BICIKL VELJE SUBOTIĆA
Lepa je Sombor varoš. Mirna, ravničarski pitoma.
Nad glavama trepere bođoši, k’o mladi/stari momci pred pogledom mladih devojaka.
I lipa miriše, k’o i svake godine s’ kraja juna meseca. Kafane oživele, k`o da nisu ratne godine. I to one
majgore. Društvo u kafani pije, pa pripoveda kako je u Somboru nekad bilo.
Za stolom, kraj plombiranog bođoša (gde je najbolji fijakerist na svetu, Jagra, vez’o svog Riđana), Velja Subotić, somborski pesnik i glumac zabavlja društvo glasom
obožavanog Maršala s’ lulom. Onoga, u koga su se svi odreda kleli decenijama. Sada
mu se smeju, a kroz smeh vrca tuga i strah.
Ode Maršal na drugi svet. Ostavi šest kćeri udavača
i dve poćerke, da se snalaze kako znaju i umeju. Jedna po jedna, da ne zakasne,
da je druga ne pretekne, zgrabi svoje. Mislim, ono što su htele da je njihovo. Poče
otimačina. Prva se skloni pod skute stare dame. Ova je prigrli. Druga zaigra šah
za istom. Izbaciše neželjene figure. Treća, eh treća, miljenica okrvavi ruke
...i... ne bih ja više o njima.
Znamo svi, vrag odneo šalu. Stigla nam je i demokratija,
čuvaj šta imaš. Ono što ti je preteklo. Vlasnik si samo onoga u glavi i duši, a
ni to ne tvrdi da je tvoje. I za šta i kome može poslužiti.
„Ukrali mi bicikl mangupi, i to zaključanog! Benzina
nema, a peške ne mogu. Gde će im obraz?“ progovori stari Somborac, te sede za sto.
Ne zna siroti čovek da je krađa, al’ da te ne uhvate postala viteška osobina. Kada
se kuća osipa i imanje deli, sve je i svačije i ničije. A obraz, seća li se neko
šta to bi? Ostao na međi.
„Zato su ti i ukrali što si zaključav’o! Moj je u podrumu, a podrum vazda
otključan“, reče Velja, držeći se izreke da je najsigurnija kuća koju ne zaključavaš.
Reče i zaboravi.
Jutro je. Uđe u podrum, od bicikla ni traga. U
kafani isto društvo. Veselije nego juče. Saznali. Ubeđuju ga da ide u policiju.
Da se policija time bavi, trebalo bi novo odeljenje otvoriti. Velja, umesto u policiju
ode niz glavni sokak, pa u «Somborske novine» da preda oglas:
„Molim onoga, koji mi uze bicikl, da dođe po pumpu,
podrum je i dalje otključan.“ Objaviše.
Milo
onom od juče što i Velja osta bez bicikla. Ništa ne zbližava ljude k’o
zajednička nevolja.
„Ti
to ozbiljno poruči?“
„Ozbiljno,
nego šta. Šta će mu bicikl bez pumpe?“
„Smeju
ti se svi u varoši zbog oglasa. Misliš ga uhvatiti na delu?“
„Ne,
što bih ga hvatao?!“
Sutradan,
ulazi u podrum, kad tamo, stvarno nema pumpe.
Ali, bicikl je tu. Njega je vratio!? U kafani veselje. Uzbuđenje. Veljin
bicikl postade tema dana, pa i narednih nedelja. Niko ne zna ko bi to mogao uraditi.
Ali, saznalo se kao što se sve na kraju sazna, da
je bicikl iz čistog štosa uzeo pa vratio Džokej. Nekada je to bio ugledni Somborac.
Potom, klošar po svom opredeljenju. Eh, mnogi bi da žive k’o Džokej, al’ nemaju hrabrosti.
Eto, ako nešto spasi ovaj narod, to će biti duh
koji nadživi i najgora vremena.
Šta je bilo od pumpe, ne zapamtih. A ja sam i dalje
u dilemi, da li kuću treba zaključavati ili ne.
Snežana Pisarić Milić
No comments:
Post a Comment