O romanu "VARLJIVA IGRA SVETLOSTI" Snežane Pisarić Milić (IK "Arte, 2010.)
Давид КЕЦМАН ДАКО
ПУТ ДО ДОМА У СВОМ СРЦУ
Снежана Писарић Милић: Варљива игра светлости; АРТЕ, Београд, 2010.
Роман-првенац Снежане Писарић Милић
(1964. у Сребреници) остварен је у форми исповедног, крајње искреног и непосредног
казивања о најдраматичнијим, судбински преломним деловима из живота две жене: Емине,
централног лика која је из овог, и деведесетогодишње старице Јулке, из “оног” доба,
дијаметрално потпуно супротних животних назора / ставова у односу на све, а посебно
у погледу на љубав, веру, породицу, надасве у погледу разрешења енигма: како унутар
себе сабрати и усагласити многе противуречности чији је узрочник, превасходно, у
утицајима најближих, као и шире друштвене средине, током узрастања и мукотрпног зрења и у околностима кад се
од младог бића напросто захтева да се определи не за оно што сама прихвата као нераскидиви
део себе, што јој једино и обезбеђује осећај аутономности, слободоумног бића, већ
за оно традицијом, верском или националномном припадношћу “судбински” задато, а
што ће јој, и то само привремено и привидно, обезбедити штит од страшне, неминовне
јаве, као што је време грађанског рата у Босни крајем минулог века, чије се кобне
последице трауматичним ожиљцима такође чине видним при дубинском, веома сложеном
психолошком нијансирању унутрашњег портрета главног актера ове веома сугестивне
приче знаног узрочника, али (ни кртајем књиге) незнаног епилога.
Усудним сусретом Емине, од рођења
изложене хладноћама свих врста, подељене између многих крајности у себи и око себе,
и старице Јулке и укрштањем њихових животних путања и то само током једног дана,
колико траје она главна нит у предочавању оквира догађања на Еминином путу до самоосвешћења
у старичином трошном, али и топлом дому украј пута при бегу брисаним простором из
паукове мреже до светлости, макар и варљиве јаве, обе жене стижу до оног што их,
уинат свим супротностима, чини сродним, а што је засновано на исконском захтеву:
одупрети се осипању, сурвавању у саму себе, што је Еминино животно а мучно, готово
обезглављујуће искуство, стварати а не разарати свој живот, ослободити се терета
прошлости, преживети многе ломове и у томе, са науком и под притиском тешког бремена
властитог суноврата, након пораза/пада у свим правцима, пронаћи извориште лековитог
знања и незгасле наде, а њима, ведрином окрепљујуће самоспознаје, пронаћи изнова
сву ону снагу неопходну за спасоносни искорак и извеснији ход од ничег, што је Емина
дубока депресија, осећање очаја и безнађа, ка нечем што човека чини усправним и
потребним, најпре самом себи а потом и свима око себе. Почетак хода ка оном што
се не види и не чује, али права вера, она у себи пронађена и препозната, води ка
избављењу из таме неверја у себи затомљеног. Коначно, након самоспознаје/одгонетнуте
тајне, уз сазнање другог, потпуно друкчијег а ни мало лакшег животног удеса жене
која изазива њено дивљење, поверење и готово родитељско поштовање, у чему је, за сваког посебно, смисао
живљења после свих пораза, могуће је доспети до пресудних одговора: Како надмашити
себе и то све са пртљагом од претешких ожиљака, оних у души, на дну себе саме? Где и како пронаћи тачку ослонца за нови корак, нови
лет?
Иако без знатнијег књижевног знања,
у погледу стваралачког умећа, реч ли је о потпунијој стилској доследности у стваралачком
поступку/путу до књиге сложенијег жанровског, стилско-језичког уобличења, али очито
богатог читалачког/животног искуства, с талетном приповедача који уме, рекли бисмо
више интуитивно и емотивно, а што је оличење даровитости, да пронађе добру ововремену,
актуелну причу и да је са осећајем за меру и формом модерног наративног исказа,
исприча и то без сувишних залазака, или крајње ризичних искорака у оптерећујуће
прозне рукавце/ споредне приче, којима се, најчешће тако, само знатније “испуњава”
обим књиге, Снежана Писарић Милић потврђује се као ауторка која има чиме да ступи
и зна да се са већом сигурношћу креће по књижевној сцени. Творењем и објављивањем
овог реалистичког психолошког романа поетског наслова “Варљива игра светлости” успела
је у искреном и пажње вредном науму: посредством питког, најпре налажења и одабирања,
а потом и састављана мозаика од оних најпотребнијих главних делова/нити од којих
су саздане животне путање две жене, творењем наоко једноставног мозаичног романа
да реконструише животе главних актера, али тако да обе коначно дођу до оног што
ће читаоцу бити, без искључивости и оптерећујуће дидактичности, предочено као могуће
(раз)решење/одговор пред вечном енигмом: Шта је живот? Какво је моје место у свему
ономе што се, само с поља гледано, пред очима посматрача дефинише као стварност
и именује мојим животом, а у мени самом ишчитава се као моје место у властитом животу,
мој корак на само мојој животној позорници?
У Емининој и Јулкиној самоисповести
која наизменично траје само током једног и то оног видног дела дана (од “случајног”
застоја услед квара на колима до поправке, не само кола, него и оног путника/возача
(Емине) који је намерио да возилом отисне правцем супротним свим бившим/датадашњим
неповратима у себи и око себе) садржане су приче о три судбинска споја на путу до,
показаће се, крајње трауматичних брачних ложница.
Док је за Емину пут од искрене љубави
( све три љубавне повести су питке, језгровите, свака на свој начин занимљиве, драматичне),
о три везе са младићима потпуно супротног менталног склопа, друкчије верске и националне
припадности, три крајње супротна погледа на жену и на могућност стварања породичног
гнезда, крајње супротни њој неприлагодљивој и неприхватљиви њихови погледи на љубав,
на оно еротско, ничим спутано, божанско лудило, на претке, традицију, веру, нацију,
веома битним у време ратних збивања и свакојаког раслојавања, а што се у роману
само овлаш спомиње, деоба и (не)људског разврставања, погледа на живот уопште, до
оног што јој се до краја прве половине животне путање (реч је о жени која се примакла
четрдесетој години) тако сурово догодило. А све јој се, као у магновењу, у свему
без чврстог ослона, без разумевања са оним коме би требало највише да се верује,
неподношљиво самотној међу хладним, непрозирним зидовима у налетима, као у магновењу,
збило управо тако да се чини како јој сем бега “из реда у којем се срећа само чека”,
а не догађа у дослуху с другим, или у складу са својим надањима, својим искреним
чежњама, без подилажења и залудних компромиоса, сем бекства небитно у ком правцу
и докле, ништа јој друго у лавиринту од животних странпутица и не преостаје. Све
што чини и у шта је уложила све своје знање, умеће, сва осећања, сва одрицања, чему
се без остратка приклонила, за Еминуи је у знаку жеље и напора да оствари властити
идеале и својој природи сагласне циљеве и то на начин у коме ће, са осећањем да
је то њен прави пут до среће, постварити искључиво своје снове, своја младалачка
надања и хтења, своје вјерују у јединственост саме себе, свог јасно препознатог
а не оствареног ега.
У другој, такође повесној паралели
овог романа сатканог од две у целости потпуно супротне животне хронологије, реч
је о старици Јулки чији псхихолошки профил може да послужи као узор при излазу из
кључних животних несмираја након што се догоди нељудскост, пакост, кукавичлук, или
животна неминовност, као што је смрт вољеног бића, или највећи животни добитак,
као што је рађање детета. Као пандан свјим бродоломима, који ће је одвести на дну
од сваког другог понора далеко безизлазнијег, јер пакленијег, непрозирнијег и неизвеснијег
од оног осећања бездана “на дну самог себе” засигурно и нема, Емина ће чути приче
о три старичине брачне постеље. Испричане су тако да буду схваћене као оличења оног
за њу (Јулку) вишем силом / судбином унапред одређеног, што се, ма каква да је,
мора прихватити као Творчевом вољом дата. У Јулкином начину промишљања односа жена-човек,
нема тог, као у Еме, духовног исклизнућа, нема осећања живота као празног хода,
нема изгубљеног, залудно прохујалог времена, уинат такође драматичним и болним животним
удесима Нема ни таквог животног суноврата иза којег није могуће избављење, опоравак,
наук злата вредан којег ће попут мелемне травке Јулка крајем романа да понуди Емини
да га, али само на свој начин, употреби као могући путоказ при ходу ка оном што
јој у светлости ходом / новим почетком тек следи. – У проблемима сам које не могу
да решим и са жељама које се не испуњавају.- казује Емина старици а следи њен
мудри одговор: - Ако се не могу решити, немој
их ни решевати. Мирније живи! Терај бес из себе, у пропаст ће те одвести... Живот
јесте игра, али треба научити кораке...И веруј, никада није касно за нову игру.
А када научиш кораке, онда ћеш праву игру и одиграти.
Снежана Писарић Милић је на самом
старту по ововременој књижевној сцени романом-првенцем ”Варљива игра светлости”
успела у оном што је, иначе, одвајкада предуслов за настанак и остварење читалачке
пажње занимљивог, потом и доброг дела: пронаћи по нечем јединствену животну причу
а потом је на себи својствен начин, у погледу концепта, осносно стилског уобличења/конструкције
читатељу и предочити. Теме, мотиви ствалачки изазови за творење овог дела: депресија
– болест савременог човека у експанзији; несигурност и неоствареност у љубави; жестоки
сукоб између конзервативних захтева који произилазе из традиције, верске и националне
искључивости и модерног схватања живота које води ка потпуној слободи, ка томе да
човек/жена не буде епизодиста него централни лик/главни актер, па и диригент у свом
једном и непоновљивом времену чије је име ”мој живот”. Уз све те вечно актуелне
теме /стваралачке књижевне изазове, овај роман пружа интригантно сазнање о судбинама,
проклетству живота на балканском тлу у свим временима, и прошлим и садашњем, никад
довољно спокојним и по живот безопасним, о погубним вредносним критеријумима, о
моралу, посебно када је реч о конзервативном погледу на жену, на однос међу половима,
о терету религија, слепог веровања, оног без остатка, без сумње у оног ”који је
на небу као и на земљи”, и о животу по захтевним правилима давно исписаних/изречених
догми и која траже само повиновање, покоравање, слепи след старих правила, живот
без права на властитост, на својевољност, а тек на свој став у осносу на себе а
што се у очима другог ”препознаје” и жиговше као безверје...
Занимљивим, помало и бајковитим садржајем
романа ”Варљива игра светлости”, за кога се, без двоумљења, може рећи да је помало
и интригантна, знатније и психолошка, па и егзистенцијалистичка проза прожета медитативним
нитима о вери, љубави и нади, с приметним дослухом/утицајем наука стеченог из књига
владике Николаја Велимировића, Јована Дучића, оног што у громадама налазимо на страницама
дела Иве Андрића, свим пажљиво издвојеним а у погледу драматургије и језгровитим
причама, у чијем је средишту или оно што је за Емину вртлог/разлог више при одласку
у понор, у стање депресије/безизлаза, или што је калем више у Јулкином науку о животу
виђеног са сунчане стране, разазнајемо оно суштаствено у прозном стилу ове ауторке.
Њена мозаична проза одраз је доброг познавања психологије еманциповане жене која
би да влада собом а да се не осећа губитником због свега оног што освајањем слободе
у себи самој неминовно, бунтовништвом против традиције, радикалним помаком као оном
без чега не види (нити га има) смисао свему од чега је живот знатно више него трпљење,
жртвовање, драма са унапред задатим садржајем, током и исходом.
Прозним мозаиком, сазданим од делића/животних
тренутака такозваних граничних стања, добили смо дело које и током, а тек након
читања изазива промишљење о много чему чиме је човек током готово целог живота заокупљен.
У младости је то енигма чије је име љубав, а њоме (љубављу), или у њој ( у младости)
трагање за оним што ће се, оствари ли се у потпуности, показати као делом који нам
је недостајао и без којег нисмо никад ни ни цели, тиме ни своји. У зрелијем, средњем
добу, то је задовољство оствареним а у шта се ”прелио”сав наш дотадашњи осмехнути,
снажни, полетни, плодни живот: живот у миру, у материјалној сигурности, деца као
изданци љубави и заједничког, исконског хтења, осмехнути повратак кућном прагу,
а не бег, из било ког правца и са које год даљине да му се, свом дому/животу, довољно
у себи и пред оком другог постојани, увек за живот довољни спремни враћамо. У старости,
после свега што нам се и ма како да се збило, охрабрујућа, стожерна мисао: Имам
чега да се сећам! Имам шта освртом, погледом у минуло да видим и да се не кајем.
После свега што се и како се преживело, осећај, као у Јулкином искуству, да би се
још три живота овако могло живети мирно и од у мукама сакупљених тренутака среће.
Постајући свесна да јој ни једна љубав
није била целовита, а захваљући уверљивости мелемне речи дуговечне и бистроке старице,
о љубави, вери, породици, надасве о оном у чему човеку нема спаса без помоћи самом
себи и без погледа у оно из чега живот проистиче и у шта се, попут свих река коначношћу
слива, из Јулкиних животних драма и приче у којој су животи и знања свих њених предака
и од свих њених љубави, Емина коначно у самој себи проналази “своју веру”. “Дом је нашла у свом срцу и у једну целину спојила
старо и ново. Још само да у себи”- вели
ауторка при крају дела- “нађе прави однос
према две различите личности (карактеристика депресивних, психички крајње лабилних)
“, а да се не додирују као живот на два колосека.”
Стиче се такође утисак да је ауторка,
посредством овог прозног мозаика од лапидарних, ипак, “женских прича” (са одликама
карактеристичних за такозвано женско писмо), збирањем само оног у чему је специфичност
њихових судбина, оног најбитнијег што се као сазнање, са ослоном у стварности, реално
може препознати, јер и делују крајње уверљиво, истовремено читаоцу, уз делимично
и бајковиту причу, посебну у Јулкиној животној повести, желела да повери и ризницу,
бревијар знања неопходног сваком и у било којем животном добу. Отуд на страницама
романа “Варљива игра светлости”, најчешће између (или након) динамичних, врцавих дијалога две жене, које су из
сата у сат једна другој све ближе, све драже, све потребније, топлије, “уденуте”
као најлогичнија спона, и мисли које се могу ишчитати/ослушнути као одраз оног што
се знатније и потпуније може пронаћи на страницама Библије, у књигама поезије њој
драгих писаца, максиме верских мислилаца, поетскофилозовски цитати, понајвише христијанског
духа, али и оног знања које се одупире граничницима/искључивостима било какве друге,
понајвише верске, или слепе националистичке, мрачне припадности. Све води ка оном што ће понорнику,
Емини и њој по животном удесу сродних, битније помоћи да се, као у борби са снажним
виром, властитом снагом најпре одупре дну и доспећем на животну површ, изнова у
светлост, снагом обрнутог вртложника, обезбедити вољу, њоме и снагу за први корак.
Реч је о упоришту у сазнању: Идемо даље! Најважније
је преживети! Никад се не предај! Не кукај над својом судбином! Не бој се ни ни живота, ни смрти Све на овом свету иде у круг, све па и душа. Све
велике истине су једноставне, само је
пут до спознаје компликован. Коначно, реч ли је о смисаоности свега оног што
својим животом себи и другима желимо да достигнемо и постигнемо, ту је и она за
Емину спасоносна мисао пронађена у светој књизи, Христова реч упитности у којој
је иистовремено став/одговор: - Каква је корист
човеку ако сав свет добије, а души својој науди.
Прозно остварење ”Варљива игра
светлости” Снежане Писарић Милић знатно је више од солидног, иако почетног стваралачког
наговештаја појаве врсног приповедача. Оног
који долази само са својим птрљагом
за нову књигу и ходи само својим кораком. Усклађеног са ритмом свога срца.
ANITA MARTINEC
OBASJANA
LJUBAVLJU
„Varljiva igra svjetlosti“ sentimentalni
suvremeni roman ljubavne tematike s naglašenom dozom psihološkog proučavanja
likova kao paralelni lančani slijed formi.
Ton sentimentalnosti protkan je kroz čitav
roman jer svojom jednostavnošću kao jednom od karakteristika ovoga romana
naglašava se osjećajnost autorice i njen nadasve senzibilan duh shvaćanja
ljubavi i odnosa prema životu.
Kronološki slijed događaja krenuo je od
trenutka u kom se junakinja zadesila sa skokom u vrijeme mladosti kad je po
prvi put spoznala ljubav i njenim daljnjim traganjima i otkrivanjima do
trenutka u kojem stoji da bi bila spremna zakoračiti dalje.
„Varljiva igra svjetlost“ obasjala je naše
misli i sami prosuđujemo varljivost igre ili se nalazimo obasjani mislima
spoznaje. Nepredvidiva radnja bez prevelikog zapleta a opet kao da prolaze
decenije dešavanja i zrenja junakinje Eme.
Dva lika, srednjovječna žena Ema i strica
Julka ,koja se isprepleću nesvjesno otkrivajući život i tajne, poput zaključane
škrinje koja čuva blago, tako vadimo iz iščitanih redaka priznanja kao nagrade
našoj strpljivosti.
Opravdanost svih donesenih odluka autorica
s razumijevanjem interpretira. Sve nedorečenosti koje ostaju nude nama da
razvijamo svoje misli i donosimo zaključke razmišljajući o nametnutoj temi.
Svoja različita iskustva i doživljavanja
autorica tako zrelo i mudro isijava kroz dva lika koji se svojim ljubavima ,
tako različitim a opet tako poistovjećenim, nadopunjuju u jednu misao. Ljubav,
zar može biti uzvišenije teme kad se želimo predati i otvoriti u svojim
emocijama. Autorica tako hrabro iznosi sve nijanse te „Varljive igre
svjetlosti“ i obasjava nas svojim promišljanjem.
Lik žene koja voli i koja želi biti voljena prežimlje se snažno kroz sve
situacije i odnose koje svojim prepričavanje obje junakinje interpretiraju. Ema
i Julka kao da su ista osoba u različitim okolnostima. Različitih norma i
shvaćanja obje pozitivnim stavom reagiraju i donose odluke koje im se u tim
okolnostima čine najprihvatljivijim.
Noseći u sebi jaz nesigurnosti
pomalo se preispitujući Ema nalazi utočište u Julki, kojoj je dovoljno da
svojim razumijevanjem prihvati i opravda sve Emine postupke jer život mora ići
dalje.
Njihova komunikacija polazeći od
nesigurnosti prema babi Julki do jedva upoznavanja prelazi u osobe od
povjerenja kojoj se Ema prvi put otvara i samoj sebi otkrivajući istinu. Ponekad
nepredvidivo nalazimo se u takvim situacijama i sama naša sloboda nam nudi
prilike da se otvorimo. Poput ispovjedi da bi otklonili-oprostili svoje
grijehe.
Njihov razgovor pomiruje različita
stajališta tradicije, sredine pa čak i
religije. Apsolutno razumijevanje Julke majčinski natkriljenom brigom,
punoj savjeta i preporuka, nesebično nudeći pomoć zadivljuje Emu koja se
prepušta novom poznanstvu kao da je našla izgubljeni ključ prošlosti i upravo
rješava sve svoje zaključane tajne. Otvara srce ženi koju prvi put, i
vjerojatno posljednji, vidi.
Nebitan je sam život ako se ne pronađe
smisao življenja i k tomu je izvlači na površinu snaga svojstvena za žene a to
je boriti se za ljubav.
Roman „Varljiva igra svjetlosti“ opravdava
njegov naziv jer smo pod tom svjetlosti u različitim bojama baš kako što
različito i doživljavamo ljubav poput sunca bez kojeg ne možemo.
Preporuka: Čitati i voljeti!
Mostar, 27.12. 2012. godine
Anita Martinac
No comments:
Post a Comment