ГРЕШКА
Кријући се иза зидова јучерашњег дана, ново јутро је вирило својим крупним очима и
цвркутало на птице. Под косом носило је неких хиљаду живота. Отпочели сати нису
могли пригушити онај лош предосећај који се увукао под сваку кору младог
дрвећа. Пси луталице су се од тог осећаја јежили, лептирима су се мењале шаре
на крилима, а људима је тај осећај терао грубе речи на парче усана и гађао њима
пролазнике на улици.
Један старији човек стајао је на ћошку две
улице, Сутон туге и Јутро наде, гледајући неким
погледом који мирише на тугу. По његовом језику милиле су лажи, по зубима
пузиле псовке, а дах му је све то мешао и са усана се могао чути само – страх.
Само је он знао зашто стоји на том ћошку до којег ни у једном сату у дану не
допире светлост, за којег нико није знао, а иако јесте, у баш том питаном
тренутку није могао да се сети.
Он није знао своје име. Причали су да је било
предугачко да би га упамтили. Он никада није јео кашиком, јер
је у њој могао видети своје очи којих се плашио највише на свету, јер су га
могле урећи. Никада није палио ватру десном руком, да му нокти не би били дужи у леве но у десне руке, па недељом не
би могао да пребира пасуљ за среду. Увек је носио у две марамице увијен комад
хлеба, који није јео већ би га бацао када почне да се круни, и онда би стављао други и увијао га као бебу, исто онако
као и претходни, гурао га дубоко у џеп и једва чекао да прође време па да га
замени. Хлеб му је служио као календар и тачно по мрвицамо могао би да одреди
који је дан или месец. Понекад би стављао у ту марамицу и комад путера, тако да
би знао какво ће време бити. И тога јутра, у џепу је стезао комадић хлеба знајући
тачно који је дан, стајао је на свом ћошку, шапућући нешто себи у
браду и гледајући у плочник. И све би остало исто да се тог јутра, на истом том
ћошку није зауставио још један човек, средовечних година, у онаквом оделу какво се обично носи недељом у цркви,
док се седи у првом реду, сасвим близу свештеника и заврћу рукави да би и сам
Бог могао да видети стручно урађен шав и дугмиће боје старих златних зуба. Коса
му је била бела, као да се иње ухватило по њој, фризура равна и глатка као да
се чешљао хартијом. Десном руком стезао је сат на левој руци, причао нешто у
ветар и гледао у плочник. Његов часовник био је модеран, округао и светао са
ситним сјајним каменчићима уместо бројева. У средини сата били су исписани
називи дана и месеци, а испред тога клатила се мала стрелица показујући на
натписе: ''киша'', ''сунце'' или ''снег''. На његовим ципелама се могло огледати. Очи су му биле велике, помало
чудне, али ипак мирне. Многи су причали да се у њима може видети и сам ђаво
како спава и да онај ко их погледа ноћу, док је пун месец, неће моћи да зачне
дете, јер ће му се семе претворити у кишу и да су урокљиве.
И стајали су тако њих двојица, на ћошку
двеју улица, стајали су ни метар удаљени један од другог, не видевши се и не
чувши своје, можда исте изговорене речи. Исто их је
мучило, чини ми се, и обојица су у сваком новом тренутку умирала истом брзином,
стежући десном руком своје календаре и метеоролошке записе.
И тако сваког наредног јутра... А онда...
Освануло је исто онакво јутро, као пре
неколико година, онакво јутро што цвркуће на птице и доноси лош предосећај...
На ћошку
улица Сутон туге и Јутро наде нису стајала она два човека. Сати су пролазили лењо, као
да се вуку мртви пилећи батаци по тањиру, али они се нису појавили. Негде око
подне, улицом Јутро наде кретала се жена са
великим плавим шеширом
у облику Сунца, водећи за руку дечака чије
су очи пратиле звук тишине, а усне биле неме као да их је
прогутао. У исто време, у Улици Сутон туге вукла се једна сасвим
другачија жена старијих година, у исцепаној
сукњи и блузи направљеној од јареће длаке,
са дугмићима од костију пса. Крај ње је скакутао дечак. Имао је очи које су
вијале прашину у ваздуху, на уснама неку песмицу и смешак, помешани у једну
смесу која се лепила сваком за поглед. И док су ишли ка почетку улице
Сутон туге, дечак тишине
отрже руку од жене са шеширом, потрча, и као да
му одједном и по први пут израстоше усне, сав узбуђен викну: - Види, мама! Неком је испао комадић хлеба са
путером! Жена га удари погледом и повуче за руку:
- Остави то! Не купи смеће по улици! Лепо је време, пошли
смо у шетњу!'
Са друге стране, за собом су остављали улицу Сутон туге онај весели дечачић и
сиромашна жена обучена у животиње. На ћошку дечак угледа нешто и подиже са
земље. ''Види мајко, неки сат! Понећу га, леп је, али не знам како ради. Врло је необичан. Знаш, одувек сам желео нешто овакво!'
Стављајући га у џеп,
дечак осети како је ударио у нешто, ваљда у кликер или семе коприве, не знам.
- ``бар дан!' – као да проговори онај јарац из њене блузе, док је срицала слова стидећи се своје истине од прашине
и свог бедног живота.
Жена са шеширом није јој узвратила поздрав.
Само рече дечаку да пожури и нестаде међу кућама. На ћошку остадоше само дечак
и жена, само јарац и осмех, само сат који показује на Сунце.
- Идемо кући - рекла је она – киша ће!
Тог дана ударала је киша као бичем по главама пролазника.
Шешир плаве боје легао јој на главу као згажен, а његов облик Сунца сасвим се
угасио. И док су журили кући, пролазећи покрај оног ћошка, дечак кроз кишне
капи пусти реченицу да доплива до мајке: -
Истопио се путер са оног хлеба! – показујући на плочнику гњецави хлеб како
отиче са кишом и дави се у барама.
Читаву ноћ весели дечак смејао се на сат,
лајао на њега као на месец, причао му...
У сну је жена са покислим Сунцем на глави, видела како јој расте бршљан и шибље из капута, како јој
мртви мрави спавају на ципелама, а ватра јој лиже нокте леве руке, који су дужи
но у десне и никако се није могла сетити имена свог сина који је остао мали
заувек, осуђен да сво време лиже путер са хлеба који су нашли на ћошку.
Спавајући на слами жена и јарац загрљени у једно, поклопљени поцепаном сукњом,
сањали су како долази човек у свечаном оделу са белом равном косом, сав
изгрижен од свештеникових зуба, на ципелама му се оцртава лик њеног сина који
је у моменту остарио јер му се семе претворило у кишу. Био је то заувек старац
са очима у којима се види ђаво.
Ново јутро је било чедно, бело и мирно. Жена
и јарац тргли су се из кошмара и онако загрљени похитали у двориште. - Сине, рече жена, - уснила сам ружан сан! Онај
сат што си пронашао је проклет! Врати га где си га нашао, нећемо се ми
обогатити од њега! А ако нас занима које је време, отићи ћемо до ћошка, одатле
се види црква, сат на торњу је тачан. А то какво ће време бити, знам по леђима;
кад ће киша боли ме овде, ево овде горе, - рече показујући
горњи део леђа, - а снег,
ево овде, да, баш ту са стране. Ма, не брини! Знаћу! – рече та покидана сукња,
загрли га и пољуби у чело.
У великој соби, размишљала је жена обучена у
чипку и свилу, док се на столу исправљао велики плави шешир помало
изобличеног облика. Викнула је из свег гласа: - Сине! Слушај ме добро! Сањала сам да си сиромашан, да лижеш хлеб са
путером. Остао си заувек мали, зато иди, иди на ћошак, одатле се добро види
црква, иди и помоли се. И обавезно, увек ми реци када си гладан, а од данас
носи парче хлеба и путера у џепу, не желим да кад негде одеш будеш гладан, јер
никад не знаш колико ћеш остати. Време је релативна ствар, а и добро се обуци,
можда ће опет киша...не знам!
На ћошку су стајала два дечака уплашена
мајчинским сновима, зурила су у цркву у даљини и шапутала неке речи себи у
недра. Нису се
видели, нити су чули реченице које су им можда биле сличне, само су десном
руком чврсто стезали нешто у џепу. Сиромашни дечак стезао је сат, а овај други
парче хлеба са путером.
Тог дана неки људи су дошли на ћошак. Носили
су лестве и ексере. Замењивали су називе улица. Када су их питали зашто
замењују табле, рекли су да је дошло до грешке у архиви.
Можда је грешка записана, уствари, негде другде?!
No comments:
Post a Comment