"СУНЦОКРИЛИ НЕБОСКЛОНИ" - ПЕТАР МИЛАТОВИЋ

 Петар Милатовић:

СУНЦОКРИЛИ НЕБОСКЛОНИ

 СУНЦОКРИЛИ НЕБОСКЛОНИ

Заљуљала  небо плаво

У бунилу мајског дана

Косом  лепршавом

Чежњом  офарбана

Бијела орхидеја на столу

Исијава отменост љупку

Срцем jе облачим голу

И космос палим на пупку

Нека се дамари онебесе

У сунцокрилом небосклону

Срцолике ријечи да се десе

Да у вјечност бића тону

Груди небом миришу

На стази нашега спаса

И богови ево кидишу

На сису која таласа

И помера све врхове

Да ред љепоте устали

Да наше насликаш снове

Како би сви небо имали

У говору и у твору

И ову општу плакаоницу

У лијепу претворили зору

Срца исповједаоницу

Сунцокриле небосклоне

Сви ће имати као тапију

Ако озоримо све сутоне

Сјенку освијетлимо свачију

И онда ћу да поведем

Твоју ногу по ливади

Рушићу небески бедем

Да по небу цвијеће садим

Правићу кревет сунчани

Од тих твојих слутњи бијелих

Капљо зоре на мојој рани

Да сликовити будеш стих

Који краси усну твоју

И раскошна бедра бијела

У мом срцоликом зноју

Лепо си окупана цијела

Руком дижем небосклоне

У нагости сунцоликој

У лијепој њежности тонем

Да ти успавам неспокој

Па тако зором сањива

Црног коња гола јашеш

Лепото неба чежњива

Марамом облаку машеш

Завела си  орла у лету

Изнад гнијезда плаветнила

На том небеском кревету

Божанска је ватра била

Беч, април 2008.

  

МОЋ ЖЕНЕ

На ливади од мојих очију

У пуноћ скинула се гола

Рашчешљала косу

Посуту звијездама

И појахала црног коња

Испод чијих копита сијевају муње

Дојахала је на бијесном вранцу

Гола до воденице

Чврсто ријешена да провјери

Зашто се ђаво у поноћ

У камен воденички претвара

Пустила је ознојеног вранца

Да се напије са извора

Испод њеног пазуха

Узнемирени ђаво

Који се претходно

У воденички камен претворио

Од њене љепоте у поноћ

Сасвим се људски раскаменио...

Сиднеј, децембар 1989.

  

ПРОЗОРИ ДУШЕ

  

Анђеоски вjерни Кондоре

Пjесникова снохватице до зоре

И од зоре до тамне вечери

На души су отворене двери

Анде у мени за тебе створићу

Овом руком што стихове пише

У блаженом овом умопролићу

Кад се небеским плућима дише

Летиш сада у мојој снохватици

Наш талац и небо сада постаје

Са пjесмом о птици и краљици

Која из дубине времена траје

Прелијећеш ово небо наше

Ријеке учиш како да отичу

Крило ти хоризот опаше

И стихове претвараш у причу

Да се прича и приповиједа

Како кроз ове моје двери

Улази цијело небо које гледам

Кроз ново свитање ове вечери

Морам да причам, једноставно,

Како је лијеп лет ове снохватице

Кроз будуће вријеме и тако давно

Прелијепа богињо и птица царице

Па морам да говорим о оку

Из којег цело небо извире

О пожару у мом крвотоку

Кад се руке над небом рашире

Ништа нећу да ти прећутим

Ни кад сањам, ни кад пјевам

Ни кад видим, ни кад слутим

Па ни када ти у очима снијевам

Видим те на престолу љепоте

Како осмијехом небо скриваш

Топлом руком, препуном мекоте,

Шалом дуге себе обавијаш

И како могу да не знам

Како метафора игра у срцу

Кад у пјесми нараста плам

Кад се небо удвара сунцу?

Како могу да не видим

Смисао свих ових симбола

И чега треба да се стидим

Што си у мени лијепа и гола?

Не, нећу ти рећи баш ништа

Како је ђаво скренуо с пута

И ушао у анђеоска коначишта

Ни како мисао у њежност долута

Али хоћу да ти причам само

Како је висина за одабране

Као власници неба добро знамо

Да ријеч у слици и слика у ријеч стане

И видим слику још нестворену

У догођеној ријечи која нас казује

Ту слику као књигу отворену

Како нас прећуткује и снује

Па полети и милуј љепотице

Божанску пјесму плаветнила

Не оклијевај свих птица царице

Испиј пехар мога руменила

На гозби богова изнад глава

Где се рука руци цвијетно удвара

Која милује три чуперка плава

Док се гријемо у пожару дамара

Реци да ти је смијешно све то

И мени ће бити још смјешније

Јер будући неки тајни мементо

Испијаће пиће најбожанскије

Па када се опијеш ријечју и сликом

Размахни се крилима од неба

И закити сунцокрилим крајоликом

Да те у венама слутња не вреба

Надо у лету метафора

Слутиш небо које чека

Поетизован лет кондора

С једног краја на крај века

Треба ли објашњавати дланове

Зар није довољна висина ума

Да у симболе преведеш снове

Горе високо, изнад сваког друма

Поиграј се марамом од снова

Забаци косу коју милују вјетрови

На тајној небеској гозби богова

Слика ти као симбол речи слови

Анђеоски вјерни Кондоре

Пјесникова снохватице до зоре

И од зоре до тамне вечери

На души су отворене двери...

Беч, април 2008.

ПОКЛОНИ

Отићи ћу на сабор светитеља

Да ти купим огрлицу од неба

Наруквицу од најљепших жеља

Ципеле од крила бијелог галеба

Да ти купим прстен озвјездани

Хаљину од плаве зоре сањиве

Лепезу коју чине наши дани

И брош један од ватре живе

Па онда кичицу од мојих снова

И мараму од свих сећања лијепих

Да се рађаш сваког дана нова

Као слика, или сликовити стих

И платно чудно од моје памети

Срцолико разапето до сунца

Да мој Кондор опуштено лети

Онај што Анде има на сред срца

Па да ти купим хаљину плаву
Која нам дамаре осмишљава

И круну од пјесме за твоју главу

Да неку слику нову допјевава

И купићу ти нове рукавице

Од предвечерњег руменила

Ташну од крила птица царице

Да смјестиш стихове мога била

Замијесићу торту од моје љубави

Скуваћу ти кафу на ватри срца

Уз трачак небоплави, треперави

Јединствен испод овог сунца

Позваћу на гозбу небеску

Све богове и све богољуде

Да правимо чудну арабеску

Да се у њежности потпуно буде

Онда ћу да те ухватим за руку

И да те доведем до сталка

Који космичку чека поруку

Да је испише рука, лијепа и лака

Беч, мај 2008.

ЛОПОВ НЕБЕСКИ

Ако овог прољећног јутра

Пробуђена љепотице

Установе твоје зјенице

Испод трепавице

Од крила ластавице

Да ти недостаје рука

Па и нога, или бедро

Не мршти то твоје

Поетско лице небески ведро

Немој да тражиш своју руку

Ни ногу, а ни бедро

Нећеш ништа од тога наћи

Ни у кревету, ни поред

Шапнуо сам тајну речитом врачу

И небеском шетачу:

Постао сам лопов небески

И однио руку, ногу и бедро

И не тражи изван мене

Ништа што ти недостаје

Све то имаш

У пјесми која траје

Беч, април 2001.

ОПРОСТИ МИ

Снена љепотице

Чаробна власнице

Небеске зјенице

Испод трепавице

Од крила ластавице

Опрости ми

Што умјесто тебе

Грлим вјетрове

Што се усуђујем

Да у симболе преведем

Недосањане снове

Опрости ми

Снена љепотице

Чаробна власнице

Небеске зјенице

Испод трепавице

Од крила ластавице

Беч, јун 2008.

АКО ИКАД СРЕТНЕМ

Ако икад сретнем жену

Којој не морам да подносим рачуне

Од њених заблуда

Узећу прегршт наде

И просућу јој по коси

Њене недогођене дане

Које је чекала...

Нећу јој говорити

О пороцима јутра

Ни о цвијећу

Које је гајила

Уместо цвјетова у срцу...

Узећу је за руку

И одвешћу је

Тамо гдје огледала

Нијесу урамљена могућностима

Да види космички плес

Дамара у слици

На можданом платну

Испод обичног дрвета...

Нека јој препричавјау сјенке

Из прикрајка ватру

Која из ње букти на врху брда

Изнад свих наших

Погажених поља

Која смо оплеменили

Најчистијим жељама

Испод овог небеског звона

Јер само тако се може

Прочистити небо

Од црних птица

Ноћ од утвара

И дан од лудости...

Ако икад сретнем жену

Којој не морам

Да објашњавам ништа

Под овом

Капом небеском

Одморићу
Испод бадемовог дрвета

Са чашом вина

Од њених плавих очију

И испијаћемо заједно

Небеске пехаре

Ако икад сретнем такву жену

Одвешћу је у малу колибу

И наложићу ватру

Од мојих дамара

Повалићу је преко цијелог неба

Да космичким оргазмима живи

У обичној малој колиби

Коју градим на срцоликим темељима

Таквој жени

Не треба објашњавати разлоге

Ни пјесме ни слике...

Беч, август 2008.

ЂАВОЛИЦЕ РАСЦВЈЕТАНА

Јој што волим

Кад напућиш усну,

Љепшу од свих усана

Којом дижеш камен са срца

Које је небеским ланцима

Везано за сунчев грозд

Испод сјенке сокола

Ђаволице расцвјетана...

Ако те украду

Себри и караванџије

Неће бити свесни

Да су постали краљеви

И аристократи неба

Када те засужње и окују

Ђаволице расцвјетана...

Бићеш тада тужна

У изобиљу

Свега и свачега

Али без икаквога

Ранга симбола

Зато опет напући усну

Љепшу од свих усана

Којом дижеш камен са срца

Које је небеским ланцима

Везано за сунчев грозд

Испод сјенке сокола

Ђаволице расцвјетана

Јој што волим

Кад напућиш усну,

Љепшу од свих усана

Којом дижеш камен са срца

Које је небеским ланцима

Везано за сунчев грозд

Испод сенке сокола

Ђаволице расцвјетана...

Беч, јануар 2002.

НЕ МОЖЕШ ДА УБИЈЕШ ЖЕНУ

Лијепа жено са магичним очима

Повалићу те преко цијелог неба

Нека ти брадавице милују

Облаци у пијаним висинама

Нећу ти дати да дишеш

Онако како дишу

Они који не знају

Да на језик симбола

Ситну преведу кишу

Узалуд се буниш против ока

Загледаног у вид љепоте

Јер ниси у стању да исцијепаш

Лијепу слику на можданом платну

Можеш да вичеш и да прашташ

Свеједно, остаје лет љепоте

Изнад плавог хоризонта

Тамо гдје си да јеси

Па можеш и да се наљутиш

На пјесника који усном

Метафору поклања

Лицу анђела

Можеш да одмахнеш руком

И да узмеш ситницу неку

Да је окрећеш овако и онако

Али остајем у твом одјеку

Можеш да изујеш сандалу

Од мојих нерава прављену

Али не можеш љепојко

Не можеш да убијеш жену!

Беч, август 2008.

ЊЕН ШАЛ ЈЕ ЗАВЈЕРЕНИК

Заборављени шал краљевски плаве боје

Сада грије душу и надгледа ми снове

Од њеног шала никако прсти да се одвоје

За наша срца од неба прави плаве окове

Тај шал има неку  чудну причу музике

То дамари кроз ружу од облака струје

Изнад плавог ока поред лијепе слике

Поетични шал са душом нежно другује

Не дам овај шал, ама баш никоме на свијету

Огрнућу је његовим плаветнилом

И причаћу бајку том одраслом дјетету

Како ћу цијелу да је украдем, онако милом

Вратити јој све што је украдено

Она не смије бити у илузији заробљена

Обрисаћу јој шалом чело њежно и снено

Само зато што магичне очи има та жена

И ко је крив што шал мора да је свлачи

Ми смо у плесу ветрова склопили завјеру

У којој ће сваке ноћи бијела зора да коначи

На коси и мом распамећеном реверу

Заборављени шал краљевски плаве боје

Сада грије душу и надгледа ми снове

Од њеног шала никако прсти да се одвоје

За наша срца од неба прави плаве окове

Беч, јун 2008.

У МИМОХОДУ

Кад омамљени облаци
Милују брадавице

И кад их витез неба кваси

Бисерним капима мјесечине

Тада врисне

Бјелина запаљених бедара

И ноћ постаје

Заносно видљива у дамарима

Која се претвара

У бијели бисер пожуде

Да свијетли у мозгу

И освијетли пут небу

Које је кренуло

Да се наслони на дојке

Заносно чедне,

Пожудне и самотне љепојке…

Приређујем за тебе гозбу на столу

Од сунцокрилих небосклона

Облачим те у хаљину

Од распјеване зоре

О врату ти качим

Ниску бисера

Од дуге у предвечерје

Навлачим ти прстен

Искован од неба

Обувам ти ципеле

Од мојих несаница

И поклањам ти лепезу

Од мојих трепавица

Беч, јун 2008.

ТВОЈА ПРВА ЉУБАВ

Кад сам био облак

Видио сам те као сан

Испод стољетног ораха

У плесу чежњи и уздаха

Видио сам испружене руке

Које хтјеше облак да дохвате

Да га помилују

Да дамари мирују

Кад сам био облак

Сакрио сам се

Испод сунцокрилог небосклона

А ти си небу откривала

Своје чежње тајне

Од  плавих даљина

Плела си плетенице

Распјеваном зором

Поред воденице

Провирио сам тада

Крајичком неба

И намигнуо ђаволу

Испод белог млина

Поред тајне воде

Тада си се заљубила

У цијело небо плаво....

Беч, авгу

РАЗУМЕТИ СМИСАО ПОЉУПЦА 

Кад осјетим твој дах на грудима

Видим запаљене дамаре

У вјетру који њежно плеше

Са распјеваним бедрима

Изнад којих се облак блудни

Удвара модрој трешњи од брадавице...

Па у гроб да ме метну

И сахране

Уз планетарне почасти

Лијепо бих устао и кренуо

Кроз крајолик

Сунцокрилог небосклона

Да поравним небо

Од отисака

Твојих ногу,

Кукова и руку

Којима си брала

Бисерне гроздове...

И опет бих ти изазвао дамаре

Да се разбукте у ватри екстазе

Да сагорим у теби чедној

Преко цијелог плаветног неба

Јер само онај ко жестоко сагори

У ватри љепоте непоновљиве

Може да разуме

Смисао пољупца

И врховни значај

Распјеваног сунца....

По твојој усни берем јагоде

И поклањам ти мјесечеву здјелу

Пуну дозрелих плодова неба

Да космичка будеш река

И да отичеш све гушће и гушће

У мој извор и твоје ушће.

Беч, август 2008.

МОЋ ЉУБАВИ

Кад жена у ратнику

Отвори латицу

Скривене руже

Он осваја

Цијело небо

И оно изнад

И тада пјесник

Постаје краљ

Да служи

Поданицима

Онако како Бог

Служи грешнима

И тада се

У краљевству душе

Све илузије руше

Зато савјетујем

Свим ратницима

Да се придруже

Пјесницима...

Беч, август 2008

ГРИЈЕХ ЈЕ ПРЕСПАВАТИ УСНУЛУ ЗОРУ

Жао ми да јој љубим косу

Наљутиће се на мене њене груди

Ако се винем у небо под њеним пазухом

Кидисаће на мене бели орлови

Такнем ли јој усном пупак

Експлодираће неко из прикрајка

Ко мисли да има више права на њу од пјесника!

Ако јој загрлим уснулу зору на рамену

Сва ће земља да се поетизује

И све ће горе да проговоре

Наступиће велико прогонство

Побуниће се сви они

Који би јој на грудима халапљиво пали

И послије је притисли свим и свачим

Објавиће ми рат бијели орлови

Што сам летом у небо

Испод њеног пазуха

Ушао у сфере посвећених

Сви ће подићи велику буну

Против моје усне која јој пупак љуби

Али сва ће земља стати

У моју одбрану

И све ће горе да скрију
Моју усну и њен пупак!

Зато морам да јој љубим косу

Уместо свих који то желе

И да се винем у небо

Испод њеног пазуха

Да запалим цијело небо у њој

Усном на пупку

Јер гријех је преспавати

Уснулу зору

На њеним раменима!

Беч, мај 2003.

ИЗГОРЕЛЕ МУЊЕ

Дошла је до ријеке

Од нечијих суза

И ријека кренула према њој

А изнад њих

Облак блудни

Поверљиво шапуће:

Не будите узалудни!

Пјеснички лукави облак

Почео да је разголићује

И она се залетјела

Онако лјепа и од неба цијела

Вукући реку

Право у његове очи

Из којих никако не излази

Ни у сну ни на јави

Јер су у њеној љепоти

Све муње изгореле

У грмљавини њених дамара!

Беч, април 2005.

МИЛОСНИЦА НЕБА

Најњежнију несаницу птице

Препевјаше њене брадавице

Док је гола јахала

Ознојеног коња

Испод чијих копита

Сијеваху звеијзде!

Зато дижем ову чашу

Пуну неба
На гозби богова

У славу

Пупка жене

Која све богове

У насавршеније

Претвара робове!

На пропланку

Успаване зоре

Испод њених

Росних стопала

Поетизовано је

Свако море

И свака је ријека

Без обала остала

Опет дижем чашу
Пуну неба

На гозби богова

У славу

Пупка жене

Која све богове

У савршене

Претвара робове!

Будимпешта, мај 2006.

ПРИЧА О ОРХИДЕЈИ

Прича о орхидеји почела је давно

И нема намјеру да се заврши

И када те није било

Била си у ријечима

Овој орхидеји

Које сам шапутао

На уво овом стољећу

Питао сам продавачицу

Како се најбоље његује

Бијела орхидеја

Причала ми је

Сасвим непотребне глупости

О води и саксији

Послије шест мјесеци

И даље ништа није знала

Носећи орхидеју

Умотану у моје срце

Свлачио сам те

На свакој цвјетној латици

Наговарао сам

Твоје запаљене дамаре

Да се чувају

Од неопрезне воде

Јер само се тако

Правилно његује

Бијела орхидеја

Зар не

Љубави моја...

Причу о орхидеји

Не треба препричавати

То није за причање

Него само за памћење

Уосталом

Сви наши догођени дани

Исувише добро знају

Да причу о орхидеји

Могу да знају

Само одабрани!

Минхен, јун 2006.

ПИРОМАН

Било је то у боровој шуми

На пропланку њене наде

Поред језера из њеног ока

У језеру из њеног ока

Купао се њен дечко

Са другом налик на њу

И обоје били голи

Као од мајке отпали

Она то још није видјела

И зато сам морао

Да запалим

Цијелу шуму

Јер да те ватре

Није било

Ко зна у коликој би муци

Изгорела љепојка

На пропланку њене наде

Поред језера из њеног ока

Беч август 2006.

ПРАМЕН УСНУЛЕ ЗОРЕ

Прамен уснуле зоре

Наслонио се

На моје трепавице

Уз титрај

Догореле свијеће

Она силази

Са мог рамена

И заплиће косе

У моје несанице

Претвара небо

У обије руке

И грли ме

Њеним небом

Док из очију

Теку ријеке

Које отичу

Све брже и гушће

У њена уста

Моје ушће...

Она испија

Све моје ријеке

И постаје

Мој океан љубави

На којем свако

Доживи бродолом

Док се прамен

Уснуле зоре

Наслања

На моје трепавице!

Беч, септембар 2008.

ПАД НА ГРУДИ ОД НЕБА

Ако у сред несанице

Створим метафору

Од твоје брадавице

Узеће ме на зуб безуби

Прилијепиће ми

Вербални деликт

Они што не знају

Како су упали

У своје замке

На трагу твоје сјенке

Нећу да гледам у звијезде

Одавно је све виђено

Али ништа ново

Није створено!

Тражићу звијезде

У панорами твог ока

Испод сунцокрилих небосклона

Поред пробуђене мачке

Са бијелим пругама

На мачје очи сам осјетљив

Једна прелијепа мачка

Која прстима

По мозгу

Обелиск срца ваја

Обара ме

И не чуди се

Што сам ти

Овако ломан

Пао на груди

Од неба

Беч, септембар 2008.

РЕТОРИКА ЦВИЈЕЋА

Да јутро поштује

Твоје снене очи

Рећи ће ти

Расцветана бела орхидеја

У скромном дослуху

Љубичице плаве

Наслоњене на брадавице

Међу облацима

Тамо гдје ђурђевак

Враћа пожар дамара

Испод звона

На ивици неба

И одаје тајну

У камелији

Од земље до сунца

У венама

Висине вилине

Испод багрема

Са сликом

Њежности

Од свјетлости

Са распјеваним

Јецајем мимозе
У лијепој ћутњи

На престолу памети

Кад ти купујем цвијеће

Шапућем на уво

Овом стољећу

Тајну реторике

Испод ока слике...

Беч, септембар 2008.

НИКО НЕМА ТАПИЈУ

Ватрена милоснице неба

Хтјели би да те затворе

У неке њихове

Мрцајуће зоре

Па би хтјели

Да будеш

Њихово имање

Као обично

Свитајуће мрцање

Не дам твоју

Свету слободу

Од бога

Ниједном

Посесивном створу

Властитом злотвору!

Нико на тебе

Нема тапију

Али свако може

Да те носи око врата

Као амајлију

И знани

И незнани

А у природној величини

Само одабрани

Испод бадемовог дрвета

С краја на крај свијета!

Беч, септембар 2008.

НАЈБОЖАНСКИЈА ВАТРА

Скинула си бијелу бунду

И од ватре твога тијела

На Каленбергу

Истопио се снијег

Истопљени снијег

Шапутао је

На твојој трепавици

Од које се и камен

Раскаменио

И као човјек

Људски коракнуо...

Пребацила си бунду

Преко очовјеченог камена

Да га угријеш

И цио Каленберг се гријао

На врелини

Твојих брадавица

Које миловаху облаци...

Овог децембарског јутра

Мијењаш календаре

Свих светаца

И зиму претвараш

У ново пролеће

Сада на Каленбергу

Цвјетају љубичице

Од твојих дамара

Сада о твојим дамарима

Говоре похвале небу

У круговима њежности

Од расцвјетаних дана

Децембарска жено пролећа

Од свих твојих

Дана расцвјетаних

Правим огрлицу

За уснуло небо

На твом пупку

Зато је плаветна даљина

Уважила све разлоге

Свих понорница у нама

Које извиру из нас

И опет у нас увиру

Децембарска жено прољећа

Посвећена божанској ватри

Радости, срећи и миру

Али ти ниси само

Децембарска жена прољећа

Већ и распјевана ђаволица

Која је пробудила

Лава и сунце

А лав и сунце

Дијеле твоју бунду

Са распјеваним отисцима

Твојих бијелих бедара

Преко камена пребачену

Док ми дијелимо

Несаницу птице

Испод твог пазуха

У плесу снохватице

На твом пупку

Беч, децембар 2005.

ЗОРА СА ДВА СВИТАЊА

Кад си прву ноћ

Преспавала са мном

Био сам одсутан

Док си ме грлила

Рукама од неба

Лебдио сам

На твом небу

И чувао ти снове

Разгонио муње и облаке

Да не кидишу

На твоје лице

Које сам у твом сну

Вајао уснама

Рукама сам компоновао

Сонату твојих дамара

За клавир

Који је власништво Бога

Претварао ти очи

У алегро неба

Брадавице

У адађо

По мјери вјечности

Пупак у рондо

Даљине плаве

За то вријеме

Ти си пјевала са бојама

Које су саме тражиле

Своје облике

И објашњавале

Њежност дланова

Наговорио сам

Глуву ноћ
Да буде зора

Са плесом дамара

И тада ти је пољубац шапнуо:

- Добро јутро љубави!

Послије си заспала
Небески блажено

Опуштено и обожено

Прелијепа жено

И опет је иста ноћ
Имала друго свитање

Беч, мај 2008.

КОШУЉА РАСПАМЕЋЕНА

Ова моја кошуља од бојажљивих додира
У потпуности је скројена по твојој мјери

И има сањивост твојих трепавица

Послије вриска неба

У твојим бедрима од планине до планине

И отисак твојих ријечи на врату

Са бојом тајновите зоре

Ова кошуља је распамећена

Баци се сама на под пред ноге голе

Надима се од твојих брадавица

Које су грлили облаци пијани

Кошуља распамећена живи је свједок

Врхунске памети у савршеној љепоти

Београд, август 1983.

НЕЋУ ДА ЈЕ ЛАЖЕМ

Данас могу да кажем да је лијепа

Али нећу да је лажем

Јер она је љепша од овог дана

Који не посједује ништа од ње

Иако је у овај дан

Морала да долута

Као стих у њеној слици

Можда се уморила

Од излизаних ријечи у енциклопедијама

Или сања сунцокриле небосклоне

У ријечима које је чекају

Не могу да кажем

Да има лијепо тијело

Јер ћу повриједити

Њене бијеле брегове

У вриску распомамљених бедара

Београд, септембар 1983.

УПОЗНАВАЊЕ

Вјетрови су плесали

У твојој коси

А у наручју анђела

Била  слика

Моје мисли

Кад сам ти први пут

Однио поглед

Ниси знала шта те чека
А мирисала си

На моје шљиве

На дуње и јагоде

На зреле лубенице

Поред моје воденице

Пловио сам

Пучином тишине умне

Послије сам ти причао

Све што није смјело

Да се чује

Видјела си умор

Сјенке на челу

Корачао сам

Кроз твоје године

Као кроз дјетињство

И обуздавао мисли

Грешне и лијепе

Говорио сам ти

Све оно што си морала

Одмах да чујеш

И брао латице облака

Знала си да соко

Само једном слијеће

На раме које чека

Онда сам заћутао

Забављен државом

Која ми је о глави радила

И рушио сам

Камење из вилица

Кад су дежурни тамничари

Видјели моћ љепоте

Покидали су ланчеве

Које су ми намијенили

Затим сам ти открио

Све моје тајне

Под капом небеском

Открио сам ти

Да моји дани

Имају особине

Твојих слутњи

Које сам видио

У крајолику

Сунцокрилог

Небосклона

А ти си знала

Да се нисмо

Само упознали

Него смо ријеч и слику

Једноставно препознали

Јер смо се

Још раније

Потпуно имали!

Беч, септембар 2008

ПОСТЕЉА ОД ОБЛАКА

И направио сам за њу постељу

Од разиграних бијелих облака

А у слапу мјесечине њену жељу

Покрио са три сунчева зрака

Плела је мрежу по небу од срца

Њена бијела њежна сликарска рука

Од чежњивог срца до врелог сунца

Да нашим бродовима буде лука

Окачио сам јој три ланца сунчева

О њен препун неба похотни врат

Да из њених очију и сунце пјева

Па нам небо поста сестра и брат

И направио сам за њу постељу

Од разиграних бијелих облака

А у слапу мјесечине њену жељу

Покрио са три сунчева зрака

Беч, септембар 2008.

ПОСЛЕДЊА ПЈЕСМА ЊОЈ

Наслонила се

На јастук

Од снова

На лијево раме

Слетио соко

И донио јој

У очима

Плаву љепоту

Гордих висова

Душу јој милују

Сунчеви зраци

А распјеване брадавице

Бијели облаци

У очима птице

Преко бедра

Пребацила мараму

Од наших дана

А са чела ведра

У вјечност кану

Трајна љубав

Небеских усана

Како да не волим

Од срца до сунца

Љепоту ову бескрајну

Испод водопада

Србрне мјесечине

Због које се

Широм васељене

Дивна чуда чине?

Како да одолим

Зову неба плава

Кад она цијела

У мојим венама

Снатри и спава?

Како да прећутим

Снохватицу птице

И да располутим

Спојене несанице?

Беч, октобар 2008.

ДЈЕВОЈЧИЦЕ

Слушај ме добро, дјевојчице:
Ниједну врлину
Неће ти опростити,
Сваки ће ти дамар

Испретурати
Да буде
По њиховој вољи.

Слушај ме добро,  дјевојчице:
Спреми се на патњу
Ако будеш лијепа!
А ако прелијепа будеш
Кидисаће удружени!

Ако не будеш
По њиховој вољи
Прогласиће те курвом
Највеће курве!

Зато све твоје тајне
Повјери само камену
Како ти не би они
Вилице камењем зазидали!

Камен је мудрији
И вратиће се на главу
Руке која га хитне
Теби у чело и потиљак!

Ти се одавно дружиш са камењем
Из којег ничу цветови
Које они не виде
Зато се они
У копију камена претварају
Па камен умјесто људи
Мора да коракне!

Слушај ме добро, девојчице:
Предај се само ономе
Ко те једног дана пита:
- Па гдје си човечице?!

У Бечу, 10. августа 2012.

МИЛОСНА И ДРСКА ЗАКЛЕТВА

Оној која ме синоћ будила

из најпаметнијег лудила

заклело се моје око:

Наплатићу јој жестоко

и у исти мах

одузећу јој дах!

Па нека ме послије
јуре кобци и ластавице,

сакрићу се испод њене трепавице!

У Бечу, 1. августа 2012.

НИСКА ЕРОГЕНИХ ЗОНА

Не пребирам прстима
по клавирским диркама
него нижем ниску
од твојих ерогених зона
да је окачим о врату зоре!

Беч, март 2013.

ВЈЕЧНА КАО ТВОЈА ДУША

Златно малено, медено,
нећу да ти поклоним
најновији лап-топ
јер он не разумије
и не разликује
уздах чежње
од уздаха задовољства
и уопште не зна шта је то!

Нећу да ти поклоним
ни телевизор
јер је застарио
чак до те мјере
да га носе
умјесто глава
на раменима!

Поклонићу ти књигу
од твојих очију, додира
слутњи, лијепих грехова
на које и Бог наговара,
јер књига ће увијек
бити вјечна
као твоја душа!

Беч, април 2013.

ДО РАНГА СИМБОЛА

Са усана ти скидам метафоре

и исписујем их по небу

да цео свет види!

После првог вриска Неба у Теби

космос поприма лепоту Твог пупка.

Затим ти са рамена

уснама скупљам алегорије

и изазивам месец
да подигне сва мора и океане,

да нарасту као наше жеље

у које урањам уз други врисак Неба у Теби.

Са брадавица које омамљују облаке

скидам све редом епитете

и кријем их љубоморно од Бога

који кад би све то видео

морао да сиђе са Престола Памети

и да ми те преотме,

а ја те не дам чак ни Богу!

И морало би опет Небо да врисне у Теби

јер пожар даљина је незаустављив!

Затим би се спустио до ранга Симбола

да пребирам све што је скривено

и што ће да букне до пожара дамара

и у том новом вриску Неба у Теби

видео бих своју сврху!

После бих, онако витешки, испружио руку

да се на њу наслоне све твоје ерупције,

па кад још једном врисне Небо у Теби,

тада бих и ја вриснуо до Неба!

Беч, новембар 2013.

НЕКА НЕБО ВРИСНЕ

Кад те притисне туга

Позови небо

Да заједно преведете

Реторику бола

На језик даљине плаве

Кад те притисне туга

Не поверај се бисерима

Да не потамне

Сачувај их

Кад те туга притисне

Натерај цело небо

Да уместо тебе врисне!

Беч, новембар 2013.

ОРХИДЕЈА ЗА ЊУ

Узимам два цвета орхидеје
Једним мазим брадавице
Другим пупак
И спуштам га лагано,
До пожара дамара
Да се цветови
Међусобно негују,
И лелујају
На нашим уздасима,
Што се пењу
Уз Венерин брег
До вриска
Јер врисак
Има сврху
Једино
На врху!

Људи моји
Има једна коју сви знате,
али на коју право немате,
ни по Божијим законима
ни по људским мерилима,
зато што та човечица и јуначица,
сунцокрилог небосклона љубавница,
заслужује само обоженог јунака
у свакој стопи испод њеног знака!

Беч, децембар 2013.

ОРХИДЕЈА НА ПУПКУ

Орхидеја цвјета

На твом пупку

У свим нијансама

Као твоји дамари

Који запалише небо

Расплела си косе

Низ предвечерје

У панорами неба

А брадавицама
Гађаш звијезде

И руком исписујеш

Нове ноте

За наше сонате

Беч, децембар 2013.

ИМА ЈЕДНА

Има једна коју сви знате,
али на коју право немате,
ни по Божијим законима
ни по људским мерилима,
зато што та човечица и јуначица,
сунцокрилог небосклона љубавница,
заслужује само обоженог јунака
у свакој стопи испод њеног знака!

Беч, децембар 2013.

НЕЋУ ДА ЈЕ ОТКРИВАМ

Синоћ ме имала

Бела орхидеја

Међу њеним стопалима

И орхидеја је водила љубав

Са лоповом небеским

И била је милосница неба

Остатак није за причање

Него за памћење

Зацрвенела се
Каже да јој се то ретко дешава

И морао сам да је убеђујем
Да се Небо радује
Кад се жена зацрвени
И да Бог благосиља!

А ја не смем против Бога ...

Плесала је са орхидејом
Међу стопалима

Са акордима смеха
Испод разиграних дамара

Беч, јануара 2014.

Биљешка о писцу

       Петар Милатовић, рођен је 2. новембра 1949. године у Велети, код Слапа на Зети, у Црној Гори. Живи у Бечу од 29. новембра 1983. године на основу Конвенције УН о заштити људских права. Члан је УК ЦГ, УКС и аустријског удружења писаца.

      До сада су му објављене сљедеће књиге:

1 Слово о ријечима (поезија). Београд 1980. ;

2 Главограми (поезија)., Београд 1982.;

3 Трпијада (афоризми). Београд 1983.;

4 Сведочанства (коментари у штампи српске емиграције). Беч 1986.;

5 Реторика астралика (поезија), Београд 1989.

6 Науми и зауми Петруса из сорабског утеруса (поезија). Беч 1989.

7 За одбрану народа (политички есеј), Никшић 1989.

8 У име народа (коментари, есеји и поле- мике. Беч – Сиднеј 1989-1990. – четири изда- ња.

9 Пасји синови (роман), Беч – Београд 1990. (четири издања).

10 Сеобе путева (поезија). Беч-Београд 1991.

11 Лов на Тита (романсирана исповијест српско командоса) Београд 1991.

12 Протерана Србија (студија о српској политчкој емиграцији), Београд 1991.

13 Испод небеских кандила (поезија), Беч 1992.

14 Србија није бестрагија (изводи из говора Петра Милатовића у европским и прекоморс- ким земљама) Беч 1992.

15 Уствотворци – издајници (политички есеј) Беч 1992.

16 Wahrheit bleibt wahrheit (Истина остаје истина) – говори Петра Милатовића на ње- мачком језику испред аустријског праламен- та. Беч 1992.

17 Очи у очи (интервјуи, коментари). Беч-Индијанаполис 1993.

18 Врачева градина (поезија), Београд 1993.

19 Лов на Србе (роман) осам издања, Беч 1994. 20 Пророци говоре Србима (студија о видовњацима), Беч 1994.

21 Тестамент тиранина Јосипа Броза (поли- тичка студија. Беч 1994.

22 Злоупотреба Српства (други део Теста. Мента тиранина Јосипа Броза – политичка студија). Беч 1994

23 Демонија ћутологија (коментари), Беч- Београд 1995. – два издања

24 Јеванђеље зла (поезија и афоризми), Беч 1996. 25 Надземље (роман), Беч 1996. – два издања.

26 Правословни родослов (поезија), Беч 1996.

27 Слобода у бункеру (коментари и интер- вјуи), Беч 1997.

28 Оптужујем (говори Петра Милатовића), Беч 1998.

29 Главослови (афоризми и вицеви), Беч 1998. Издавач: „Глас Срба“, Беч.

30 Verfinsterter Sonnenaufgang (Мрцајуће свитање) – на њемачком. Беч 1999.

31 Уловљени ловци (коментари), Београд 2009.

32  Kommissare in Soutane – Kommuni- stische Spione in der serbisch-orthodoxen Kirche. (На њемачком – „ Комесари у мантијама – кому- нистички шпијуни у СПЦ“.  Frankfurt am Main 2010. 

33 Die Auferstehung der Bestie – serbischer Antisemitismus. Wien 2010.

34 Тумачи слободе, епиграми, Београд 2011.

35 Рођени странци, приповијетке, Београд- Беч 2013.

36 Лако је њима, сатирична поезија, Подго- рица 2014.