V PISMO - О PTICAMA KOJE SE NE VRAĆAJU - Snežana Pisarić Milić

Autor: Snežana Pisarć Milić

U S., februara   2014.

 V Pismo

Tebi lako mogu priznati, da ovo pismo nije napisano s’ druge strane duge, nego iza sedam mora i sedam gora, u srcu pustinje što je zlatnom ravnicom nazvaše. Pišem ti u senci suncokreta, tamo daleko, u Nedođiji, gde se ni prave lastavice više ne vraćaju. 

Prije mnogo godina, onog leta koje se nemarno povlačilo ispred jeseni, manje rečima, a više nekom čudnom bliskošću tela, jedno drugo smo u večnost upisali. Dodirima finim, nežnim, stidljivim. Sve je bilo kao u nekim drugim epohama, pričama, stihovima, kada su se eseji ispisivali o nevinim osmesima i rumenim obrazima. Gde se ginulo u dvoboju zbog devojačke časti. Priznajem, zatočenik sam iluzija. Razapeta između istine i želje. Učaurena u saće od nadanja, vlasnica mednih reči koje kolaju venama, robinja polenovog praha nežnosti bez kog bi mi se život u pustinju pretvorio.  

Naš susret ličio mi na bajku. Bila sam princeza na zrnu graška, za kojom su godinama tragali, da bi  ona, jedne sasvim obične noći, nenadano, mokra od kiše, na vrata tvojih snova zakucala. 

Evo, ugraviraću u večnost taj kratki susret naše mladosti. Staviću i pozlatu. I, kao pismo, poslati na hiljade nepoznatih adresa.

Bili smo ptice koje čeznu za visinama, daljinama, obećanim zemljama. Negde daleko, iza sedam mora, iza sedam gora, čekao nas neostvaren san, večna ljubav, bezbrižan život. Ostavljali smo, jer nam ponuđeno nije bilo dovoljno dobro. Zašto se sada čudimo, što nam tuđa zemlja ne miriše ni približno kao naša? Poput lastavica, vraćali bi se na stara mesta, da li po instiktu, ili sećanju, ili po zapovesti srca. Svaki put, gnezdo je bilo drugačije, trava je manjala boju, a reka je od ljudi postajala brža i hladnija. 

Staviću u pregratke sećanja naš susret, za drugu priliku, ako je bude bilo.

Budeš li previše čekao da kreneš na put, preko sedam mora, preko sedam gora, pa preko pustinje šro je zlatnom ravnicom nazivaju, umoriću se od iluzija, prihvatiću istinu o nepromenjivosti, i odustaću od nadanja. Progutaću reči, medom prelivene. Zauvek ću oduvati polenov prah nežnosti. Znam ja da nikada nisam bila princeza na zrnu graška. Znaš li ti, da ovde prostiru postelje od bodljikavih semenki suncokreta? Još imaju hrabrosti da me pitaju, gde su izvori mojih nesanica. Vidiš, i na takvoj postelji, ja stižem da u klupko namotam nedosanjane snove. 
Na kraju, ja sam samo lastavica koja je odletela, pre mnogo godina, pred zimu, i još uvek ne zna gde joj je gnezdo. Ono gnezdo sa svilenom posteljom posutom srebrnkastim prahom nežnosti.

Bojim se da ću pre nego Tebe, dočekati Nebo i postelju od oblaka.

Zrno graška sačuvaj za pravu princezu. Znaš, one stvarno postoje...

Tvoja Emina