PROMAJA
Pod posteljom, na sredini kreveta, nešto je u jednom ritmu udaralo godinama, kao aplauz nakon dobrog pozorišnog komada. Ujednačen zvuk postao je navika. I, svaki put kada bih zatvorila oba oka ta muzika bi počinjala. Kao loše vođenje ljubavi tuklo je, uvek, u istim intervalima, ta nota duboka, daleko ispod, u podrumu linijskog sistema. Kao stara pisaća mašina kojoj se samo jedno slovo pomera. Tupi zvuk ostavljao je pečat vremena. Dugo joj je trebalo da shvati šta to kuca u njenim grudima.
A onda, jedne obične noći, tamo iza oba oka, rešila se zagonetka: U njenim snovima samo je duvala promaja!
Godinama ga je puštala da se šeta njima, da gazi travu razuma i pored svih zabrana. Godinama je mekim jorganom utišavala taj zvuk, da ne probudi čoveka kraj njenog uzglavlja. A on bi, kao lopov sa svakim novim snom, dolazio i mesečevim sjajem česljao joj kosu, njenom spuštenom pogledu davao visinu, dizao je i spuštao koliko je to hteo, a kada bi odlazio - vrata za sobom nikada ne bi zatvarao!
Možda, da bi ljubav krenula za njim, ili da bi imao gde da se vrati, nije bila sigurna. I svaki put, promaja bi do jutra duvala kroz njena napukla nadanja. Dok se borila sa svakodnevnim upalama, čula bi ga kako se zadovoljan smeje sa svog oblaka.
I te noći, zaspala je pripremajući mu u raspuštenoj kosi ležaj od sna. Kroz otškrinuta vrata ušli su i on i promaja. Krenuo je da se igra njenim željama, a ona se nasmejala. Začudjeno je pogleda.
"Ne duva promaja, dragi, kada su samo jedna vrata otvorena!" - rekla je, i srećna se iz sna probudila.
Renata Cvetkov
No comments:
Post a Comment