Uvod u knjigu "ŽIŽI" Mirjane Uzelac (najbolji roman za tinejdžere u 2016. godini)

1.RINGIŠPIL

Mirjana Uzelac, autor i Zorica
 Petrović na Sajmu knjiga,
2016.-  štand Portalibris

Kuću porodice Žižić rano leto počastilo je prelepim ružama penjačicama. Šepurile su se i uzdizale do samog krova.

Ulazna kapija zaškripala je kada ju je Miša otvorio. Interfon nije radio pošto ga Žižin tata još uvek nije bio popravio, pa je mogao da ulazi i izlazi ko je hteo i kada je hteo. Bili su na izvol'te.

„Žiži“, pozvao je drugaricu.Niko se nije odazvao na ovo ime. Miša prisloni dlanove uz usne i razdra se iz sveg glasa. „Živana!“

„Mišo, u kućerku je“, reče mu Živanina majka Janja, a onda se nagnu kroz prozor i povika: „Živančice!“

Živančica ih očito nije zarezivala ni dva posto, jer se nijeodazvala ni na treći poziv.

„Idi bolje po nju jer ćete, koliko vidim, ponovo zakasniti u školu.“

Miša klimnu glavom i uputi se kroz špalir smaragdnih tuja. Protezale su se duž čitavog placa.

Dvorište je bilo podeljeno tarabom na dva dela. Prednje, domaćinsko, za koje bi se moglo reći da je bilo kao pod konac, i ono drugo, Žižino. Po sredini je bila kapija, taman tolika da prođe kosačica za travu.

„Pozdravi roditelje“, reče mu Žižina majka.

O knjizi ŠEZDESET OBLIKA MOZAIKA LJUBAVI Zorke Marjanović Ivanović

  ŠEZDESET NIJANSI ODRASTANJA

Zorke Marjanović Ivanović

Posle prve pesničke knjige Zorke Marjanović Ivanović, Iz vratnice sećanja, stiže nam uz kišovito proleće rukopis Šezdeset oblika mozaika ljubavi. Pesme su tematski jasno određene. Ljubav je početak i kraj, svrha i smisao postojanja. Zaslužna za sve puteve i stranputice. Nekad je kletva, ponekad blagoslov. Poigrava se sa dušom, poklanjajući joj raspon od lepote ispunjenosti do bezdana praznine, jer je tanka linija od ljubavi do mržnje. Znamo da je najveća suprotnost ljubavi ravnodušnost. Ali, boli i praznina.

O knjizi SAMA KAO PANJ Dušanke Dunje Milatović

O knjizi SAMA KAO PANJ Dušanke Milatović

ODA TIŠINI

Nakon čitanja Dušankinih stihova tišina se nameće kao neophodni uslov za potpuni doživljaj pročitanog. Tu je tišina komponovala melodije reči, dok su strahovi igrali ruski rulet sa umornom dušom. Ona je mozaik ljudskih duša koje se traže i nalaze, kojih je sve više, tako da se spajaju u celovitu sliku ljubitelja pesnikinje i nje same. Dušankine pesme bi se mogle nazvati i Oda tišini.

Šta reći o pesnikinji koja leta doživljavala kao zime, život kao trulog slugu i ubogog siromaha, a zemlju u kojoj se rodila da joj lišće u sred leta žuti?

POVRATAK / THE RETURN - Official Trailer (2016)

"VESTII" - Novine koje izlaze samo u dijaspori

Lazar Rockwood na  naslovnoj strani

II део из романа "Сага о Лазаревићевом Вучку" -

"Сага о Вучку" 

Др Лаза К. Лазаревић / Снежана Писарић Милић

У роману САГА О ВУЧКУ су обједиње недовршене приповетке

 др Лаза К. Лазаревића: Вучко, Стојан и Илинка и Баба Вујка

Тужан је увод у одмор баба Вујке. Док је дан, док очи гледају, душа се разилази по околини, њу не може да притисне ни радост, ни туга, очи су јој вентили сигурности. Чим се препуни у грудима, она прхну на другу страну и кроз њих се проспе бар један део душевног варива. Али кад наступи мрак, кад ућуте тице, замирише постеља на сапун и на чистоћу, споља допиру неразумљиви гласи ноћног живота, а унутра само пуцка кандилце и миш грицка даску, па кад се и очи затворе, и то не стога што имају потребе и умора, него што је тако ред, што је ноћ и што се мора спавати – онда се разбукти чист унутрашњи живот, срце заигра као одуларени коњ. Благо ономе ко тада има макар и лепих успомена! А баба Вујка је мислила тада на своју Планинку, на Амину – по томе би она спавала; и на сина – због њега је сузе проливала, а од суза се гаси сан као ватра од дажда.

Имала је она сина. 

"СА МИРИСОМ ЂУРЂЕВКА" - Снежана Писарић Милић

"СА МИРИСОМ ЂУРЂЕВКА" ЈЕ  ОСВРТ НА КЊИГУ У НАЈАВИ 

"СВАТОВСКИ ОБИЧАЈИ СОМБОРСКИХ И САЛАШАРСКИХ

СРБА СТАРОСЕДЕЛАЦА", 

АУТОРА СЛОБОДАНА ВУКОБРАТОВИЋА

Градско венчање

            Необично је и неуобичајено да о књизи овако специфичне тематике као што је Сватовски обичаји сомборских и салашарских Срба староседелаца, пише неко ко није ни рођен, ни одрастао у Сомбору или на салашу. Управо због тога, изазов ми је био већи, доживљај прочитаног јачи, а поштовање према аутору и његовом делу добило је светлији и сјајнији одраз.

           Не пишем о књизи ни као етнолог, ни као књижевни критичар. Ове редове написаћу по мери своје душе, искуства и искре талента који сам, са рођењем у првој сузи донела. Рођена сам на обали хладне и дивље реке Дрине, где сам челичила вољу и упорност газећи брзаке узводно. Поглед наслањала на раскошну лепоту околних планина, са чијих врхова ми свежина ваздуха продужавала дах, који ми се сада, на дну равнице често скрати или успори. Годинама већ корачам сомборским сокацима, избегавајући поглед у даљину, јер, ето, сада немам ни поглед на шта наслонити. Јутром ме је будило хоџино учење са минарета. У школу ме пратила Титова слика са најлепшег места у стану. Увече ме звона православне цркве збуњивала и подсећала на порекло и одгурнуту веру.

           Неодољиво ме мамила, и још увек то чини, мистериозност верских објеката, без обзира чији су. Мој однос према вери био је попут клатна које је снажно померано на једну страну, да би потом отишло у другу крајност. Временом сам спознала много тога о религијама, пророцима, паганским боговима и обичајима древних народа. Са овом књигом схватила сам да обичаје народа коме припадам, а посебно сватовске, слабо познајем.

         У књизи је сачувана лепша страна прошлости, раскошна лепота обичаја сватовских дана, који су се са чистом радошћу и нестрпљењем ишчекивали. Подсећају ме на ненаписани сценарио, који се вековима чувао и усмено преносио, делимично га мењајући од села до села. Са сваком новом свадбом улоге су се додељивале новим глумцима. То су дани када се заборављало све што не ваља, што недостаје, што боли или све оно што нам сан од очију одваја.

   

I део из романа "Сага о Лазаревићевом Вучку" Снежане Писарић Милић

- Ја вама морам касти, да бих дао живот за нашу земљу! Одмах! И доктори, и сви они у пољској болници, верујем, исто би урадили. Кажите ми да умрем, ево – умрећу! И плакаћу од среће што ми се пружила так`а прилика... Волим домовину више од матере, и волећу је једном више од жене, деце... – родољубиве емоције нагрнуше свом снагом на Вучка.

- Лепо, лепо... Знаш ли ти, јуначе, да је један частан официр, мој пријатељ, у свом писму кући написо само „после оне катастрофе код П.“, дат одмах под војни суд и бог зна хоће ли главе изнети, док са друге стране онај који му суди мисли и у четири ока говори сто пута горе и црње? – одсутно и с тегобом рече г. пуковник, који свесно одабра Вучка за разговор. Виђаше га данима како занесен цакли сабљу. Понешто чу о њему и допаде му се, па ко да му хтеде што поручити. - А на оне веселнике у рову што се мрзну, једном ће о њих, ко на дирек, метнути заставу наше победе! Што им бар не испеку каве да се угреју и дају центу дувана, а...?  Али, тако је ту свуда, па и код нас. А доктори? Једног од њих сам чуо кад рече: „Како је лепо живети за другога!“ Признајем, не би ми сасвим јасно.

- Ја га разумем! – Вучка толико орасположише речи о доктору, ко да га сањивог полише да се умије ил` уморном дадоше чашу вина. 

- Можда бих и ја живео за другога. Али не за војску! Јесте, све је у причи лепо и красно, али иза свега тога ја не видим ни палмине гранчице ни венац од ловорике. Или, даће бог да моја памет не стиже за оне мегдане где се разигравају велики умови и где се тамо „иза брда“ умива, пере, штирка, пегла, па ћу ја и други мени подобни једнога дана зинути од чуда када се о овоме буде писало...

(део из романа „Сага о Вучку“)

Лаза Лазаревић (Снежана Писарић Милић)