I PISMO - KADA SE NEBO OTVORI - Snežana Pisarić Milić

U S, januara  2014.

Pismo  I   

       Da li znate, Gospodine, da se samo zbog Vas, prethodne noći otvorilo Nebo?

Spustila se nepozvana na moj prozor nebeska lađa iluzija, a u lađi junak nekih davno zaboravljenih vremena.

Osvetlila Vas ponoćna mesečina, ne pitajući za dozvolu. Trepavice zasvetleše srebrenkastim prahom nežnosti. Bio je to prah koji Vi nikada niste videli u ogledalu. Tamo, odakle Vi dolazite, nežnost je ime za slabost, za kojom oni koji nas ne vole najradije tragaju.

       Menjali ste izraz, poigravajući se sa svima, pa i sa mnom. Lice tužnog dečaka smenjivala je drčnost i snaga muškarca, koji je, eto, sasvim slučajno, te noći sišao sa oblaka. A na oblaku se, prethodno, osvetljen munjama strasti, ispraćen grmljavinom nežnosti, spajao sa Nebom, donoseći sa sobom miris belih ruža . 

Ne znam da li ćete mi verovati, Gospodine, da je miris belih ružameni gotovo nepoznat. Moja čula već odavno ih ne raspoznaju. Sazdana sam od nekih čudnih, varljivih niti u nepresušnoj igri genetike, i nije mi dato da ih osetim. Mogu ga samo pretpostaviti. I, pomalo, Vama na tome zavideti. No, nije to važno! Jer, ja, doista, u Vama vidim samo dete kome bih, kada odraste po mojoj meri, dodelila ulogu ruskog plemića.

Prethodna noć nije bila obična.

Ni ovo pismo nije slučajno Vama namenjeno. Ono je dugo bezobrazno lutalo po tuđim epohama, životima i pesmama, da bih ga ja, ženski drsko prisvojila, i u novogodšnjoj noći baš Vama poklonila.

Vaša Emina