nagnu kroz prozor i povika: „Živančice!“

Živančica ih očito nije zarezivala ni dva posto, jer se nijeodazvala ni na treći poziv.

„Idi bolje po nju jer ćete, koliko vidim, ponovo zakasniti u školu.“

Miša klimnu glavom i uputi se kroz špalir smaragdnih tuja. Protezale su se duž čitavog placa.

Dvorište je bilo podeljeno tarabom na dva dela. Prednje, domaćinsko, za koje bi se moglo reći da je bilo kao pod konac, i ono drugo, Žižino. Po sredini je bila kapija, taman tolika da prođe kosačica za travu.

„Pozdravi roditelje“, reče mu Žižina majka.

„Hvala, i oni vas pozdravljaju“, slagao je Miša delimično. Njegov otac je tu i tamo pozdravljao Žižine, ali njegova majka nikada. Smatrala je Žižiće iščašenim i prefriganim.

„Molila sam te da me ne zoveš Živančice“, konačno ih je udostojila svojom pojavom Žiži. Zbog fiksne proteze koju je nosila, malo je šuškala dok je govorila. „Mrzim kada me tretiraš kao nedonošče.“

„Pa ti i jesi nedonošče. Rodila si se četiri nedelje ranije.“

„To mi kažeš kao da sam se rodila sa šest prstiju i dve glave“, reče Žiži.

„Koliko umeš da pametuješ, tebi ni dve glave ne bi bile dovoljne“, reče joj majka i uđe u kuću.

Žiži isplazi jezik. Sreća njena, pa majka to nije videla.

„I tebi sam rekla da me ne zoveš Živana“, prasnu na Mišu. Taman joj je lepo došao za potkusurivanje.

„I ja sam tebe molio da me ne zoveš Popino prase, a ti me i dalje tako zoveš“, uzvrati Miša.

Žiži frknu kroz prćasti nosić i prođe pored njega. Mišin argument nije bio usvojen.

Miša Protić, Popino prase, bio je Žižin najbolji drug. Znali su se još iz zabavišta. Niko nije hteo da se druži sa njim jer je bio sav kao „iz apoteke“ i na „note“. Prilepio se uz Živanu kao travka, u narodu poznata pod nazivom, popino prase. Nadimak mu je, međutim, bio u vezi i sa još jednom okolnošću. Deda mu je bio pop.

„Hoćeš jedan mančmelou?“, upita Miša otvarajući kutiju.

„Neću“, odbi Žiži.

Iako se to po njegovoj kilaži nije moglo primetiti, Miša je bio slab na slatkiše. Njegova majka je pod geslom pravilneishrane uskratila svojim ukućanima bilo kakvu hranu ili obrok koji je u sebi sadržao „belu smrt“. Zato Miša nije imao problem s tim da mu neko za vreme velikog odmora otme užinu. Imala je ukus povraćke. Redovno je završavala u kanti za otpatke.

Da ne bi umro od gladi, Miša je svakog dana navraćao kod deda prote, koji je na zalihama za unuka imao šta mu je srce tražilo. I posno i mrsno. Bio je snabdeven kao slatka kuća.

Iza tarabe se začu buka koju su pravili avlijaner Buvara i jare Mare. Ona okrenu glavu taman toliko da može da vidi akrobatsko skakutanje veverica Pika i Trefa.No, nije imala vremena ni za njih jer je morala da se pozdravi sa Bundevicom i Lučetom.

Buvaru su jedne kišne noći pustili da prespava na njihovom tremu. To se pretvorilo u još jednu, pa još jednu noć, sve dok se nije odomaćio, ali ne toliko da bi sve vreme bio tu. Landaranje se podrazumevalo.

Jareta Mareta je Žižin otac dobio od zadovoljnog klijenta za prvomajski ražanj. Kako niko nije imao srca da izvrši surovu egzekuciju nad sirotim jaretom, a nisu imali ni ražanj, Mare je dobio status zaštićene vrste i mogao je mirno da mekeće u bašti do kraja života.

Bundevica je imala poseban, carski tretman. Za razliku od ljubimaca koji su živeli u bašti preko plota, punačka aprikot pudlica je sasvojim sinom živela u kući. Pošto je Žižići nisu podvrgavali pudlastom stajlingu, više je podsećala na pulinku nego na pudlu. I mada je izgledala slatkasto i pufnasto, imala je narav terijera. Kada joj neko ne bi bio po volji, poterala bi ga u takav beg da se samo nogama udarao u tur. Treba reći i to da Bundevičin sin Luče uopšte nije bio kuče, već pridošlo crno mače koje se odomaćilo i nije videlo ništa neobično u tome što mu je majka pas, kao što ni ona nije videla ništa neprirodno u svom mačkastom sinčiću.

Što se tiče porekla kućerka, nju je sagradio Žižin tata, i to sve zbog bajke o Pepeljugi. Kao mala, Žiži bi svako veče ostavljala bundevu u bašti, a onda se pred ponoć iskradala iz kuće i uporno čekala da se bundeva pretvori u kočije. Čak je uhvatila i nekoliko miševa koje je privezala tračicama za vrh bundeve. Kao naknadu za čekanje i strah, hranila ih je sirom i slaninom. Zato se miševi nisu previše trudili da zbrišu.

U kućerku su na smenu sa Žiži bdeli baka i tata, sve do jedne večeri kada je Žiži raskrstila sa bundevama i miševima, shvatajući da se oni nikada neće pretvoriti u kočiju i konje. Deo koji se odnosio na princa i Pepeljugu ionako joj je bio dosadan.

U to vreme je nekako stigla pudlica i dobila tepajuće ime od bundeve.

„Jesi li uradila domaći iz matematike? Ja jesam“, rekao je Miša.

„Nisam ni sumnjala“, reče Žiži i dunu u nevaljali čuperak koji je po običaju bezobrazno prkosio ispod njene teget slikarske kape. Nekoliko puta ga je surovo odsekla do korena, ali bi se on uvek brzo vraćao.

Žiži je osim kućnih ljubimaca imala još dve strasti. Jedna su bili šeširi, a druga, pisanje. Maštala je da jednog dana ima šeširdžijsku radnju i knjižaru. Kada smo već kod šešira i šeširdžijske radnje, to i nije bilo neostvarivo. Već sada se mogla pohvaliti zavidnim početnim kapitalom. Skoro antikvarnim. Bakinim. Doprinos i donaciju Žižinoj kolekciji dale su i bakine koleginice, koje su joj darovale svoje kape, ešarpe i šešire. Žiži ih je sakupljala kao hrčak. Sortirala ih je u kutijama po brojevima i vrstama. Može se slobodno reći da su šeširi bili njen zaštitni znak. Nije moglo da se desi da iz kuće izađe gologlava.

„Moja mama kaže da mora da se uči inače nećeš ništa postići u životu“, pametovao je Miša.

„Ma šta mi napriča“, odgovori podsmešljivo Žiži i pokupi svoju torbu. Iz nje se začu mjaukanje. Luče se po ko zna koji put zavuklo unutra. Žiži ga izvadi, pomilova i spusti na zemlju. Bundevica joj se uvijala oko nogu. I ona je tražila svoje sledovanje maženja.

„Žiži, evo ti užina. Jesi li ponela sve što ti treba za školu?“, pojavi se ostarela verzija Žižine majke, baka Živana, nekada čuvena glumica, po kojoj je Žiži dobila ime. Bila jeprava dama. U svako doba dana i noći. Srebrnasta seda kosa joj je bila podignuta u punđicu i pričvršćena teget češljićem. Uši su joj krasile biserne naušnice. Naočare za čitanje visile su joj oko vrata. Još uvek je sasvim dobro videla na daljinu.

„Jesam“, Žiži je jedva čekala da pobegne od svoje familije.

„Mišo, sine, pozdravi dedu“, reče nežno baka Živana.

„Hoćete da vas povezem do škole?“, upita ih majka Janja koja je kretala na posao.

„Ne treba“, žurno odbi Živana i gurnu Mišu ispred sebe. Mrzela je da se vozi sa majkom iz prostog razloga što bi je ova uz put samo preslišavala i prigovarala joj.

Kada konačno zalupi kapiju, oseti olakšanje. Udar vetra koji je nagoveštavao košavu provučejoj prste kroz kovrdžavu kosu koja je virila ispod kape.

„Frankenštajnova nevesta i njeno popino prase“, dobaci Klempa. Trčao je sa druge strane ulice. Debeli glupan iz njihovog razreda dičio se time što je maltretirao slabije od sebe.

„Vidiš, svi me zovu Popino prase“, prebaci joj Miša.

„Trebalo je da ga tresneš posred nosa kada te je prvi put tako nazvao.“

„Što ga ti nisi tresnula kada je tebe nazvao Frankenštajnova nevesta?“

„Zato što mi se to sviđa“, iskezi se Žiži. Da se razumemo, nije ona uopšte bila ružna, niti muškobanjasta, već je namerno želela da izgleda tako kako je izgledala. Šeširi, kape, šljampave, raspertlane skejterice sa dve različite karirane pertle, kratke farmerke na tregere i heklane bakine damske rukavice bez prstiju, nisu bili uobičajeni modni detalji za desetogodišnjakinju. Torba koju je večito vukla sa sobom bila je veličine poštarske. Žiži ju je nakitila brošićima, zihernadlama, zakrpama, tako da jeboja torbe bila nagradno pitanje.

Čuli su zvižduk i uskoro pored njih na drumskom šestobrzincu prozvižda njihova razredna. Smiljka Novaković. Profesorka biologije. Žena zmaj. Stisnu uzdignutu pesnicu, što je značilo da je uzela još jedan pehar u veteranskom biciklizmu. Žiži i Miša joj uzvratiše.

Nedugo posle nje pojavi se i njen muž. Pristizao je na starom, skoro muzejskom biciklu. Polako i komotno, verglao je široke pedale. Nikada nije žurio. Radio je u školi kao arhivar, domar, bibliotekar, jednom rečju, svaštar. Odvajkada su ga svi oslovljavali sa Biblija.

„Jutro“, uljudno ih pozdravi i zazvoni zvoncetom dva puta. Korpa na paktregeru bila je krcata knjigama.

Žiži i Miša bili su desetogodišnjaci, ali su išli u peti razred jer su ih roditelji upisali ranije u školu. Mišini, pre svega majka,jer su smatrali da je natprirodno inteligentan i da je prava šteta što nije mogao i ranije, a Žiži su primili na „preporuku“,ali i insistiranje vaspitačica koje više nisu mogle da se izbore sa Žižinim večitim zašto i kako. Žiži nije prihvatala štura objašnjenja nego se neprestano sa njima natpričavala i ubeđivala.

Išli su u smenu sa neparnim razredima, pa je među njima bilo mlađih đaka koji su ihgledali, pre svega Žiži, sa strahopoštovanjem, ali ionih starijih koji su ih slasno ogovarali i ismevali.

„Zdravo“, pritrča im Nikolica, trećak koji je bio zaljubljen u Žiži. Nije znala šta da radi sa njim i kako da ga se otarasi.„Ideš li popodne u skejtpark? Mogu da dođem po tebe ako hoćeš“, reče joj odvažno.

Žiži mu nije odgovorila. On je poput Bundevice išao pored nje i gledao je sa obožavanjem. Bila je njegov idol.

Školski hol se brzo praznio. Zvonilo je za početak časa. Vrata na učionicama su se zatvarala i žamor je bio sve tiši. Bilo je vreme da učiteljice i nastavnici izađu iz zbornice.

Miša krenu ka njihovoj učionici, a Žiži produži pravo.

„Gde ćeš opet, zvonilo je, nisi čula?“, reče joj sa prekorom, gledajući kako ona ne mareći ide tamo gde je naumila. To je značilo u bibliotekarnicu. On se nekoliko sekundi premišljao, a onda ipak krenu za njom. Na trenutak zaboravi majčino svečano obećanje da će ga „pritvoriti“ samo ako bude dobio još jedan neopravdani. Imao ih je već dva. To se u njegovoj familiji smatralo smrtnim grehom. Prema mišljenju njegove majke, Miša je bio na najboljem putu da skrene na stranputicu. I za to je isključivo krivila Živanu.

Žiži udahnu prašnjavi miris knjiga. Miša za svaki slučaj izvadi pumpicu za astmu iz džepa. Nosio je iz dva razloga. Preventivnog i marketinškog. Preventivnog, pošto je Mišina majka bila opsednuta čistoćom i zdravljem, a marketinškog zato što su njegovi roditelji držali apoteku, pa kada bi Miša izvadio pumpicu, bila je to svojevrsna reklama.

Bibliji je još prethodni direktor pre dvadeset i pet godina dozvolio da u ruiniranom delu škole koji niko nije koristio napravi arhivarnicu i biblioteku starih rashodovanih knjiga. Od memljivog kutka, Biblija je napravio čudo. Nazvao je bibliotekarnica i postavio drveni natpis na ulazu. U međuvremenu je od stotinak knjižica biblioteka narasla na nekoliko hiljada knjiga. Bilo ih je svuda. Na policama, stolovima, podu, ali sve su bile uredno složene. I Biblija je u svakom trenutku znao gde se koja nalazi. Svaka je imala svoj kartončić i bila je zavedena u Veliku knjigu.

Prava, školska biblioteka nalazila se u suprotnom,renoviranom delu škole. Tamo se nalazila lektira, a u međuvremenu je otvoren i internet klub. Zato je ovde retko ko zalazio.

Na rešou zašišta čajnik. Biblija preli kipećom vodom pripremljenu mešavinu aromatičnih čajeva, sačeka minut, a onda je procedi i nali u visoke šolje na tufnice. Uze svoju, a Žiži i Miši ostavi da se sami posluže.

Miša je imao svoj ritual. Uze šolju i prinese je nosu. Para od vrelog čaja ga oprlji. Mirisala je na jabuku, cimet, nar i vanilu. Na Božić. Miša duboko udahnu. Ono zbog čega je najviše voleo da se „dovuče“ ovde, kako je to njegova majka slikovito i sarkastično opisivala, bili su čokoladni keksići. Prvo što bi Biblija uradio svakog jutra kada dođe na posao, bilo je dopunjavanje limene kutije sa jedrenjacima na nemirnom moru slatkim poslasticama.

Čarolija ukusa ovih kolačića bila u je tome što se sastojala iz delova. Na prvi zub, bili su neverovatno hrskavi, krckajući, kao rasprskavajuće bombonice, a kada bi mrvice dodirnule nepca i jezik, sve se prelivalo u toplu, slatku, kremastu čokoladu. Između se mogla osetiti po koja brusnica ili borovnica, tek da da šmek, a vrhunac uživanja bili su mrvljeni, mirišljavi lešnici i na rezance izrendani bademi koji su se osećali i nekoliko minuta posle zadnjeg zalogaja. Miša uze u prvoj turi tri.

Pojavi se i razredna. Trebalo joj je vremena da stavi lance i katance na svoj skupi bicikl. Držala ga je pod tri ključa u portirnici. Biblija je svoj nonšalantno ostavljao ispred školske zgrade. Nezaključan. Nikom nije bio interesantan.

Razredna spusti kacigu. Bila je šerpa crvene boje na bele tufne. Kod razredne Smiljke sve je bilo na tufnice.

„Reci, molim te, Isidori da dođe za vreme velikog odmora i pogleda mi bicikl. Nešto mi je lanac sumnjiv“, reče zabrinuto.

„Mora da se prehladio jer si ga vozila po kiši“, reče Biblijai dunu u čaj. „Što ne pokušaš sa kapima za nos i sirupom od jagorčevine?“

Razredna odmahnu rukom, uze svoje lonče, nekoliko kolačića za sebe i direktorku i izađe. Zbogjednog semafora na kome je uhvatilo crveno, izgubila je zeleni talas i sada je kasnila naćaskanje.

Razrednu Smiljku su svi voleli. Možda je bilo nešto i do keksića, ali, pre svega, ona je bila divna duša. Bila je tu baš dugo. Pričljiva, topla, radoznala poput deteta. Delila je svoje znanje i ljubav, što bi se reklo, i kapom i šakom. Ona i Biblija nisu imali dece, pa je to možda donekle bio uzrok. Najgore je bilo kada bi jedna generacija odlazila. No, već sledeća bi joj zacelila rane. Uvek bi se našla neka Žiži. Ona je bila razrednina miljenica. Verovatno zato što je bila neobična poput nje i štoju je podsećala na sebe u tim godinama. Samo joj je nebo bilo granica.

Biblija je bio priča za sebe. Savršeno se uklapao uzenergetsku bombu kakva je bila njegova supruga. Primao je svu njenu energiju koju je ova nemilice trošila i skladištio je za tužne dane koji su i te kako umeli dadođu. Poput plime.

Stvarnost je bila takva da školarci nisu pravili gužvu pred njegovom bibliotekarnicom. Radije su visili u internetklubu. Tamo su mogli jednim klikom da nađu skraćene verzije svih lektira. Žiži je bila izuzetak u svemu, pa i u ovome. I kao takva, neponovljiva. Baš kao i njegovoj ženi, i njemu se Žiži uvukla pod kožu.

Trenutno je bio zadubljen u raskopusanu knjigu kojoj su ispadale stranice. Na buvljaku je u moru pobacanih knjiga po kartonskim kutijama naleteo na primerak Rimske istorije, knjige XXI i XXII, Tit Livija. Izdanje iz 1924. godine. Izdavačka kuća Geca Kon. Sa latinskog preveo i objasnio LazarT.Petrović, profesor. Tako su se nekada „objašnjavala“ izdanja.

Stranice su joj bile tamnožute, pune. Od papira koji bi dugo sagorevao i davao plavičasti dim. Klipani koji su je bacili na karton nisu imali pojma šta prodaju. Bilo ga je sramota što su tražili siću za nju. Koštala je koliko dnevne novine.

Žiži je pokušavala da shvati šta ga je to toliko zaokupilo, a Miša posegnu za još tri keksića.

„Pročitala sam 'Polarnu svetlost'“, zapodenu razgovor Žiži.

„Vrati je, molim te, na C8“, zamoli je Biblija.

Jedna od stvari koju je Biblija voleo, osim knjiga, bio je šah. Igrao ga je najčešće sa Tozom, vlasnikom ringišpila na keju. Zato su i police sa knjigama bile poređane u obliku šahovske table. Ko nije igrao šah, teško da se ovde mogao snaći. Žiži je znala da povlači figure.

„Žiži, idemo“, dopreo je do nje Mišin glas.

Ona uđe dublje u red.

„Živana, ajmo“, molio je Miša.„Ja idem.“

Žiži čučnu. Znala je da će je Miša na kraju potražiti. Uživala je da ga plaši.

Čula je njegove korake.

Brzo se prebacila u naredni red i sačekala da joj se Miša približi. Tiho skide tri knjige sa police i spusti ih na pod. Bio joj je okrenut leđima. Mogla je da oseti njegov strah. Disao je plitko. Brzo. Žiži ga povuče za kosu. Ovaj bukvalno odskoči od zemlje. Ona hitro vrati knjige na policu.

„Imaš lepu glavu, ššinko“, otezala je tiho i zloslutno Žiži. „Pazi da je ne izgubišššš.“ Prebacila se u sledeći red i došla mu s leđa. Ponovo skloni knjige i ovaj put mu dunu snažno u vrat.

Miša istrča napolje.

Žiži razvuče rukom žvaku, pusti je kao praćku, pa je usrka. Konačno, napravi balon i puknu. Žvakaća joj se zalepi za bradu i nos praveći opnu. Ona je skide i vrati u usta. Oslušnu. Bilo je tiho. Virnu. Biblija nije bio tu. Obično je posle čaja morao u toalet.

Žiži iskoristi priliku da zađe u deo koji je bio namenjen starijima od 14 godina. Nije baš bio strogo podeljen, ali se znalo dokle je bio za mlađariju. Stajala je između dve police koje su se razlikovale od ostalih redova po tome što je ovde bio uži prostor. To je bilo zato što je Biblija imao mnogo više ozbiljnih knjiga od onih koje je ona mogla slobodno da bira. Pravila su bila pravila. A Žiži je bila Žiži. I to nije uvek išlo u paru. Ma koliko se ona trudila.

Iznenadi je tup zvuk iza leđa. Okrenu se i na podu ugleda knjigu. Prođe pogledom preko polica. Nije nedostajala nijedna knjiga. Ni sa ove, ni sa one strane. Još više je iznenadi zvuk nalik graktanju i mahanju krilima.

„Šta se desilo?“, isprepada je Biblija koji se stvorio iza nje. „Slučajno sam ispustila knjigu“, reče Žiži i brzo podiže knjigu, ali je skloni iza leđa. „Odavde“, pokaza na dozvoljenu policu.

„Da li si sigurna?“

„Potpuno“, reče Žiži i ukrsti prste iza leđa.

„Dobro.“ Biblija je jedva čekao da se vrati svom poslu.

I Žiži jedva dočeka da mu vidi leđa. Sede na pod i osloni se leđima na policu. Posmatrala je neobičnu knjigu. Prvo zato što nije imala naslov, a drugo, nije bilo ni imena pisca.

„Bezimena knjiga“, reče tiho Žiži i podiže obrve. Ovo je značilo da su joj proradili radari.

Knjiga je bila plišana. Tamnozelene boje i prašnjava. Sa izlizanim ivicama i malo nabrekla. I buškana, kao da je neko kljuckao. Seti se graktanja i krila. Misao koja joj pade na pamet odmah odbaci. Bila je potpuno suluda. Čak i za njenu maštu. Seti se da je prozor kod Biblije bio otvoren. Ako je neka ptičurina slučajno „upala“ u bibliotekarnicu, uspela je da se iz nje iskobelja i nađe put ka nebu.

Žiži pažljivo otvori knjigu i za svaki slučaj odmaknu glavu i začkilji. Ni sama nije znala šta da očekuje.

Ono što je ugledala iznenadilo ju je. Ringišpil. Sličan onom čika Tozinom na keju. Oseti blago razočaranje. Nije očekivala slikovnicu. A ovo je izgleda bilo baš to. Usledi prazna stranica, osim ako se izuzme broj 23 i tri slova EAP.Odlučila je ipak da nastavi. Na njeno razočaranje, ponovo je usledio crtež ringišpila. Mada, malo dopunjeno izdanje. Na četiri konjića sedela su deca. Njihovi likovi nisu bili baš najjasniji. Primetila je još jednog ljubitelja ringišpila, u kočiji. Između konjića i kočija bila je velika senka. Poput brda snega.

Žiži je bila zbunjena. Biblija nije držao slikovnice, a ova je definitivno bila to. Ipak... Bilo je još nečega u svemu tome, samo nije znala čega. Nestrpljivo okrenu sledeću stranicu. Na nekom zimzelenom visokom drvetu sedeo je gavran. Ispod njegovog krila videla se knjiga. Žiži je mogla da se kladi u sombrero koji je dobila od teče da je gavran držao baš ovu knjigu. Definitivno glasnik, zaključi ona. Stranica je opet bila označena brojem 23. Onda joj sinu. U pitanju je bila šifra. Špijunska. Ili rebus. Oseti trnce na vrhovima prstiju. Neko je znao da će ona biti ovde baš u ovo vreme i postarao se da joj isporuči pošiljku.

Biblija očito nije imao pojma o ovome. Ili jeste? Preslišavala se.

Kada je okrenula stranicu, podigla je obrve toliko da joj se celo lice zateglo. Kuća. Velika. Nacrtana u nekoliko poteza. I zidni, starinski sat sa klatnom. Skazaljke su pokazivale 11 sati. Pre podne ili uveče, to nije znala.

Najviše je ipak iznenadiše tri portreta. Ovde se crtač baš potrudio. Bili su jasni kao fotografija.

Čovek je sedeo za stolom sa perom u ruci. Ispred njega je bio pergament i mastionica. Na levom ramenu mu je stajao papagaj. Ptičurina je šeretski gledala pravo u Žiži i samo što nije „lanula“.

Prema Žižinoj proceni, čikica je bio u „dobrim“ godinama. Imao je izuzetno visoko čelo i uvučene okrugle oči. Njegove tanke usne bile su stisnute kao da je zagrizao grefrut. Njegovi brčići podsetiše je na komšiju Banjca. Stanovao je u kući preko puta njihove. Bio je udovac i ni sa kim se nije družio. Ćutolog. Svake nedelje oko podneva išao je na groblje sa korpom prekrivenom čistom kuhinjskom krpom. Žiži i Miša pratili su ga nekoliko puta. Čovek je ručao na grobu svoje pokojne žene. Raširio bi stolnjak,stavio dva tanjira, šerpicu sa ručkom i sit bi se ispričao sa njom dok je jeo.

Žiži natera sebe da odbaci misli koje su je opsedale i usredsredi se ponovo na mrguda iz knjige. Nasmeja se gledajući njegovu poludugu frizuru i odelo. I jedno i drugo bilo je nekako kicoško. Kragna košulje bila je visoka, kruta i obavijena maramom, pa vezana u čvor.

Mladić na crtežu bio je lep. Žiži u svom životu nije videla tako savršeno lice i držanje. Kao da je bio obučen u pozorišni kostim. Glavu je držao prkosno, gordo. Žiži nije promakla njegova oholost. Tipičan uobraženko. Snob. Uz njegov portret bio je zalepljen presovani cvet. Žiži se nije usudila da ga dodirne, bojeći se da ga ne ošteti. Bio je proziran i tanan kao japanske salvete.

Žiži pređe na lik dečaka. Za razliku od prethodne dvojice, on nije delovao egzotično. Bio je to običan dečak. Sedeo je obgrlivši kolena. Imao je interesantne cipele. Takve više niko nije nosio.

„Žiži, uveliko ti je počeo čas“, reče joj Biblija.

Izgubila je pojam o vremenu.

„Evo, sad ću.“

Nije mogla da se odvoji od knjige. Okrenu stranicu. Izgledalo je kao da je opet naletela na nebulozu. Sve je bilo nepovezano. „Enigma“, promrmlja sebi u bradu. Dlanovi su joj bili vlažni od uzbuđenja. Ni u ovom delu niko se ni sa kim i ni sa čim nije uklapao. Ćup sa podignutim poklopcem i silueta u dugom crnom plaštu sa navučenom kapuljačom. Bilo je nemoguće proceniti da li se radi o visokoj ženi ili nižem muškarcu. Što se tiče ćupa, mogla je da zaključi da je bio skupocen. Imala je želju da ga protrlja. Delovao joj je kao čarobna lampa.

Zatim je bilo desetak praznih stranica, a poslednja je bila potpuno crna. Kao da ju je neko prekrečio tušem.

Vratila se na početak. Potražila je kartončić za evidenciju. Nije ga bilo. Znala je da joj Biblija neće dati knjigu ako je ne evidentira.

Bez mnogo premišljanja gurnu knjigu u torbu i uze prvu knjigu koja joj dođe pod ruku. Vrati se do Biblije.

„Uzeću ovu.“

Dok je Biblija uredno zavodio uzetu knjigu u svoju kartoteku, Žiži se zabrinu da će je knjiga u torbi izdati. Bila je smušena, ali je u glavi imala opravdanje. Radilo se ipak samo o pozajmici nečega što ni Biblija možda nije znao da ima. Nikakoo krađi. Obeća sebi da će je sutra ostaviti na istom mestu gde ju je našla, pa neka je Biblija pronađe kao i ona, slučajno.

U razred je bez kucanja ušla petnaest minuta pre kraja časa. Uputila se pravo ka svojoj klupi. Mislila je da profesorka muzičkog nije primetila njeno odsustvo. Na njenu nesreću, ce-de koji je do tada slušala samo profesorka, dok su ostali „vatali zjale“, odsvira svoje.

„Čižićka, ko ti je dozvolio da sedneš?“, uhvati je muzičarka u raskoraku. „I gde si bila?“

„Nisam želela nikoga da ometam u uživanju i slušanju ove divne, uzvišene arije“, slagala je Živana. „Morala sam do toaleta.“

„Trebalo je ipak da mi se javiš. Da li si sada dobro?“

„Gde dobro? Zar ne osećate puvarke koje Žižićka pušta?“,dobaci Ivan Plavšić i zapuši nos.

Devojčice se zacerekaše. Ivan je bio dečak za kojimsu sve one uzdisale.

Žiži pokaza Ivanu da će mu usisati dah i ispljunuti ga kao šlajmaru.

On joj pokaza ukrštene prste.

„Dosta sa pričom. Živana, izvadi frulicu i da čujemo. Na kraj sela žuta kuća ti-ti-ti“, zapeva muzičarka. „Požuri. Samo ti još nisi ocenjena.“

Miša joj pruži svoju frulicu. Žiži dunu. Začu se šuštanje, a onda,na sveopštu nevericu, Žiži odsvira tačno baš svaku notu. Muzičarka koja je dotle držala prekrštene ruke na grudima, podiže obrve. Bila je prijatno iznenađena.

„Eto. Vidiš da možeš. Sve se može kad se hoće. Četvorka sa tačkom, i to samo zbog zabušavanja. Nastavi da vežbaš i do kraja će biti petica.“

Žiži sede. Miša isključi snimljenu muziku na mobilnom. Nije ovo bio prvi put da joj je priskakao u pomoć. Bila je to već razrađena tehnika.

„Živana, dođi sutra na probu orkestra i ponesi harmoniku, znam da je imaš. Rekla mi je tvoja majka.“ Bila je baš zadovoljna Žižinim muziciranjem.

U tom zazvoni za kraj časa.

Žiži oseti bol u vratu. Grudvica papirića dunuta kroz cev hemijske olovke. Doletela je iz pravca zadnje klupe do prozora gde je sedeo Ivan. Žiži suzi pogled. Ostavi obračun za kasnije. U torbi je i ona imala arsenal oružja. Između ostalog, i rakljicu. Od nje će šminker misliti da ga je ujeo stršljen.

Pogledom potraži Isidoru. Ova je bila zadubljena u neki naučni časopis.

Miša je listao domaći iz matematike. Žiži je mrzela matematiku. Imala je trojku, što i nije bilo loše, jer osim Miše koji je imao četvorku i Isidorine petice, ostali su imali dvojke i kečeve.

Kada uđe Pitagora, nasta tajac. Sa njim je bio visoki, bledunjavi dečko. Imao je široka ramena i duge noge. Kosa mu je bila crna kao ugalj. Kratko ošišana. Obrve u visokom luku kao da je neko iscrtao krejonom. Oči, neodređene boje. Usne boje trešnje koja samo što nije dozrela, pune. Bio je potpuno miran. Nimalo nervozan. Ravnodušan. Podseti je na mladića iz knjige. Imao je istovetno snobovsko držanje.

„Ovo je Marius Petresku, naš novi učenik. Izvoli, Marijuse, imaš slobodno mesto pored Isidore“, pokaza mu Pitagora.

Pored Isidore niko nije sedeo. Bila je najpametnija i najjača u razredu. Nosila je dugu kiku posred temena i kada bi zanjihala glavom, podsećala je na konja otpozadi. Zato su joj prilepili nadimak konjska guzica. Mada, niko se nije usuđivao da je oslovi ni sa k od nadimka, a kamoli čitavim nadimkom. Sravnila bi ga sa zemljom. Lice joj je bilo pegavo. Ne previše. Ali dovoljno da joj da bar malo detinjeg šmeka. Mrzela je svoje pege. Iako su se ona i Žiži poznavale samo godinu dana, Isidora je bila njena najbolja drugarica. Isidora se u četvrtom razredu prebacila u njihovu školu. I to zato što je u bivšoj klepila lenjirom krelca koji je sedeo iza nje i koji se usudio da je dva puta povuče za „rep“. Lenjir je pukao na pola, a sa njim i krelčeva glava. Nije to bila neka povreda, više čvoruga i posekotina, ali se od toga napravio skandal. Školski odbor je preporučio njenom ocu da je prebaci u drugu školu, pošto nije postojala zakonska osnova da je izbace. Razlog – nanošenje teških telesnih povreda. Čuj, teških, i to devojčica, nije mogao baš olako da prihvati ovu budalaštinu Isidorin otac. On je sa dva Isidorina starija brata držao najbolju automehaničarsku radnju u gradu. I Žižin tata išao je tamo.

Sve u svemu, Isidorin otac je na kraju legao na rudu jer su mu pripretili tužbom i prebacio Isidoru u novu školu. Ipak, nije odoleo da im saspe u lice da je ponosan na to što je Isidora svoje probleme rešavala sama, svojeručno. Što nije, kako je začinio na kraju, „neka seka-persa ili baba, kao dotični mekušac.“

Kada su se upoznale, Isidora je tako stegla Žižinu ruku da je sve pucalo. Žiži je stoički izdržala, bez grimase na licu, i tako odmah stekla Isidorinu naklonost.

Njihovo druženje svodilose na „ulično“, ili kod Isidore. Za to je postojao valjan razlog sa Isidorine strane. Bila je neverovatno sujeverna. A Žiži je živela, što bi se reklo, na baksuznom broju 13. U stvari, njihov kućni broj bio je 13a, ali ni to malo a nije vredelo.

Isidora je mali prst na desnom stopalu uvezivala crvenim končićem. Menjala bi ga svakog četvrtka koji bi padao uoči petka trinaestog. U torbi je nosila zečju šapicu, ispresovanu detelinu sa četiri lista, pravu potkovicu i tri čena belog luka. Bila je polusiroče. Bez majke. Umrla je kada je Isidora imala tri godine. Otac i braća držali su je kao malo vode na dlanu. Pored njih je naučila svašta o automobilima, motorima, pa i biciklima. Razredna je jedino njoj poveravala svoj šestobrzinac na redovne i sistematske preglede. Isidora je bila maher u mehanici i elektronici, ali je svoj život želela da posveti medicini. „Nije bilo nikakve razlike u sistemu“, govorila je Isidora. Suštinski, svakom je trebalo održavanje.

Kada bi Žiži slušala Isidoru i svog tatu ili razrednu kako pričaju o delovima i mehanici, imala je utisak da pričaju na hebrejskom.

„Stigao nam još jedan vampir“, dobaci Ivan.

„Plavšiću, nešto si želeo da kažeš?“, upita ga Pitagora.

„Ja? Taman posla“, kreveljio se Ivan.

Marius se uputi ka Isidori. Ona ustade, gurnu svoju stolicu i pusti ga da prođe. On sede do prozora.

„U redu. Danas imamo nenajavljeni kontrolni. Ti, dečko“, obrati se Marijusu, „ne moraš da radiš. Oslobođen si, ali samo ovaj put.“

„Možda ne zna srpski“, progovori opet Ivan. „Mislim, po imenu i prezimenu bih rekao da je Rumun. Da nisi iz Transilvanije?“, okrenu glavu prema Marijusu. Ovaj ga i ne pogleda.

„Ti, tulipane ravničarski, uopšte ne misliš. Jer da misliš, ne bi morao da klečiš na kukuruzu da bi poboljšao cirkulaciju, pa samim tim i rad moždanih vijuga“, reče Pitagora. „Ko želi da isproba ovu metodu, slobodno može da se prijavi kod Ivanove majke na časove ekstremne joge.“

„Nije u pitanju kukuruz već kuglice od kristala“, ispravi ga nadmeno Ivan.

„Ma šta mi napriča. Ali samo ti nastavi. Imaš moju punu podršku. Možda ti vremenom prođe neka kuglica u glavu.“

Pitagora je bio poznat po oštrom jeziku i nezgodnom humoru. Nekoliko puta bio je na ivici da ga izbace iz škole zbog pritužbi roditelja razmažene dečurlije. Ipak je opstao. Ni on nije bio tikva bez korena. Brat mu je večito bio na nekim važnim položajima.

Marius izvadi svesku i iscepa duplu stranicu iz sredine.

Pitagora poče da piše zadatke na tabli. Kada je završio, skide ručni sat i stavi ga na sto. Zatim sede i raširi novine.

Marijusu je trebalo pet minuta da završi kontrolni.

Dok su se ostali preznojavali, grickali nokte i vrhove olovaka, on je do kraja časa gledao kroz prozor.

          ***                                                                                                    

Marius izađe iz škole. Ispred ga je čekao parkiran crni auto. On uđe, ne osvrćući se.

Žiži izvuče iz torbe bakin pozorišni dvogled i pogleda. „LM 666“, preslišavala se naglas. Kola zamakoše za ugao.

„Ja mislim da je bilo 692“, reče Miša.

„Ćorav si. Bolje idi do očnog“, reče mu Žiži, pa izvadi flomaster iz džepa, zadiže rukav i zapisa registraciju. Negde krajičkom oka opazi mladića u crnom koji je stajao sa druge strane ulice. Kao da je i njega zanimao auto.

„Zašto nisi upisala u svesku ili bar u mobilni nego prljaš ruku?“, prekide joj misli Miša.

„Tetoviram se.“

„Moja mama kaže da je tetoviranje opasno po zdravlje. Možeš da se inficiraš i umreš.“

„Za tvoju majku je i izlazak bez potkošulje na plus četrdeset opasan po zdravlje. A tek ako se preznojiš...ccc“, coktala je Žiži. Onda potrča da stigne Isidoru. Kako je ova bila krakata, jedva je stiže. Žiži je pravila tri koraka dok bi Isidori bio potreban samo jedan.

„Šta misliš o Marijusu?“, upita je.

„Ništa.“

„Uradio je zadatke pre tebe. Videla sam da mu je Pitagora dao peticu.“

„Pa šta?“, reče Isidora i ubrza.

„Dobićeš i ti“, tešio je Miša.

„Naravno da ću dobiti“, nabra ova jogunasto nos i čelo.

„Vidi“, pokaza joj Žiži tetovažu.

Isidora zastade. „Šta ti je to?“

„Registracija, 666. Jesi li videla kakav ga je auto odvezao?“ Žiži je bila u trećoj brzini.

„Nisam. A i da jesam, ne vredi da tebi objašnjavam šta mislim o automobilu.“

„Nije bitan auto, već registracija. 666. Znak zveri.“ Žiži je obožavala horor filmove. Ovo je natera da potraži mladića koji je stajao preko puta. I dalje je bio tu i gledao u njihovom pravcu.

„Kako da ne? Da nisi možda videla i da mu se glava okreće oko sopstvene ose?“, upita je ironično Isidora.

Iako su bile takve kakve jesu, najbolje, Isidora je za tri koplja bila šmirglastija od Žiži. Za Žiži bi se moglo reći da je bila od fine šmirgle, a Isidora od one tvrde.

„Ma pričaj ti šta hoćeš, ali sigurna sam da si osetila kako je zahladnelo kada je Marius ušao“, nije se dala tako lako otkačiti Žiži. Ovo, naravno, uopšte nije bilo tačno, ali je ona znala kako da zagolica Isidorinu maštu.

„Lupetaš“, reče Isidora.

„Ne lupetam, nego ti nisi gledala u njega dok je sedao. Ja jesam. Prozor se zamaglio, kao ogledalo u naparenom kupatilu, i onda je neko ispisao tri šestice.“

„Šta hoćeš da kažeš? Da je Marius zver?“, upita je Miša.

„Ako je on zver, onda je Žiži lepotica. Možda je to Žiži želela da nam kaže, je li Žižićka?“, provocirala je Isidora.

„Ja se uopšte ne šalim“, reče Žiži.

„Šta tebe u stvari žulja?“, upita je Isidora.

„Odakle se on stvorio baš danas? Trebalo bi to proveriti“, reče Žiži.

„Kako?“

„Jednostavno. Otići ćemo da ga posetimo.“

„Kako kad nas nije pozvao?“, negodovao je Miša.

„Kakve to ima veze?“, upita Žiži.

„Ima. Ja ne idem nikuda nepozvan.“

„Ko je tebe uopšte i zvao?“, upita ga Isidora. „Uostalom, ti bi posle ove Žižine izmišljotine zbrisao pre nego što bi bilo kootvorio vrata. Ko zna, možda Marijusovi imaju slugu kao iz porodice Adams?“

„Ne preteruj“, prekori je Žiži.

„E, idem i ja“, reče Miša. „Vas dve ne znate gde on stanuje.“

„Ti kao znaš?“, upita ga Žiži.

„Ne znam, ali znam ko zna. Sačekajte.“

On pretrča ulicu i uputi se ka Dudi. Bila je to njegova sestra od tetke. Osmakinja. Urednica školskog lista „XY“. Jednom rečju, dežurna tračara. Škola je kroz neki program dobila sredstva,onima što su ih dali dopala se Dudina „XY vizija“, i sada je direktorka mogla samo da čupa kosu. Škola je uzela pare, ali je zato imala obavezu da trpi Dudine novine.

Nakon tri minuta, Miša se vrati sa papirićem.

„Evo adrese. Duda ih sve ima zapisane u mobilnom. Skinula sa školskog kompjutera.“

„Znači, i moje“, neprijatno je bila iznenađena Isidora. „Žaliću se i tražiti zaštitu ličnih podataka.“

„Slušajte“, nastavi Miša. „Majka mu je modna kreatorka. I to izgleda vrlo čuvena. Trenutno je u Parizu. Direktorka je dobila njenu vizitkartu. Garant će se ogrebati za neki popust ili gratis. Tako kaže Duda. I još kaže da će sada direktorka možda prestati da se oblači kao da garderobu nabavlja u vojnom magacinu.“

„Znači li to da su mu roditelji razvedeni?“, upita Žiži.

„Ne, samo ne žive stalno zajedno“, reče Miša.

„Misliš, ne žive na istom mestu?“, upita Žiži.

„Žive, ali ne istovremeno, izgleda, mislim, zbog posla, i tako...“, bio je zbunjen Miša ovim baražom pitanja.

„Tako kaže Duda“, cinično nastavi Isidora. „I šta još kaže tračerajka?“

„Otac mu je isto direktor. U nekoj posebnoj školi. I doktor je.“

„Doktor i direktor“, počeša se po bradi Žiži. „Interesantno. Vrlo interesantno.“

„Pre Pariza živeli su u Rimu. Ali Marius je rođen u Rumuniji.“ podnosio je iscrpan izveštaj Miša, a onda se zabrinu. „Nije mi rekla iz kog su dela Rumunije.“

„Kakve to ima veze?“, upita Žiži, ne shvatajući Mišinu zabrinutost.

„Šta ako su stvarno iz Transilvanije? Odatle su grof Drakula i vampiri.“

„Ma stvarno je bledunjav“, reče Žiži. Ovaj Mišin šlagvort došao joj je kao poručen. „A otac lekar. Zar vam to nije čudno?“

„Šta odmah paničite? U pitanju je obična anemija. Ništa što dobro ulje i podmazivanje ne bi rešilo. Kad smo kod toga, ni ti i Miško niste ništa rumeniji od njega“, reče Isidora, pa ga štipnu za obraz. „Izgleda da je majka prestala da te poji sokom od cvekle i šargarepe. Što ne probaš sa slinom od slepog miša, odlična je za imunitet.“

„Ja ne pijem sok od cvekle“, zacrveni se Miša, ali ga je i dalje bilo strah. Devojčice su zalazile u opasne vode.

„Jok,ja ga pijem“, reče Isidora.

„Možda su i vampiri prešli na cveklu“, reče Žiži. „Nestašica krvi je na sve strane sveta.“

„Ma, dajte, uozbiljimo se. Vampiri. Do zla boga dosadno i isprano. Muka mi je više od priča, filmova, i ostalih varijacija na tu temu.“ Isidora zakoluta očima.

„Ja nisam rekao da je on pravi lekar“, reče Miša.

„Nego je nepravi?“, zabezeknu se Žiži. „Nisam znala da se lekari dele na prave i neprave.“

„Niste mi dali da završim. Duda kaže...“

„Duda opet kaže…“, ponovo prevrnu očima Isidora. „Kojom brzinom ta priča kada si za nekoliko minuta sve to čuo?“

„Marijusov otac je psiholog. I on leči ljude.“

„Da mu se obavezno javiš. Možda uspe da te odlepi od mame. Znaš li da je Frojd ustanovio da svi problemi potiču od majke. Ti si živi dokaz toga“, reče Isidora. „Mogao bi i Dudu da povedeš. Ta ima višak dasaka u glavi.“

„Ko ti je taj Frojd?, upita Miša.

„Batali. Još si mali za njega“, odmahnu rukom Isidora i ubrza korak.

„Čekaj!“, viknu Žiži i potrča za njom. Miša ju je pratio u stopu. „Da vidiš šta sam našla kod Biblije“, reče Žiži i pokaza joj knjigu.

Isidora je držala obe ruke na kaiševima od ranca i samo ovlaš je pogleda.

„A, šta kažeš?“, upita je Žiži.

„Smrdi kao da se neko popišao na nju“, namršti se Isidora.

Žiži se trže i pomirisa knjigu, a Miša se odmače.

„Ne smrdi. Stvarno znaš da budeš...“, reče Žiži, nasumice otvori knjigu i pokaza je Isidori.

„Ringišpil. Opa, ima i jahača. Da nisi ti jedan od njih?“, upita je Isidora. „Vidim naslov 'Doživljaji Živane Žižić na podivljalom ringišpilu'.“

„Pitanje je ko su preostali jahači“, reče Žiži kojoj se ovaj naslov baš dopao. Podivljali ringišpil obećavao je mnogo više nego samo ringišpil.

„Javi kada saznaš“, nije se pecala na klot udicu Isidora.

„Jesi oklopnjača. Daj malo mašte. I pipni stranice. Kao da sunaelektrisane. Naročito ova crna. Kažem ti, knjiga je čudna. Vrlo...vrlo...čudna. I ne sluti na dobro. Kraj joj je potpuno crn.“

„Onda nema svrhe da se udubljujem.“

„Ali zašto je crn, zar te to uopšte ne interesuje? Razumela bih da je nešto klinačko, romantično, ali ovo... crnjak je, pazi šta ti kažem. Težak crnjak. A tek frikovi u njemu.“

„Opet si pila rinfuzni čaj kod Biblije?“

„Osvesti se. Govorim ti ovo u poverenju. Kao najboljoj drugarici.“ Žiži joj se skroz približi. „Knjiga je živa.“

„Malopre si rekla da je kraj crnjak, a sada da je knjiga živa.“

„Između crnila i onog napred ima praznih stranica. E tu je kvaka. One se docrtavaju.“

„Frikovi?“, upita Isidora. „Koliko ih je?“

„Čovek sa papagajem, mladić i dečak“, reče Žiži. „Pogledaj“, htede da joj pokaže portrete.

„Verujem ti“, odmahnu rukom Isidora. „Nego, docrtavaju li se slike ili ima titla?“, upita Isidora.

„Ne budi bukvalista. Ozbiljna sam.“

„I ja. I ne padam na animacije.“

„Pazi, do pre nekoliko minuta nije bilo ovog kruga“, Žiži preskoči glavne likove i pokaza na novi momenat u knjizi. Ni ona ga do sada nije videla.

„Ne moraš da se mučiš, odmah ću ti reći kako da rešiš stvar sa krugom. Uzmi olovku i docrtaj čiča Glišu. Ako hoćeš, mogu i ja, daj.“

Žiži je i dalje držala rastvorenu knjigu. Isidora povuče uspravnu crtu. Olovka nije ostavljala nikakav trag. Istrese hemijsku, ali pre nego što je pokušala ponovo, Žiži joj izmače knjigu. „Mastan papir. Daj da pokušam sa flomasterom“, bila je uporna Isidora.

„Kakav mastan papir? Ovakav papir nisam videla u životu. Pipni, neće te ugristi... ili možda hoće?“, nakrivi glavu Žiži. „Nije valjda da se bojiš da joj dodirneš korice?“

Isidoru ovo bocnu. Niko, pa čak ni Žiži, nije smeo da dovodi u pitanje njenu hrabrost. Konačno dodirnu knjigu. Trže se. Kao da joj nevidljivi prah opeče prste. Sugestija je imala neverovatnu moć. A Žiži je to tako lepo umela da uvije i obrazloži da bi svakoga ubedila da ga rođene oči varaju.

„Šta kažeš?“, upita Žiži. „Možda se i Marius sa razlogom pojavio danas u školi. Baš kada sam našla knjigu. I samo da znaš, pala je ispred mene i sama se otvorila“, improvizovala je Žiži još više. „I dozivala je ’Žižiiii’“, morala je da začini Žiži.

„Kako je dozivala?“, upita je Isidora. Nije mogla da sakrije osmeh.

„Knjiga bez naslova i bez pisca, zar to nije zastrašujuće?“, upita Žiži. „Bezimena.“

„Nije bezimena. Krstili smo je. Doživljaji Živane Žižić na podivljalom ringišpilu ili ako je baš zastrašujuća, možeš je nazvati samo Žižiiii“, otezala je Isidora.

„Samo se ti šali, ali mene neko prati. I to od kada sam izašla iz škole.“

„Gde je? Pokaži mi“, nakrivi glavu Isidora.

„Otišao je, ali to ne znači da se neće vratiti“, reče Žiži. „Sav je crn. Kao gavran.“

„Zašto bi tebe iko pratio?“, odmeri je Isidora.

„Možda ne prate Žiži, nego Marijusa“, reče zaverenički Miša. Žiži mu posla zahvalan pogled. „Šta ako neko namerava da otme Marijusa? Ili je možda on deo nekog tajnog društva?“

„Pa šta bi ti? Da se učlaniš?“, upita je Isidora.

„Zar te nimalo ne interesuje šta to lebdi u vazduhu? Kakva opasnost“, Žiži prođe rukom ispred njenih očiju. Učinila je svoj glas promuklim. Oči je suzila. Sva se unela u ubeđivanje. Miša ju je posmatrao otvorenih usta.

„Dobro, ići ću sa vama kod Marijusa samo da bi mi se ti skinula sa grbače sa dečjim izmišljotinama. Ali da se odmah razumemo. Ne pada mi na pamet ni da priđem ringišpilu, a kamoli nešto više.“

„Kada ćemo ići kod Marijusa?“, želela je da precizira Žiži.

„Videćemo“, nije htela tako lako da pristane Isidora.

„Sutra posle orkestra“, uze zdravo za gotovo Žiži i mahnu im jer su već bili stigli do njene kuće. Brzo otvori kapiju i uđe, ne dajući Isidori mogućnost da se povuče.

Mirjana Uzelac, Pančevo