Autor: Snežana Pisarć Milić
U S. februara 2014.
VI Pismo
Dragi prijatelju,
govorite mi često, da se očaravajućoj lepoti mladosti lako oprašta. Jer, ona je nevina i čista, da je teško odoleti tom prvom livadskom cvetu s proleća. Nije mi bila namera da Vam večeras pišem o mojim mladalčkim gresima. Ipak, o jednom, moram.
Sećam se lakoće s kojom bih iznenada ostavljala, negde na raskrsnici očaja i nade, ne mareći za osećaj straha, ljutnje i neverice, koje bih izazvala. Još lakše bih se vraćala, kao što to radi svoj na svome, bez trunke griže savesti. I, uvek bi me dočekale raširene ruke. Tako, odveć sigurna u sebe, pošla sam u nepoznatom pravcu, ne okrećući se, ali pažljivo osluškujući vapaj i pretnje sa one iste raskrsnice očaja i nade. Zbog pogrešno izgovorene jedne reči, u prošlost sam, kao u zalagaonicu, na poček, smestila prvu veliku ljubav, ubeđena da je mogu vratiti kada god to poželim.
Međutim, onoga trenutka kada sam je odložila, moja ljubav je nestala. Nije je bilo u izlogu, ni unutra. Tražila sam je u rafovima slomljenih srca, u fiokama povređenih duša, nije je bilo. Pronašla šifru od sefa retkih ljubavi, uzalud. Kupljena je sa nepoznate adrese. Tada nisam znala, da ju je žena sa rukama čistijim od najfinijeg kristala, u svilu brižljivo upakovala, i duboko, pod reverom kaputa sakrila. Iznela je iz grada. Bila je zauvek izgubljena.
Stajala sam, nema od šoka, na vratima zalagaonice. Ta čudna žena, što se drznula da dotakne moje, nestala je. Lutala sam ulicama sama, kao duh. Tražila ih u očima zaljubljenih, pod tuđim prozorima duše, u džepovima uspomena. Nigde ih nije bilo.
Bolelo je kao na sahrani. Baš tako, kao na sahrani nekog najvoljenijeg. Samo mladost može toliku bol da izdrži. Dugo je trajao onaj najgori trenutak, kada se kovčeg zatvara, i iz nekih potpuno nejasnih razloga, zaključava. Još uvek čujem taj jezivi zvuk okretanja, od kog duša puca po šavovima, da ga ni najtanji i najfiniji vez koncem napravljenim od latica bele ruže, nikada nije u potpunosti pokrio.
Ljubav je ustupila mesto patnji.
Patnja inatu.
Iz inata Njemu zarekla sam se da ću završiti fakultet iako ga ne volim, da ću naći ozbiljnog, finog momka, i udati se. Iz inata Njemu rodiću mnogo dece i voleću ih bezgranično.
Iz inata Njemu biću srećna!
Ali, od svega mi je samo inat ostao, i spoznaja da me na najviše ciljeve samo on može pokrenuti.
Prošlo je mnogo godina i trag mu se zameo. Ali znam, i u to se mogu zakleti, da me nikada nije zaboravio, kao što ni ja nisam njega. I da mi nikada ne bi oprostio učinjeno. Jer, nije to bilo obično ostavljanje u zalagaonici ljubavi, na poček. Bilo je to mnogo, mnogo više od toga. Nažalost.
Dobila sam pismo. Lagao je o pokušajima da mi oprosti. Adresu je, ipak, ostavio.
Da li zbog žene sa rukama od najfinijeg kristala, ili zbog okolnosti koje ni u najgorim snovima nismo mogli predvideti, ni jedno od nas dvoga nije otišlo u grad našeg studiranja. Nikada se više nismo videli.
Kao što vidite, na ispitu ljubavi i vernosti, nisam dobila prolaznu ocenu...
Sada, kada mi u greh možete upisati šta god želite, a mladosti nema da se njom odbranim, ni jedan mi nije privlačan...
Vaša Emina
