O romanu "NEBESKI PLES" Snežane Pisarić Milić (NB "Danilo Kiš" Vrbas, 2012. godina)
 |
| E-IYDANJE https://sites.google.com/site/snezanapisaricmilic/ |
Небојша Деветак
ЧУЛНО И ДУХОВНО У РОМАНУ НЕБЕСКИ ПЛЕС
Rоман Nебески
плес,
списатељице Снежане Писарић Милић, може се сматрати наставком њене прве књиге Варљва игра светлости. Наиме, Емина, протагонист прве књиге, главни
је јунак и ове нове. И, поступак је исти, она реминисценцијом, дакле
призивањем у сећање, евоцира доживљаје из прошлости, варирајући их са садашњим
временом. Емина је жена из мешoвитог
брака. Стога су верска осећања код ње више везана за универзалну, световну
љубав, него религијску. Зато остаје загонетка зашто онда, чекајући своју љубав
из младалачких дана негде на Фрушкој Гори, свакодневно долази у оближњи
манастир, упознаје се са намћорастим јеромонахом Михаилом и води са њим
разговоре који покаткад воде до ласцивних детаља, без обзира што се јеромонах
држи јеванђеоског начела да је љубав несавршено
савршенство човековог моралног напретка. А тај напредак почиње покајањем,
када расчистимо са индивидуалном нарцисоиднпшћу, препознамо нашу људску
несавршеност и затражимо божију благодат.
Почетак романа је промеморија, односмо подсетник на
оно што је Емина прошла кроз живот. Једноставно, списатељица је дала основне
смернице онога шта би се у роману даље могло одвијати и како то протумачити.
Одговор се налази у игри ветрова „чулног“
и „духовног“ које даје право свакој особи на сопствену егзистенцију. Ту
долазимо до јунговске мисли о „узајамном деловању“ оба нагона, о заједници
интереса или симбиози, при чему би продукт опадања једне делатности био
земљиште за исхрану друге, проширујући своју мисао да „кад би човек могао да у
исти мах живи и један и други нагон, то јест да мислећи осећа и да осећајући
мисли, онда би у њему из онога што доживљава настао симбол, који би изражавао његово постигнуто одређење, односно његов
пут на коме се уједињују Да и Не.“
Као што је познато, Јунг је свуда око себе тражио симболе, а тамо где их није налазио сам
их је стварао, слично Фројду који је сваку људску делатност посматрао кроз лупу
сексуалности. Ово поједностављено
јунговско „уједињење ДА и НЕ“ довело ме до пријемчивијег, луциднијег и
савременијег тумачења Христа Јанараса који каже да човеково „да“ или „не“
његовој егзистенцијалној аутентичности открива бескрајну, динамичку магнитуду
његовог личног односа са Богом или индивидуалне удаљености од Њега. Тако његови
свакодневни греси, његов неуспех да достигне „крај“ личне пуноће, не
представљају грех и насиље над установљеним конвенцијама. То су динамичка
откривања удаљености – не у просторном смислу – које одвајају човека од Бога,
контигентна појава начина на који човек осуђује себе на искључење из истинског
живота.“ Ми тога, осим теолошки образованих особа, или дубоко верујућих, углавном нисмо ни свесни. Није ни Емина, која је из
Аустрије, где живи у завичај дошла сасвим другим поводом. Она се само у неким
моментима током дијалога са јеромонахом Михаилом, више распитује о верским
питањима него што је то заиста интересује. Међутим, овај „неотесани“, али веома виспрени свештеник одговара јој управо
оно што она и жели да чује, али на начин без подилажења, и као човек који добро
познаје слабост људске природе. Међутим, у тренуцима емоционално појачаног
тоналитета и сам се отима из сопствене љуштуре и прича Емини детаље из свог
живота које, вероватно, никоме до тада није испричао, уверавјући је да оно што
Господ тражи од нас „није ни индивидуални подвиг, нити дело врлине, већ крик
поверења и љубав из дубине бездана“.
Структура романа је вешто и зналачки вођена у две
паралелне равни. Једна, која прати Еминин живот у садашњем времену, где она
остаје доследна себи у најразличитијим приликама. Она спонтано и без
устручавања износи своје судове, нема никаквих зацртаних уверења. Она не
верује, него усваја. Она може да почне дан божјом службом и да га заврши
комичном расправом са родбином. Она одлучи да пронађе љубав из своје младости и
проналази је. То је
њена екстравагантна или афективна страна личности.
У другој равни, која се одвија углавном кроз снове,
Емину доживљавамо на сасвим другачији начин, емотивну, благу и попустљиву, која
придаје важност свесном унутрашњем животу. Попустљива је и пуна разумевања
према другима, помислило би се - интровертна. Али афективност, мада латентна,
остаје и даље важан део њене личности. Те афективности је био све време свестан
и отац Михаило. Рационално је проценио и прозрео да је ова жена далеко мање
свесна своје афективности у читавом њеном обиму, него ли својих рационалних
мисли и чувстава.
Емина, као и већина нас, живи у окружењу препуном
стресова и отуђености и зато се окрећемо онима које волимо. Уколико због своје
равнодушности, или због преокупирсности сложеношћу модерног живљења, не
добијамо оно што смо очекивали, у „опасности“ смо да смирење тражимо кроз
телесни контакт. Дакле, ускраћени за нешто што жарко желимо и за чим имамо
неодољиву потребу, у нама се јавља нагон да пронађемо оно што нам недостаје.
Управо то се дешава Емини.
Већ сам поменуо да она спада у афективне особе. Она
је еманципована савремена жена свесна живота који живи и који процењује. Управо
та њена афективна особина нагнала је да у младости остави човека кога је неизмерно волела и оде са
другим за кога се удаје у Аустрији. Међутим, илузија „вечне љубави“ годинама
потискује норме и односе у породици и она након двадесет година вођена
афективношћу, баш као у некој лепој бајци, враћа се да се нађе са човеком којег
снагом воље не може да изагна из срца и памћења. Она, можда и несвесно, постаје
играчка светлости и ветрова. Зато, пре сусрета са својом
несуђеном љубави из младости, гоњена неком подсвесном силом, долази прво у
манастир да преиспита моралност своје одлуке. Пре свега, како хришћански морал
гледа на лични идентитет човека. Многе одговоре је неформално добила од
свештеника, оца Михајла, а најважнији и коначни одговор је о поистовећивању
човека са његовим истинским „Ја“, уз одбацивање маске која му је наметнута
„егоцентричним потребама за спољашњим и формалним повиновањем уз захтев за
друштвеним поминовањем и поштовањем.“
Негде при крају уводног дела романа цитираћу једну
реченицу ауторке романа која гласи: Сећања
на прошли живот, на прохујале године, на све путеве и странпутице сада те
забављају. Трагала си увек за истим, а оно је увек било ту. У теби. Куцај
изнутра!
Био ми је изазов да управо то урадим – да покуцам
изнутра. То што сам видео „изнутра“, пред вама је.
Мада ми се, искрено, чини да би можда било
занимљивије и лакше да сам и сам трагао за благом цара Радована, на Дучићевски
начин.
Сад шта је – ту је. Не кајем се.
Prislov knjizi
PUT DO NEZGASLE NADE
Snežana
PISARIĆ MILIĆ: Igračke v(j)trova (Nebeski ples)
Doista,
bilo je i za očekivanje da „Varljiva igra
svetlosti“, roman-prvanac Snežane
Pisarić Milić dobije nastavak, ali
nakon otklona uzročnika u prekidu Emininog (centralne ličnosti u njenoj prozi)
putovanja iz pakla od porinuća „do na dnu
same sebe“, do svetlosti, makar i varljive, posle teške spoznaje svih
njenih životnih nedorečenosti, suočavanja sa posledicama bega od vlastite
neostvarenosti, a što vrtložnicima duše neminovno vodi u mrtvaju od teške
depresije, bi neizvesno „samo to„ u kom pravcu će putovanje biti nastavljeno. Da li novim
smerom u nepovrat, koji će biti odziv zovu da sve dotadašnje, pa i prvu ljubav,
sve izgubljene iluzije, sve varljivo, u njoj tako krhko i lomno, za budući
život nedovoljno stabilno i uništavajuće, bezuslovno i odmah zaboravi. Da se
oslobodi nemile prošlosti koja joj poput prtljaga prepunog kamenja samo otežava
svaki korak, te da tako svoj pravi, najsigurniji dom pronađe upravo tamo gde je
i najpostojaniji: u svom srcu, a u tom domu i svoju jedino moguću sreću, tamo
gde joj je najizvesnije i polazište i uvirište: u sebi samoj?
Uz melemnu podršku starice Julke,
koja joj svojim životnim sunovratima, ali i uverljivom pričom-dokazima da nikad
ništa, pa i tragičnost, gubitništvo, neizbrisivi ožiljci, otvoreni prelomi, ma
kako sve to bilo strašno, nije i zaludno, jer u svemu je moguće pronalaženje
izvora novog znanja, Emina (krajem prvog romana) uspeva da se „nagodi sa
prošlošću“. Uverena da svetlost, uinat svim pomračenjima, ipak, postoji,
učiniće tako da sve minulo a sećanjem trajno, vremenom sve teže i sputavajuće
ostavi iza sebe i, što je najpresudnije, oslobođena od svog straha, od mnoštva
beznačajnosti u vlastitom životu, odlučuje se za novi hod makar i „u dve
različite cipele“. Uverena da će jedino sledom svetlosne niti konačno izaći iz
paukove mreže spletene mučnom javom, ali i vlastitom neodlučnošću, neiskustvom,
nesposobnošću i neznanjem da u sudbinskom trenutku donese i pravu odluku o tome
šta i kako učiniti za sebe a pri tom ne ostaviti prostor za pokajanje i novo
spoticanje, raskriljena kreće ka sunčanoj strani života. – Samo sami sebe možemo usrećiti.- kazuje Emini mudra, životom u
svemu prekaljena starica bistrog pogleda – „ niko više, ni roditelji, ni muž, ni deca, ni posao, prijatelji, niko
ti ne može sreću dati. U sebi je traži! I živi za danas, za ovaj trenutak. Juče
je prošlo, sutra je daleko, ovaj trenutak je važan. I živi ga, ne gledaj svoj
život kao u bioskopu. Ako to uspeš, otkrila si najveću tajnu.“
Sledom upravo te svetlosne niti i
od prizora/slika „prizemljenja“, odnosno postvarenja takvog saveta da bi se
doživela (ali i preživela) sreća, odnosno pričom o putu kojim se stiže do
najvišeg vrha čoveku uopšte vrednog poduhvata i silnih odricanja, izatkan je
nastavak proze Snežane Pisarić Milić, roman „Nebeski ples“. I ovo je krajnje
zanimljiva povest jednog osećanjem gubitništva, praznine, neostvarenosti,
zagubljenosti u prošlosti i nesnalaženja u sadašnjojsti, psihološka, životna,
dakle, ovovremena priča o jednoj ženi još uvek raspetoj između sebe, čini se
neizbežne, svima vidljive, i one Emine i njoj samoj nedovoljno znane sve dok se
ne suoči sa onim što u njenom životu, a nadasve u njenoj duši, čini da se ne
oseća potpunom, celom, ostvarenom, bez ikakve sumnje zrelom. I onom koja vlada
sobom, jer ima vlasti nad duhom svojim.
U gradnji psihološkog portreta
jedne žene koja ne odoleva izazovu da spozna samu sebe, Snežana Pisarić Milić
novim delom ostvaruje značajan pomak a pri tom ostaje dosledna svojoj već
isprobanoj proznoj formi: gradnja priče ponajviše kroz dijalog i ostvarivanje
sve prisnijeg duhovnog dodira/dosluha dva centralna lika, u pogledu mentalnog
sklopa potpuno različitih ličnosti, (u prvom romanu ispovedni dijalog između
Emine i starice Julke, a u ovom delu između Emine, koja je spremna da se otvori
svemu što bi moglo da je ispuni, i sveštenika Mihaila, tokom njenog boravka u
jednom fruškogorskom nanastiru). Sve vreme je u njenim postupcima (razgovori,
šetnje fruškogorskim vrhuncima, boravci u manastirskoj biblioteci, donekle i
erotsko izazivanje onog u svešteniku pritajenog a, čini se, i na najmanju „golu
iskru“ zapaljujućeg, potom pri susretu sa tetkama u zavičajnom miljeu, koje su
svojom nametnutom patrijarhalnošću, pokazaće se, lažnom moralnošću i te kako
doprinele da se nikad dovoljno ne oseti sigurnom u vlastitom izboru mušakrca/života
po svojoj meri, pri susretima i razgovorima sa slučajnim saputnicima na njenom
putovanju od jednog do drugog kućnog praga, nadasve i u onom delu priče koju
između dijaloga kazuje glas naratora, svuda je akcenat na onom „da sreću valja
tražiti u sebi i da valja živeti samo, ili ponajviše, za ovaj trenutak, jer on
je, a ne prošlost, najvažniji“.
U predhodnom delu sav minuli
Eminin život sagledan je u intervalu između nastanka i otklanjanja „kvara“,
(funkcionalna, jaka mertafora za mentalno iskliznuće), tokom samo jednog, i to
onog vidnog dela dana. U romanu „Igračke v(j)etrova“ tema je, odnosno okvir za
priču, takođe introvertno sagledavanje – pretresanje svega onog
bitnog/suštastvenog u njenom, ali i u životima njoj u ponečem uvek bliskih
ljudi. Priča, nimalo slučajno, traje devet dana, koliko i Eminin put od
porodičnog doma u inostranstvu, u Austriji, do zavičajne Bijeljine, starog
kućnog miljea, gde je sve u njenom životu imalo svoj početak i svoje
najsigurnije utočište), do manastira na Fruškoj gori, u čijoj će tišini i pod
znamenom hrišćanstva, čiji pečat takođe nosi u svojoj duši, u sećanju na minuli
život, do Zagreba, gde se suočava sa istinom o svojoj prvoj ljubavi, sa svojim
izgubljenim iluzijama. Krajem priče, a posle čudom izbegnute tragedije, stiže
do tačke u kojoj se krug završava, time i do samozaceljenja, odnosno onog
suštinskog u poimanju sreće, pronađene u sebi, a ne u drugom, do povratka
startnoj liniji za novi početak, tamo gde je vrh od svih čoveku najviših,
dosegom najtežih.
- Večito lutam, do vrha ne stižem!- kazuje Emina ocu Mihailu kojem,
kao i Julki u romanu-prvencu „Varljva igra svetlosti“ poverava svoju
najskriveniju intimu. – Zavisi s kakvom
si namerom ka vrhu pošla, kazuje joj, glasom punog blagosti, sa neskrivenom
prisnošću, iako i u želji da je „ispravi
na pravi put“, savet joj gotovo očinski daje mudri jeromonah, sa znanjem i
profesora književnosti i teologije, čovek ekumenskog, pokadkad i mirskog duha- „ zavisi kuda ideš, koliko si spremna za sve
ono što te čeka na putu ili na vrhu.“
Kako je Emina, (a što je znano i
potpunije razjašnjeno prvim romanom) isfrustrirana žena, sva od krajnosti,
podeljena između dve nacije, dve vere, a uz to, privržena ostvarenju iskonskog
nagona za slobodom, u odlučnom naumu da u svom životu bude i solista i
dirigent, istovremeno je osobena, isključiva, svojeglava, neukrotiva osoba koja
kroz život ide sa osećanjem da postoje dva sveta. Onaj stvarni, koji svi vide,
i onaj drugi, imaginarni, takođe bitni, paralelni svet. Ne mireći se sa
datostima, kao što to čini većina u igri vetrova zagubljenih ljudi/igračaka, da
bude samo lutkica na koncu o nečijim prstima, ona se odlučuje za ono najteže, a
ostvari li se cilj, istovremeno i najplodotvornijeg: za porinuće lavirintom do
svih dubina i vrhunaca u sebi samoj,
lagani hod lavirintom svoje duše. Hodom ili letom, svejedno, onim stvarnim ili
snovidim prostorima, sećanjem na iskustva iz sopstvenog, ili bilo čijeg
životnog sunovrata, ona neprestano traži i put kojim će stići do harmonije koja
će biti plod ukrštnenih, u sebi pomirenih suprotnosti. Iz svega do šta, u
pogledu saznanja o životu, nakon izbavljenja iz pakla od vlastitog udesa
konačno stiže, nadasve i saznanjem do kojeg krajem puta koji se mogao i
tragično okončati, spoznaje, biva joj jasno: odgovori na mnoge enigme stižu, i
tek takvi, a kao takvi i jesu za trajnu upotrebu, kada ih osetimo na vlastitoj
koži, kad budu pronađeni, prepoznati, a potom iščitani i zanavek srcem
upamćeni. Tražeći put za otklon/odbranu od svega što bi je i dalje (kao što joj
se to zbilo u mladosti) ograničavalo u izboru vlastitog puta, što bi je sputalo
u slobodi, tako da se „više nikada i nizašta ne pravda ni za jedan postupak“,
nakon suočavanja sa krhotinama od onog „preostalog od života“, dolazi u posed
onog najblagotvornijeg među svim melemima: -
I sama sebi mogu da budem melem“.- kazuje doznajući da se „do određenih duhovnih visina i spoznaja može
doći samo kroz najskrivenije ponore duše i tek kada dotakne i samo dno vlastite
patnje. Zaista, upitaće se krajem svoje paklene avanture na putu do
samospoznaje, zašto nas samo velika bol
oplemenjuje, a velika sreća – kvari? Apsurd!“
I u dosluhu sa sveštenikom
Mihailom, kao i sa Julkom, onom, takođe pomalo mistrerioznom staricom iz
predhodnog romana, čuće misao za značenjem i orjentira i kamena temeljca za
gradnju kuće od svih najsigurnije, u svom srcu: - Sreću ti traži u sebi, jer jedino je tu možeš naći! Na drugom mestu i
u drugoj osobi je nema!
Izbegom iz paukove mreže, a sve
sledom sigurne, a ne varljive svetlosti, nego sledom (i poštovanjem) svetlosne
niti saznanja, žena koja bi od snova i od mladalačkih iluzija da gradi život i
to samo po meri vlastitih htenja, želja i uverenja, uz podršku još većih
gubitnika koji joj otkrivaju svu svoju presnu, takođe udesnu javu, Emina
doznaje ono što će je učiniti srećnom i mirnom u bilo kakvom, a tek u
nesigurnom vremenu: - Potrebna sam i
nezamenljiva samo svojoj deci. Samo njima!“
Da, to je dovoljno! Sasvim
dovoljno, jer sreća onih čijim smo se životima u večnost prelili, najveći je
vrh do kojeg čovek, posreći li mu se život, može da stigne.
Sve vreme, iščitavanjem gorke
povesti Emininog samoosvešćenja i samoisceljenja tokom njenog putovanja od
devet dana, kao da su devet paklenih kružnica, paralelom ove, bez sumnje,
životne priče, čuje se eho spoznate gorčine u sećanje dozvane reči iz pesme „Igračka vjetrova“ Tina Ujevića:
„Pati bez suze, živi bez psovke,/ i budi mirno nesretan./ Tašte su suze,
a jadikovke/ ublažit neće gorki san.“ Samo bez prihvatanja pesnikove
sugestije o porinuću, misli iz druge strofe : „Podaj se pjanom vjetru života,/ pa nek te nosi bilo kud;/ pusti ko listak
nek te mota/ u ludi polet vihor lud.// Oplemenjena, potpuno razbuđena
saznanjem kome je i zašto najpotrebnija, umesto rušilačkog/ubitačnog osećanja
da je „cvijet što nema korijena“, s
verom u moć dobrote i ljubavi iz koje je stvoren svet i koja sve u svetu
nabolje pokreće, pronalazi onaj pravac čijim sledom sve oluje bivaju
prebrođene.
Roman „Igračke v(j)etrova“
Snežane Pisarić Milić, pisan delimično i ijekavicom, pa otud i
dvostrukost/razdeljenost u nazivu, kao i u samom biću centralne ličnosti, odiše
toplinom iskrenosti, prožetošću mnoštvom okrepljujućih misli o dobroti, priča o
ljudskosti koja je uvek izvan svih razdelbi, nadasve i o ljubavi pri
obelodanjenju jedne životne povesti koju su volšebni vetrovi s večno udesnih
balkanskih prostora prineli u oazu tišine. Zarad mnogo toga što nam je pri hodu
vlastitim paklenim kružnicama i te kako potrebno. Ponekom, verujmo, i kao uteha
u večnom nesmiraju, pri žuđenom dospeću do one tačke odakle, bilo šta da nam se
dogodi, iznova sve počinje. Ime te tačke je nada. Ali ne bilo kakva, nego ona,
svim v(j)etrovima uinat, nada u nama nezgasla.
Fadil Duranović
O romanu Igračke v(j)etrova, Snežane Pisarić Milić (UG Essegg Osijek, 2013. godine)
O romanu Igračke v(j)etrova, Snežane Pisarić Milić (UG Essegg Osijek, 2013. godine)
TRAGANJE ZA IDENTITETOM
Zanimljiva je Snežanina ambicija da načini
nastavak romana „Varljiva igra svjetlosti“, koji će stvoriti jednu cjelinu. Ona
svojim stvaralačkim zamahom gradi tipologiju likova, karaktera i sudbina.
Jednostavno rečeno, Snežana gradi svoj vlastiti svijet u kome je sve povezano i
podređeno vlastitom principu zarađenog i zasluženog, slijedeći epsku formu.
Tragajući za identitetom, Snežana Pisarić Milić, likom glavne junakinje Emine,
u svom romanu „Igračke v(j)etrova“, kao da nam želi uliti snagu da se do
cilja ipak može bez obzira na sve teškoće koje nam se dešavaju u životu.
Autorica roman sažima dvjema paralelnim pričama, o Emini koja se sjeća i
prepričava svoj život i Emini iz sadašnjeg svijeta, iz kojeg ona opet, bježi u
bolji život. Traži, staru, nikada zaboravljenu ljubav, od koje se rastala prije
dvadeset godina, njenom krivicom i ta spoznaja joj je izjedala nutrinu. Iako
svjesna da Sergej ima porodicu, sretan brak ona se ne miri sa tom činjenicom,
nego svojom tvrdoglavošću i dalje sebi daje za pravo na pomisao da je On još
uvijek njen. Citat: Ti si volio mene i tako će i da ostane! Pa tako ni po koju cijenu se ne odriče
prve ljubavi. Citat: Žena u srcu zauvijek nosi onoga koji je prvi
navede da se zaljubi u njega, da mu se sva preda. Tim činom ureže se u njen
mozak i njeno biće bez šanse za brisanje. Čežnja za starom, prvom
ljubavi, za Sergejom je toliko jaka da joj se činilo da se On, kao iz inata
bori da ostane sastavni dio njenog života, zalazeći sve dublje u njene pore
ljubavi i svakidašnjice, budeći u njoj vulkan nemira i nevjere, spremne na sve,
pa i na uništenje svoga braka da bi Sergej barem na tren bio opet samo njen,
mada to ni sama sebi nije htjela priznati. Emina pokušava u vjeri pronaći pravi
put, mada unaprijed svjesna da je vjera neće srušiti želju da ostvari svoj
mladalački san. Da bude u rukama „svog“ čovjeka kojem ona svo ovo vrijeme i
pripada i koji najviše liči sijedom čovjeku iz njenih snova, koga je davno
povrijedila ljubavnom avanturom sa njegovim prijateljem, svjesna da to nije
njen jedini grijeh u životu. A ko je to u potpunosti bezgrješan?
Autorica ni jednog trenutka ne bježi iz
realnosti koji proživljava. Naprotiv, ona nam kazuje koliko žali za onim
vremenima kada nam nije bilo važno ko kojoj vjeri pripada i kako se ko zove.
Ona ne priznaje podjele koje su se desile. Ona ne mrzi, daje ljubav ali želi i
da joj se ta ljubav vrati. Njena glavna junakinja romana, Emina, je iz
mješovitog braka, isprepletana različitim vjerama pa se osjećala od onih
privilegiranih koji pripadaju svugdje i ne pripadaju nigdje, ako se to uopće
može smatrati nekakvom privilegijom – (često bi sebi postavljala to isto
pitanje). Emina živi na relaciji od nesavršenog sklada do savršenog nesklada,
pokušavajući da istjera iz sjećanja sve ono loše što je opterećuje, poštujući
sadašnjost, a budućnost prepušta sudbini. Doticala je samo dno dna, ali je i to
prebrodila i vjeruje da je negdje čeka sreća koja će izbrisati patnje iz
prošlosti
Ni monah Mihailo, nije sporedan lik. On
zauzima itekakvu ulogu u romanu. Iako naočigled strog, drzak, pa i bezobrazan,
a takovog ga doživljava većina onih koji ga poznaju, Mihailo na Eminu ostavlja
poseban dojam. Na samom početku ga se plašila, ali kako priča teče on joj
postaje sve zanimljiviji sugovornik, koji u njoj također vidi jednu drsku ženu,
ali i ženu koja ne odustaje od svojih ciljeva. Različiti po karakteru,
razmišljanjima, Emina pozorno sluša i upija monahova mišljenja i kritike u
kojima on kao duhovni vođa i predstavnik crkve daje upute koje ukazuju da se ta
institucija protivi nevjeri, kao obliku zadovoljenja seksualnih nagona. Ona je
pažljiv slušatelj, ali i svjesna da neće ispoštovati upute, smatrajući
da je njen život samo njen i da jedino ona ima pravo da s njim raspolaže te da
je Sergej bio i ostao njena prva i jedina ljubav, smatrajući da to nije
preljuba.
I sam monah, Mihailo, iako svjestan da
Emina ima “svoju sopstvenu vjeru”, ne odustaje da iskoristi svoj autoritet da
je usmjeri na pravi put, na početku razgovora nešto grubljim načinom, vjerskim
propisima a kako se njihovo druženje i razgovor nastavlja, on prelazi na nešto
blažu formu, a to je njegova lična molba. Citat: Kada prođe strast, tek tada možeš
ozbiljno da poradiš i na sebi. Možda u tome i uspeš ako se oslobodiš svega onog
lošeg što, inače, prati ljubavnike, naročito posesivnosti i ljubomore. Ako
dođeš do nivoa da ti je ljubav prema muškarcu čista kao što je ljubav majke
prema djetetu, ili sestre prema bratu, postat ćeš prava žena. Ljubav mora biti
bezuvjetna, bezrezervna i puna požrtvovanosti. On u stvari pokušava da
kao duhovni čovjek utihnu njenu neukroćenost, da je spasi od grijeha, od
iluzija, jer Emina je žena koja je sretna samo u potpunoj slobodi, kao ptica...
Eminu je monah Mihailo doživljavao kao ženu koju je trebalo na vrijeme sačuvati
od svih zamki ovoga svijeta. Sačuvati je od običnog, svakodnevnog, banalnog
života. Spasiti je izolacijom.
Ni vjera, gdje je Emina bila svestrana, ni
monah Mihailo, ni činjenica da je ona udana, porodična žena ali i da je Sergej
također sretno oženjen, je nije odagnala od nakane da svrati u Zagreb i da ga
barem još jednom vidi, a možda ga i otme od “idealne žene”, kako je Sergej
opisao svoju suprugu. Emina je od onih koji će od snova gradit život. Nježna je
i nejaka njena priroda da bi se borila sa surovostima svakodnevnog života, ali,
Emina zna da ljubav pokreće svijet. Spoznajom da Sergej može biti samo njen
san, lik iz snova, Emina ipak vođena ogromnom ljubavlju ispunjava svoju želju te se sastaje sa Sergejom. Nevjerojatan izljev emocija se
sliva kao rijeka kada su nakon toliko godina jedno drugom pogledali u oči. Pogled
očiju uvijek ostaje isti. Ipak, oboje svjesni da je prošlo dvadeset
dugih godina i da su oni jedno drugom postali samo požuda, vraćaju se svojim
životima. Sretna je što je ponovo u krugu svoje porodice, svoje djece i muža,
ali i svjesna je da će je Sergej, njena prva i jedina ljubav cijeloga života
pratiti i biti njena živa rana. Citat: Od sad se bavim
samozaceljivanjem kako bi s vremenom i sama sebi mogu da budem melem.
Interesantna je
„građa“ romana i autoričina privrženost broju devet. (U police slaže po devet
knjiga, opisuje devet snova, roman je sastavljen prepričavanjem događanja iz
devet dana koje je ona provela u Srbiji, Bosni i Hrvatskoj). To je
fikcija koju ona donosi zanimljivo i modernistički. Koja nas ostavlja u
nedoumici.
Devetka je broj emotivnih i materijalnih uspjeha, pa tako devetke dobivaju
sve što žele u životu. Tvrdoglave su, brzo se oduševe nečim novim, još brže
zaljubljuju i odljubljuju.
Ime broja 9 govori o osobama koje vole
dominirati i miješati se tamo gdje im nije mjesto, što je ujedno i njihova
najveća negativna osobina.
S druge strane, devetke su uglavnom
voljene zbog svoje spremnosti da svima priskoče u pomoć, a da zato ne traže
ništa zauzvrat.
I to je možda jedna od poruka koju nam je autorica htjela odaslat.
Avantura je napisati roman koji će biti pozitivno referiran. Roman „Igračke
v(j)etrova“ pisan u jednom dahu, narodskim jezikom, bez uplitanja filozofije,
riječi i terminologije koje često koriste ovdašnji književnici, ne razumijući
ni sami što su htjeli reći. Zbog svega toga je ovaj roman djelo koje će se
čitati u jednom dahu, te ga toplo preporučujem štovateljima pisane riječi u
Hrvatskoj.
Fadil Duranović
No comments:
Post a Comment