Jam Display - Everyday [Official Music Video]

"U PROLAZU" MILICA ARANĐELOVIĆ

U PROLAZU

Da zastanem,......
čula sam 
fijuke nadolezećih vetrova.
Iskosa sam ugledala i pružene ruke.
Hvataju prve opale listove ,
ove rane jeseni.
Da se zaustavim ,
stanem.
Učinile su mi se tople te ruke
slučajnog prolaznika. 

"NA VRHU TVOG ORMANA" MARIOLA PANTELIĆ

NA VRHU TVOG ORMANA

Na vrhu tvog ormana...
Njene korice sakupile su prašinu,
Kao i dosta straha tvog od čitanja...
I spoznaje - jedne ličnosti, i žene,
I pesnika, i sanjalice,
I neracionalnih stavova!

Na vrhu tvog ormana...
Ona ostaće da čuva -
Tajne utkane u redove,
Koje možda otkrio bi
Pronicljivi ti um, kroz oči tvoje,
Kad bi samo želele da gledaju!

"ČASOVNIK" - DANIJELA GLIŠIĆ

Danijela Glišić, Beograd

Časovnik...

I kažete, ne možemo dalje.
- Ne, draga gospo, tamo su bespuća, noć je. Reče kočijaš.
- Zaustavite, dalje putujem sama.
- Kako da objasnim svoj ostanak, kada stignem Vašoj kući? 
- Ne plašite moje konje, oni me prevoze kroz vreme, nehotice. Samo mi, molim Vas, približite kofer.
- Oh, težak je.
- Šta je u njemu?
- Časovnik.
- Od mermera.
- Od čežnje.
- Šta je po vama časovnik?
- Ćutljivi hod neprolaznosti.

"ŽIVOT DUGUJE SRBI IZ DŽILONGA" -LAZAR I SRBA

Новине "Вести" из Аустралије

"ПИСМА ИЗ СОМБОРА" (насловна страна) Снежана Писарић Милић

ARTE Najbolja knjiga priča 2015. Snežana Pisarić Milić

МИШЉЕЊЕ О РУКОПИСУ СНЕЖАНЕ ПИСАРИЋ МИЛИЋ "САГА О ЛАЗАРЕВИЋЕВОМ ВУЧКУ" - Проф. др ТИХОМИР ПЕТРОВИЋ

МИШЉЕЊЕ О РУКОПИСУ

СНЕЖАНЕ ПИСАРИЋ МИЛИЋ "САГА О ЛАЗАРЕВИЋЕВОМ ВУЧКУ"

           

Нитима испреплетено и властите емоционалне поруке, језика примереног, садржински-тематски одређено, дело Снежане Писарић Милић Сага о Лазаревићевом Вучку функционише као целовит литерарни комплекс.

           Квалитет ауторкиног дела је у повезаности целина, у функционалној заокружености и тананој вези прозних сегмената, у укупном утиску који оставља на читаоца. Његова вредност је у устројству, у преплетању мотива, тема и догађаја, у укрштању људских судбина и схватања. Уравнотеженост, индивидуалност, пажљиво исконструисана имагинација, јесу његове препоруке.

          

На подлози књижевнокритичке представа о Лази Лазаревићу, конкретније на основу његових недовршених приповедака Вучко, Стојан и Илинка и Баба Вујка, трага се за новим светом, гради илузија природног тока живота. У обликовању сижејног склопа, nolen c volens, ишло се за естетским законитостима епохе реализма; разуме се, приповедачка тачка гледишта српског реалисте била је обавезујући граматички модел.

СУСРЕТ ДРЕВНОГ И САВРЕМЕНОГ У ПРИЧАЊУ СНЕЖАНЕ ПИСАРИЋ МИЛИЋ - ЕМИЛИЈА РИЛКЕ

Сусрет древног и савременог у причању Снежане Писарић Милић

           

Насловна страна - рад акад. сликара Бранка Маравића

„Одиста, имају само два творца у свемиру: Бог и песник. Први све почне, а други све доврши. Тајна песниковог стварања исто је тако дубока и необјашњива као и тајна божјег стварања. Не зна се како је постало песничко дело, као што се не зна како је постао космос. Од тога како се једно дело зачне у уму песника, и како оно дође до савршенства израза, то не може ни сам песник себи да објасни. Томе је често повод најмања ситница, а цело грађење догађа се у једном мутном душевном стању које збуњује и самог творца, и којем филозофи не умеју да нађу право име.

Царево благо је отров овог света. О њему сањају Песници, који живе у вечном неспокојству да објасне божанство кроз његова дела, и да га посведоче својим сопственим стварањем.”

Јован Дучић: „Благо цара Радована”

            Када упознамо Снежану Писарић Милић, можемо запазити нешто несвакидашње у њеној личности: ставови су јој традиционални и окренути ка вредностима које су дубоко укорењене у прошлости нашег народа, па самим тим пружају стабилност, међутим, савременост њених доживљаја омогућава јој ширину у погледима. Такав спој улива поверење.

         

   Исто налазимо и у редовима који су пред нама, насловљеним „Писма из Сомбора”. Наслов књиге преузет је од првог дела овог својеврсног мозаика, а осим њега она се састоји из Снежаниних приповедака које су награђиване и појединачно објављиване, „Снова са оне стране дуге” и посебног додатка.

            Почећу баш од тог посебног додатка, јер је посебан по много чему. Пре свега по смелости књижевнице да настави започете и недовршене приповетке нашег чувеног реалисте и лекара Лазе Лазаревића, који је још 1891. оставио, поред девет завршених приповедака, неколико незавршених радова, као и задате смернице. Те смернице верно следи Снежана као његов настављач и успева да начини хомогени текст поштујући започети след догађаја, вокабулар и склоп мотива. Ипак, оне конфликте које Лазаревић није могао да реши у духу своје патријархалне утопије, на модеран начин решила је Снежана. Приповетка „Секција” (= обдукција) започиње древним софокловским сукобом између божанских и људских закона. Као што је Антигона из старогрчке драме морала да по обичају и уз обред сахрани оба брата једнако, а закон јој није дозвољавао да изједначи издајника са јунаком, тако Живан из „Секције” није могао да допусти да скрнављење његовог покојног оца од стране државе прође некажњено, па по дужности мора да убије „најинтелигентнијег српског чиновника” Илију. Деда изговара речи:

„Судите ви, господо, по своме закону. Мој унук Живан пресуди по божјем.”

Живан издржава казну за почињено недело, а Илијина породица кажњена је тугом и немаштином за грех главе породице.

Лаза Лазаревић није само величао вредности старог света и породичне задруге у којој појединац проналази заштиту и срећу, него је истакао и супротност грађанског друштва, у којем је човек усамљен и отуђен. Сукоби настају управо у оквиру ове супротности. Он проучава моралне и индивидуалне аспекте кризе и показује отпор према свему што долази споља, од стране школованог света, и руши спокој сеоске природности. У тај природни ток збивања Снежана складно уноси нове мотиве. Природно је да Живан жели да освети оца, али исто такву обавезу осећа и Илијин син Марко. Ту долазимо до врхунца иновативности наше књижевнице – до мотива загонетног добротвора, који психолошку продубљеност свих ликова у приповеци, коју је Снежана успешно развијала, обогаћује осећајем животне ироније и ствара додатну драматичност. Наиме, несрећну Илијину породицу редовно потпомаже тајанствена личност, а животна иронија удаљава сина Марка и његову мајку од болне и горке истине. Судбина појединца остаје у првом плану, а највећа вредност и даље је психолошка аналитичност и осветљеност ликова са више аспеката, све до њихове животности и препознатљивости.

Поента приче, међутим, није откривање загонетног добротвора јер нам свезнајући приповедач то унапред открива. На самом крају наилазимо на модерно, камијевско решење: Марко не убија крвника свога оца из дужности или ради сопственог задовољења правде. Попут судбине главног лика романа „Странац”, који постаје убица због немилосрдног сплета околности, са туђим пиштољем и злокобним и заслепљујућим сунчевим зраком у оку, случај је тај који је пресудио и Живану, па и Марку. Без своје воље Марко затиче пиштољ у својим рукама иако би у том тренутку лакше примио метак. Тресући се као врбов прут, очекује од мајке да га спречи, али она је у мислима одлутала у прошлост и сетила се свих година празних руку и хладне постеље, па њен поглед остаје Марку неухватљив. Учини му се напослетку да Живан посеже за другим пиштољем за пасом јер су очи прекривене завесом од суза. „Нека тајанствена сила те страх који мути разум, повуче обарач” – каже Снежана оно што Лазаревић није стигао. Али ни то није све – након целокупне Маркове жртве за породицу, људи га у разговору ни не помињу, већ његовог брата који је постао чувени доктор и добио службу у Београду. Тако размишљање о човековој судбини надмашује идиличне патријархалне оквире и добија горак укус.

            Приповетком „Тешан” књижевница можда још изразитије показује своје познавање Лазаревићевог стила јер овде је Лазаревић оставио само скицу сеоског имања и наговештен лик дремљивог Тешана, који на трошном имању живи са оцем Глигоријем и обудовљеном сестром. Снежана Писарић Милић ипак је успела да доврши слику типичног Лазаревићевог интелектуалца у лику доктора Маричића. Школован у иностранству, слабашан и оболео, он се не уклапа више у патријархалну средину из које је потекао – чак представља њену супротност и изазива непријатност код родбине. У оквиру старе српске културе, млади су послушни према старијима, а жене према мушкарцима. Тако је доктор остао без љубави, која је „чудновата и може попут најнежнијег цвета никнути у камену” јер, по мишљењу мајке, ниједна му девојка није била по мери. Његове уредно сложене модерне кошуље и скупе књиге, живот за који су други мислили да је бајка, све то пада у воду пред благим погледом и искром у оку сеоске девојке, коју је испросио Тешан. И док Тешан сада блиста од неке „унутрашње светлости”, доктор Маричић остаје неостварен, неименован личним именом, не успевши да угоди ни себи ни другима, јер се од своје средине издваја слабошћу модерног и туђег света, која се зове – сентименталност.

            Такву „сентименталност” новог нараштаја, којем је и сам припадао, Лазаревић представља у својој приповеци „Вертер”, у којој су швапске слабости супротстављене нашем херојском схватању живота. Ипак, наш реалиста своју последњу приповетку „Швабица“ пише у форми писама, баш као и романтичар Гете „Јаде младог Вертера“. Снежаниних девет писама са почетка ове књиге носе исти облик, потписује их Емина, а посвећена су Господину и пријатељу. Она су много више од љубавне исповести – износе емотивне и дубоко личне немире једне душе која тражи благо цара Радована. Повезаност са оним коме се обраћа је духовна и не познаје границе простора и времена. Она је из стварности смештена у чаролију снова, у наду, у започету књигу остављену у аманет. Та повезаност се остварује пред свитање, кад је мрак најгушћи, а вино отвара простор за ишчекивање онога кога нема, који неће доћи, а коме се Емина нада. Он пак остаје недоречен, недодирљив, а Еминина машта додељује му различите улоге. Међутим, младост пролази, снови се ретко остварују, лутања су многа. Ужитак проналази у стварању најлепших речи које ће поклонити њему. То понекад није довољно. Зато наилазимо и на црне мисли:

„Благо мртвима, они су своје одрадили...”

            Ипак, код Снежане нема одустајања јер она, од свих упознатих људи, у срцу носи само оне добронамерне и често залази у просторе стварања, који су стварнији од стварних. „Прича о Емини никад умријет’ неће” назив је наредне целине која сабира још неке њене приповетке. Оне нам причају о изгнанству из сопственог дома, величају верност и постојаност у љубави, па су самим тим пуне разочарања и суза што су „слање од капи са дна Мртвог мора”. Све их повезују размишљања о човековој судбини и лајтмотив сребра које трепери на граници живота и смрти. Сећања из детињства преплићу се са богатим искуством. Да ли је тачна она изрека: „Каква те колијевка заљуља, таква те лопата загрне”? Осим оваквих егзистенцијалних недоумица, пријатељски личног и искрено исповедног тона, у збирци текстова „Писма из Сомбора” налазимо и праву документарност. Пре свега, до нас из прошлости допиру топле и духовите речи Веље Суботића, песника, драмског писца и члана Народног позоришта Сомбор. Трепере бођоши, миришу липе, а у кафанама тече лаган и питом диван. А онда наилазимо на необичан лик још једног Сомборца – Лазара Рајића (Роквуд), кога затичемо у Торонту, у ноћи која је за њега сасвим обична. У потрази за занимањем из својих снова, достигао је модеран „амерички сан”, али и древну индијанску мудрост.

            Мудрост се као мотив у овој збирци посебно везује за мир, тишину и тајанственост манастира, било да је он фрушкогорски или фрањевачки. Религиозна посвећеност доживљава се као излаз из мучне свакодневице. У том смислу издваја се приповетка „Сребрена птица”, која чак надилази спој прошлости и савремености, и својом тематиком улази у ниво свевремености и универзалности поруке, коју фра Мате шаље хришћанском народу. Најбољима је дато, каже Снежана, прошлост да виде а будућност да наслуте.

„Само чисте душе примају благослове од Бога, као и поруке и знакове упозорења, које одабрани знају протумачити.”

            Емилија Рилке, дипл. филолог

(НЕ)ДОВРШЕНА ПРИПОВЕТКА "ТЕШАН" - Др Лаза Лазаревић / Снежана Писарић Милић

ТЕШАН

Др Лаза Лазаревић

Лепо је летње јутро у оно доба године кад ноћ, крадом и истиха, као лак вео, чисто видљиво застре поља и ливаде, шуме и горе, и док тренеш, ње већ нема и са стране којој се крстимо већ бледи, па одмах црвени и замало припече. Не би човек ни знао да је ноћ кад не би сасвим другачије мирисало сено, цврчао попац и река разговетно и јасно шуштала као да вели: још мало, па зора! – И, ето, већ је посукнуло све; али лаке капљице једва имају кад да падну на клас, камен или врх од букве, а тек сунце оном небеском метлом пређе и на часак све посуши, и људи и не знају кад пре клепају косе и бришу зној с чела.

У тако једно јутро изиђе Тешан, млад, здрав, пун момак, из вајата. Стаде лицем према истоку, истегли добро руке и леђа, и испе се на прстима, па онда дуго и задовољно зеваше:

- Ааааа! А!

Jam Display - Waiting For The Rain [Official Music Video]

"САУЧЕШЋЕ" ЕМИЛИЈА РИЛКЕ

                                                

                То је Милица, српска девојка. Корача улицом у радно доба дана па се и не чуди што се возачи и пешаци такмиче ко ће кога прегазити. У устима преврће пљувачку, коју као да је већ испљунула па је поново вратила у уста - када је била дете, мама ју је учила да сваком новом осећању одреди боју и укус; ово данас имало би боју труле вишње и исто такав укус. Међутим, не може о томе да размишља. Умор од њених мисли прави тегове и они јој испадају из млитавих руку. Осећа бол у подрхтавајућим шакама и смешта их у џепове танког црног мантила. Кроз буку тежу од мисли, она почиње да разазнаје неки умирујући звук. Али само прве тонове, споре и неповезане. Ипак, они су упорни и храбри. Пробијају се тесно кроз смешу жамора, брујања мотора и ко зна каквог смећа још.  Препознајући мелодију Посмртног марша, примећује музичаре, цео лимени оркестар, који јој се затим смеши својим једрим и топлим образима и зналачки наставља попуњавање празнине корачајући у поворци за њом. Угодни тонови открављују девојку и до ње допиру звуци из прошлости - прво плач детета, а онда и речи мајке, ведре и благе, али изговорене неким другим, страним језиком:

- Дете драго, не плачи, шта ти је то? О, стигле су оцене, сигурно су добре. Ево, ја овде видим све саме петице, а остале ни не видим. Ууу, колико петица, пуна књижица!

- Али, мама...- смеје се девојчица кроз плач, а мајчине речи  су је обгрлиле:

- Нема „али“. Ти си за мене најбоља и најдража ученица на свету - смеју се заједно, a прате их звуци Посмртног марша.

LAZAR Rockwood - AMERIKANCI NE MOGU DA VERUJU DA SAM SRBIN, MISLE DA SAM INDIJANAC

Lazar Rockwood - glumac godine 2015.

Лазар Рајић Роквуд, слика - поклон акад.сликара Бранка Маравића

HOLIVUD U KADRU SOMBORA - "Somborske novine", 22.05.2015. god.

OD KNJIGE DO FILMA

Novine "VESTI", 11.05.2015.

LAZAR - od salasa do Holivuda - Snezana Pisaric Milic

"SOMBORSKE NOVINE", 08.05.2015. - "Pala" prva klapa

NS "DNEVNIK", 08.05.2015. - Holivud stigao u Sombor

"NAŠE NOVINE", 08.05.2015. - Bora Đorđević kao uzgajivač marihuane

"BLIC", 06.05.2015. godine - Lazar Rockwood - Stvarno ću snimati sa Borom?!

BLUD - MILICA ARANĐELOVIĆ

BLUD 

Dodirneš blud čistom rukom 
i u neznani slatkoj se zamrzneš.
Da l’ da je odagnam, je li nastrana?
U meni je skovana, 
ta nikom nije strano...
Dodirnula bih, al’ ona se skupi,
smanji, uvuče rogove.
Raskošni bezobrazluk!
Želja i samoća udaraju isto mesto,
pusto, a moglo je biti najlepši pejzaž na svetu.
Neverica tišti,
uronim u svoje misli,
al’ neće umorna noga da potrči.
Tu gde blud cveta,
nije moje odmorište.
Život – surovi vajar.

JA SE NE STIDIM - MILICA ARANĐELOVIĆ

Milica Aranđelović

JA SE NE STIDIM 

Zakukam k’o iskusna narikača

kad me slomi tuga od svega jača.

Bludim i puštam reči svoje

da ne ugušim se od plača.

Al’ prkosno, seljačko nasleđe 

očevog semena,

snagom ukrašeno, ne da se.

Ispliva teškom mukom 

i strahom nošeno...

PESMA - MIRA D. ŽIVKOVIĆ

U luci sam 
Ukotvljena a ipak moje sidro skakuće 

Talase sam pustila da tuđe obale bude
Samo osmatram
Ptice
Nebo
Ljude
I prizor je idilično stravičan
Glupost curi
Niz oluke 
Opet moje pesme neće razumeti
Oni koji sebe jedino razumeju 
Dobro je, njima i ne pišem
Moj brod poseru mnoge ptice onako u letu
Ali još uvek imam luku
Posadu 
Zastavu... 
Malo li je...

 Mira D. Živković

Somborski bend Jam Display - Inner Cage [Official Music Video]

Jam Display dolaziiz Sombora, a sastav koji je formiran 2013. godine čine Aleksandar Pavić (gitara, vokal), Robert Budai (gitara), Bojan Milić (bas) i Albert Fridrih (bubnjevi)

PRVA PESMA "INNER CAGE" I PRVI SPOT

Spot za pesmu režirao je Peter Goretić, student budimpeštanske Akademije umetnosti, koji je montažu i efekte radio uz asistenciju Gerge Gelca. Scenario za spot su napisali Žolt Hodovanj i Peter Goretić. Tekst pesme izašao je iz pera Roberta Budaia. Tehničku podršku pružila je subotička "Dinovizija". Spot je sniman na salašu Vamošer između Bačkog Monoštora i Kupusine. Uz članove grupe Jam Display pojavljuju se i polaznici Dramskog studija iz Sombora Miljana Drinčić i Jovan Sredojev. Za kostime i šminku pobrinula se Rita Klem, likovna umetnica iz Doroslova.  

U najavi snimanje prvog albuma od 10-12 pesama.

Sa snimanja spota za pesmu "Inner Cage"
Jam Display, u kaštelu Vamošer, 2014.

"SVETI JOVAN U MOM BOČARU" - MILICA ARANĐELOVIĆ

SVETI JOVAN U MOM BOČARU

Krute grane smrznutog drveća odlamale su se i mešale sa dimom lokomotive i nestajale brzo iz mog vidokruga. Oduvek sam volela prirodu. Budila je u meni najlepša osećanja. Ovo putovanje vozom činilo ju je neobičnom. Zaista je bilo hladno. Kada smo napokon sišli na staroj stanici mog rodnog sela, tamo nije bilo nikog, samo mi i neki čovek koji se srdačno pozdravio sa tatom, a nama mahnuo i izgubio se žureći u pravcu sela.

Čekao nas je još jedan put. Put do Dejkine i Majkine kuće.