(Из књиге "КАО КАД СНЕГ КРВАРИ")
БЕЛА РУЖА (1)
Ма колико те гледао, језик ми остаје нем
Као да гледам кумир са свим његовим тајнама
Поверавам ти се ћутањем
Несигуран да ли разумеш пешчаник у мени
И песак који не мари за време
Који слободно цури не служећи ничему
Кога покреће само нада да му будеш саговорник
Ту, у подножју зида
Само анђео је могао да те засади
И да ти својим крилима додели белину
Зато се, ваљда, и не усуђујем да те дотакнем
Јер, тада би нестала мистификација
Којом су ти обележене латице
Твоја сам сенка
Што свакодневно кружи око беле ти круне
Не осећајући замор ни досаду
Осећам да смо једном овде већ постојали
Само другачије удвојени
Можда си ти била ја
А ја - ти
Или је то само моја уобразиља
Жудња за лепотом и мирисом
Који беспотребно убрзавају било
Јер ускоро ће под првим пахуљама
Нестати сва та чаролија
Једина утеха остаће снежна белина
Која ће лепоту оковати у тајну
У којој ће бледети сећања
Згрушана у белу пену
С којом ћемо ишчезнути - заувек.
БЕЛА РУЖА (2)
Гледам у твоју белину
Која не може бити друго
До крило анђела
Затим, зажмурим
Окренем се на било коју страну
Отворим очи, а ти - црна
Тако црну, пресадим те
Залијем, а ти опет - бела
Нем, безгласни сам саучесник
Обостране ћутње
Бела ружо -црни разговоре
БЕЛА РУЖА (3)
Још сам загледан у онај аутобус
Што излази из станичног перона
А под точковима му шкрипи
Замрзнута белина
То су латице беле руже
О којој сам ти на брзину нешто испричао
Распадају испред промрзлих ми ногу
Док аутобус замиче за станичну зграду
Из руке ми испада рукавица којом ти машем
Узимам је са снега и дланом милујем
Преосталу топлоту твоје мале шаке
Која се у њој грејала
Наслућујем
Проћи ћеш села, градове, кланце, мостове
На седишту крај тебе скупљаћеш расуте ствари
Молим се да међу тим дрангулијама
Макар на трен угледаш само једну латицу
Латицу беле руже
Само неколико сати касније
У топлом стану, сасвим случајно,
читам стихове Александра Ристовића:
О, Ружо!, не премећеш ли се ти
На хиљаде начина
У оно што је твоја супротност?
Кроз прозор, затим, гледам крошње дрвећа
Опточена ињем
Слутећи да ће се, колико сутра,
Истопити та лепота
Као што све лепо брзо
И неповратно ишчезава
БЕЛА РУЖА (4)
Те руке што те из мрака призива, не бој се,
То је моја маскирана душа дошла да те походи
Не пали светиљку. Приђи и отвори шаку
Са длана ће те озарити месечина пупољка
Зрачак светлости стешњен
Између затворених латица беле руже
Испружи своје прсте и додирни ту светлост
Осетићеш колико је хладна
Но, не плаши се, то је замрла душа једног песника
Коју само заостали зрачак октобарског сунца
Још толико греје да заувек не одлепрша у небеса
Приђи и помилуј је својим топлим дахом
Осетиће она твоју присутност
Само не одустај, јер дуго је била
У хладном оклопу мога тела
Празна и згужвана као одбачена лименка
Заточени у простору који не осећамо својим
Лутамо у тишини за омамама које нас призивају
У време у коме смо већ били
У време које је тако брзо постало успомена
и кад пођеш, понеси огледало из ове собе
Не могу у њему да гледам нагомилану празнину
Не могу да замишљам обрисе који су из њега ишчезли
У други облик постојања
И пупољак понеси
Нека се у огледалу уместо ликова наших
Огледа белина његова
Кад једном отвори латице
Тада ће се пронаћи и наше залутале душе
 |
| Небојша Деветак, Врбас |
No comments:
Post a Comment