Više o životu i radu somborskog pesnika i glumaca možete na naći na stranici http://yugopapir.blogspot.com/2013/11/velimir-velja-subotic-kako-je-nastala.html
 |
| Krležino pismo Velji Subotiću |
Snežana Pisarić Milić
FRAGMENTI IZ ŽIVOTA ZNAMENITOG SOMBORCA
Bicikl Velje Subotića
Lepa je Sombor varoš. Mirna,
ravničarski pitoma. Nad glavama trepere bođoši, k’o mladi/stari momci pred
pogledom mladih devojaka. A lipa miriše, k’o i svake godine, s’ kraja juna
meseca. Kafane oživele, k’o da nisu ratne godine. I to one, najgore. Društvo u
kafani pije, pa pripoveda, kako je u Somboru nekad bilo.
Za stolom, kraj plombiranog
bođoša (tu je najbolji fijakerist na svetu, Jagra, vez’o svog Riđana),Velja
Subotić, somborski pesnik i glumac, zabavlja društvo glasom obožavanog Marašla s’
lulom. Onoga, u kog su se svi odreda kleli decenijama. Sada mu se smeju, a kroz
smeh vrca tuga i strah.
Ode Maršal na drugi svet. Ostavi
šest kćeri udavača i dve poćerke, da se snalaze kako znaju i umeju. Jedna po
jedna, da ne zakasne, da je druga ne pretekne, zgrabi svoje. Mislim, ono što su
htele da je njihovo. Poče otimačina. Prva se skloni pod skute stare dame. Ova
je prigrli. Druga zaigra šah sa istom. Izbaciše neželjene figure. Treća, eh
treća, miljenica, okrvavi ruke...i...ne bih ja više o njima.
Znamo svi, vrag odneo šalu. Stigla
demokratija, čuvaj šta imaš. Ono što je preteklo. Vlasnik si samo onoga u glavi
i duši, a ni to ne tvrdi da je tvoje. I za šta, i kome, može poslužiti.
„Ukrali mi bicikl mangupi, i to
zaključanog! Benzina nema, a peške ne mogu. Gde će im obraz?“ progovori stari
Somborac, te sede za sto.
Ne zna siroti čovek da je krađa,
al’da te ne uhvate, postala viteška osobina. Kada se kuća osipa i imanje deli,
sve je i svačije i ničije. A obraz, seća li se neko šta to bi? Ostao na međi.
„Zato su i ukrali što si zaključav’o!
Moj je u podrumu, a podrum vazda otključan“, reče Velja, držeći se onoga da je
najsigurnija ona kuća koju ne zaključavaš.
Reče i zaboravi.
Jutro je. Udje u podrum, bicikl
nestao.
U kafani isto društvo. Veselije
nego juče. Saznali. Ubeđuju ga da ide u policiju i prijavi. Da se policija time
bavi, trebalo bi novo odeljenje.
Velja, umesto u policiju, ode niz
glavni sokak, pa u „Somborske novine“ da preda oglas:
„Molim onoga, koji mi uze bicikl, da dodje po pumpu,
podrum je i dalje otključan.“
Objaviše.
Milo onom od juče, što i Velja
osta bez bicikla. Ništa ljude ne zbliži k’o zajednička nevolja.“
„Ti to ozbiljno poruči?“
„Ozbiljno, nego šta. Šta će mu
bicikl bez pumpe?“
„Smeju ti se svi u varoši zbog
oglasa. Misliš ga uhvatiti na delu?“
„Ne, što bih ga hvatao?!“
Sutradan, ulazi u podrum, kad
tamo, stvarno, nema pumpe.
Ali, bicikl je tu. Njega je
vratio!
U kafani veselje. Uzbuđenje. Veljin
bicikl postade tema dana, narednih nedelja. Niko ne zna ko je to uradio.
Ali, saznalo se, kao što se sve
sazna, da je bicikl, iz čistog štosa, uzeo, pa vratio, Džokej. Nekad ugledni Somborac,
potom klošar po svom opredeljenju. Mnogi bi da žive k’o Džokej, al’nemaju
hrabrosti.
Eto, ako nešto spasi ovaj narod,
to je duh koji nadživi najgora vremena.
Šta bi od pumpe, ne zapamtih.
Ja sam, i dalje, u dilemi da li kuću
treba zaključavati ili ne.
 |
| Časopis "Srpska vila" Bijeljina, broj 38 ... i Spomenar koji sam napravila Velji Subotiću |
FIJAKERIST
(Posvećeno velikom somborskom pesniku i
glumcu, u Somboru,
pokojnom Velji Subotiću
Noć
je. Leži Velja bolestan i priča mi, a sećanja k`o nebeske lađe lebde nad njim.
-
Bilo je to s’ kraja sedamdesetih godina. Vrać’o sam se vozom iz rodnog Silbaša.
Ta, znao sam, lako ću stići do kuće, čeka mene na stanici fijakerist Jagra, koji vazda radi noćnu
smenu. Što li se te noći kartao i toliko pio, nikada mi nije rekao.
Doduše, nije mu bilo prvi put. Da li je na kartama gubio il’ dobij`o, ne
znadem. Al’, nekako bi čudno
tužan, te nevoljan napustit’ kafanu.
-
Id`te vas dvojica. Okreni fijaker kad’ stigneš, a Riđan se zna sam vratiti. I
ne zameri mi što ne idem s’ vama, teška tuga mi na srce legla. Ni ne pitaj me
šta mi je, neću ti znati kasti.
-
I tako, te noći Riđan je radio sam, bez gazde. Srce mi se steglo, a suze
potekoše kada sam zabatova somborskim sokacima. Kanda on žuri da izvrši
naređeno, pa se vraća Jagri da ne bude sam u svom bolu.
Eh,
što ja volem konje! Kad sam bio deran mislio sam da je svaki konj moj, i u duši
sam im imena nadev’o ja. Oni su istorija, oni su istina svakog od nas ko
je ikada koračao somborskim sokacima.
Bože,
Bože, što li ljudi ne znaju voleti k’o konji, ili psi?
Iskočim
iz fijakera, a Riđan stvarno ode sam niz sokak.
Mor’o
sam te noći napisati pesmu o njima dvojici. Mor`o! Ali, moje omiljeno mesto za
pisanje bi zauzeto. To ti je onaj astal u kujni. Sve sam svoje tu napis’o. Mog’o
sam imati radnu sobu, al’ nisam ‘teo. Decu, nažalost, nisam imao. Doživotna uspomena
na mučenje strujom u logoru. Al’, ne bih ja sad’ o tome.
Moja
pokojna Vera, k’o da je sada gledam, razvlači testo.
Velim
ja njoj - daj mi dvaest centi astala, taman kol’ko treba za papira, moram nešto
da napišem.
Gladam
Veru, vidim moga dobrog, nikad tužnijeg Jagru. Pomeri ona ljutito testo, samo
malo - taman knap za papira. Reči potekoše k’o voda, k’o kada zažubori Kiđoš u
proleće. I tako, nastade pesma u dahu:
(Najdivnijem fijakeristi na svetu, u
Somboru, pokojnom Jagri u spomen)
„Molim vas, nemojte,
nemojte, ne psujte,
molim vas, nije fer.
Večeras nemojte,
o samo večeras,
ne psujte fijaker...“
Uzdahnu.
-
Pročitam je Veri stihove, a ona će: - Veljo moj, lepšu napis’o nisi!
Eee,
kakva li bi to tek pesma bila da mi celi astal bio slobodan…
 | ||
| Tito u poseti Somboru... i Velja Subotic ...
|
No comments:
Post a Comment