"BILA JE ZLOSTAVLJANA" - MILICA ARANĐELOVIĆ

        BILA JE ZLOSTAVLJANA 

        Ovoga puta je pakovala stvari za dalek put. Sada je odlazila zauvek, iseljavala se iz Srbije, udaje se za Rusa. Slučajan sustret. On, nežan mlad i lep, plavih očiju, zgodnog tela. Srpski je govorio simpatično sa ruskim naglaskom, radio je za veliku kompaniju koja je kupila srpsku firmu. Lepo je zarađivao i sada je sa puno para i nežnom devojkom rešio da karijeru nastavi u rodnoj Rusiji u voljenoj Moskvi. Bili su zaljubljeni . On je stalno grlio i ljubio, držao za ruku neprekidno kao da se bojao da će mu pobeći, a nije znao da je on njena prva prava ljubav i da je rešena da život provede sa njim daleko od svoje Srbije koja joj više nije pružala nikakvu perspektivu za bolji život . Odlučili su da život nastave u Moskvi, jer tamo je ipak bolje. Bili su oboje školovani, i mogli su da planiraju siguran i lep život. 

        Sela je na svoje nove bordo kofere. Uvek je volela da putuje damski. Obraćala je pažnju da joj ništa ne nedostaje, i uvek je imala puno stvari koje su joj stalno bile neophodne. Nije uvek bilo tako, ali je to volela i uvek tako radila.

  

  Na čas se zamislila. Tolika sreća posle ogromnog pada- pa, zaslužila je. Nije sebe smatrala za idealnu osobu, imala je mana, bila je kapriciozna, uvek je želela da dominira, i u razgovoru i u ljubavi. Često se ljutila kad nešto ne bi ostvarila. Znala je da plače neutešno kada to ne bi dobila. Onda bi se smirivala i postajala zaista onakva kakva jese, nežna, iskrena,  pouzdana,  poštena devojka velikog srca. Decu i ljude je volela i pomagala uvek kada je to nekome bilo potrebno. Ponekad se dovodila do iznemoglosti ne bi li nekome zaista iskreno pomogla u nesreći. I kada je sve to vagala, i mane i vrline, znala je da spada u grupu dobrih ljudi koji nikome ne žele zlo .

        Ali, sedeći na koferima slike bliske prošlost stalno su je vraćale u jedan mali kutak njenog srca koji je ostao zauvek zasenčen i obavijen ogromim jadom.

        Prisećala sa svoja prošle ljubavi za koju je mislila da je istinska i prava. Godinama je pokušavala da je zaboravi, i sada je konačno uspela. Ali, ožiljak koji je te veza ostavila u njoj bio je zaista zauvek urezan u njeno pamćenje, i ma kliko je želela da ga izbriše iz pamćenja taj momenat nikako nije mogla .

        

       ODLUTALA JE U PROŠLOST.  Ležali su na krevetu i nešto razgovarali, bez prisnosti i zagrljaja. Već je sve bilo prošlost što je lepo doživela sa njim, ali ni sama nije znala zašto mu se uvek vraćala. Bio je jednom oženjen i imao je veliko dete. Sada je već dugo bio sam, i za njim je ostalo mnogobrojnih ljubavi i flertovanje. Nije mu išlo sa ženama. Ona ga je uzdigla svojom lepotom i pameću na višu granu, i otvorila mu vidike. Počeo je da sebe zamišlja mnogo boljim nego što je bio, i trudio se da je ponizi kad god mu se pružila prilika .Bio je to mladić koji je nakim čudom došao do neke više škole, sumnjivo je bilo njegovo školovanje, a voleo je da  čini ljudima razne usluge, dobro ga je upoznala. Svaki put kad je nekom nešto učinio gledao je da njega ne košta ni dinar.  Obično bi iz državne firme nešto uzeo, ili iz reprezentacije, nemilice delio ono što nije njegovo. Toliku hrabrost nije do tada upoznala, a i nije imala iskustva jer je on bio stariji dosta od nje. Znao je na stotine mantila za rad da podeli prijateljima, majice reklamne - to je bilo uobičajeno. Imao ih je pun tavan kod kuće. 

         Bilo je tamo svega . Toliko je išao daleko da je čitave male radionice iznosio iz firme i davao da drugi započnu posao, imajući ih u šaci ako mu što posle zatreba, da bi došao do koristi nije prezao da učini mnogo što šta u životu. A uvek bi hodao ponizno i naivno spuštene glave, u kombinaciji sa lepim licem to bi odavalo zaista divnog i pouzdanog čeveka. Taj sitno krupni  manipulant se iz takvog prikaza javnosti teško se mogao otriti. A, i sam se ubedio da je čvrstog karaktera i kad kaže to ostaje zakovano, to je sebe morao da izdresira jer je na duši nosio toliko tajni, svojih nedela i činjenja da je naučio da guta i ćuti jer takav kakav je bio nikada ne bi opstao. Ovako je bio divan, kada je trebalo radio je do iznemoglosti, svi bi ga tapšali i smatrali za uzornog čoveka, sve što je u sebi nosio samo onaj ko je živeo sa njim mogao je da spozna, ali i pored ogromne lukavosti kojom je sve skrivao, ponekad se otkrivao, i polako jednim po jednim postupkom otkrio svoju ogolelu i nastranu ličnost.

         Stresla se nad svojim mislima, stavila kafu, upalila cigaretu, i ako se stalno zaricala da neće više pušiti, tu je bitku uvek do sada gubila. Skuvala je dobru jaku kafu, mirisnu kafu koja se pušila,  uz dim cigaete gotovo zaljubljena u taj ritual malo se prenu iz misli. Učini joj se da je njen verenik stigao, potrčala je ka prozoru zaljubljeno očekujući crni luksuzni veliki ruski auto, ali nije bio on. Popiće kafu i valjda će se pojaviti. Ostalo je još tri sata do leta. Imali su još vremenna. On je morao da obavi još hiljadu sitnih formalnosti oko odlaska, i ona je strpljivo čekala. Na prstu joj je sijao mali pesten od belog zlata iz koga je virio mali prelepi dijamant. Nesvesno ga je pinela unama i zahvalila se Bogu što joj je na put poslao novu ljubav. 

        Pila je lagano svoju kafu i pušila svoju omiljenu cigaretu, a  uspomene su same navirale. Uspomene kojih je htela da se otarasi,  ali misao odluta ponovo na njih. Razmišljala je, kako je ležala sa njim. Bez nežnosti, ali mirno su pričali. Ni sama ne zna zašto je pomenula njegovu jedinicu.Odmah je reagovao. Pravdala se kako tajnu koju joj je poverio nikada nikome ne bi izgovorila, ali nije vredelo. Postajeo je sve ljući: "kako si smela i da pomisliš da pričaš o njoj!" -  pa šta pogrešila je. Svakome se desi, "urlao" je. Ona se pravdala da ona nikome ne bi izgovorila njenu tajnu, i ako je lično mislila da nije u redu da prođe nekažnjeno. Razumela je roditeljsku brigu. Pa šta, sredili su, pa ni prva ni poslednja, Ali, on je postajao sve ljući: "Ti bi bila najsećnija da je vidiš upropašćenu i poniženu!"
         Pokušala je da se opravda, da je ona njegova i što je njemu sveto da je i njoj. Ništa nije vredelo, na svaku njenu reč obrušila se bujica njegovih besnih reči. Otišla je u drugu prostoriju da uzme svoju kameru, ne verujući kako se ponaša taj fini tihi ugledni gospodin. Htela je da mu posle pokaže kako se ponaša i da mu pokaže kakav je u  stvarnom svetlu. Mislila je da će mu tako dokazati da nije sve propalo zbog njene ćudljivosti i jakih reči kada je bila uvređena.  Kada je video sa kamerom skočio je na noge, još ljući, gotovo nesvestan onoga što čini. Pomislila je da nije normalan. Zgrabio je za ruke i počeo da otima kameru. Zgrabio je za obe ruke, stisnuo ih tom silinom da se povila. Još uvek je bila uporna da ipak to snimi. Ddržao je njene ruke tako da se savijala od boli, i na kraju morala da ispusti kameru. Na to je on zgrabio kameru, u panici je vadio kasetu, i lomio je jednom rukom a drugom ju je gurao od sebe. Ruke su je bolele. I ona je bila ljuta i izazvana ovom scenom stvorenom ni od kuda.  Bolele su je ruke i srce. Još više, nije mogla da zamisli da joj se to događa. U momentu je izgovorila: "Zvaću miliciju i hitnu pomoć!" Ruke su bile cevene od lakata do zglobova. Tragovi stezanja njegovih ruku bili su vidni. Cinično je pogledao: "Zvaću ja miliciju!". Uplašila se. Pa, to su sve njegovi prijatelji! U tuđem gradu, sa čovekom koga nije više prepoznavala. Na brzinu je spakovala stvari, zatvorila torbu i izletela napolje . 

        Vrata se za njom zatvoriše i ona osta sama na ulici bez para i sama. Išla je bez cilja .Vukla je tešku torbu i neutešno plakala. Stigla je do klupe na kraju ulice. Plakala je tom silinom da je mislila da će je suze ugušiti. Nije mogla da veruje šta joj se dogodilo. Shvatila je, da ju je on nju i psihički i fizički zlostavljao. Nju, koja nikada nikome ne bi zlo nanela. Gledala je modre ruke i plakala nad njima, nad svojom gorkom sudbinom.  Noć je bila hladna, ona je bila lako obučena. Dugo je plakala, Nije više ni suza imala. I gde sada u nepoznatom gradu da krene?  Najgore je bilo to što nije imala kod sebe novac, a bila je ponosna da ode kod nekog . Imala je poznanika. Ali, ko bi njoj verovao da taj fini gospodin zlostavlja mladu devojku. Glupost! Svi bi optužili nju. Zašto je htela da ga snimi? On je tako dobar. 

          Sve joj se mutilo u glavi. Pokupila je svoje stvari i vratila se niz ulici nazad kod njega. Primio je, jer znao je da nigde neće otići. Dobro je znao da je i suviše ponosna da bi nekoga takva naduvena i utučena molila za pomoć. Ostala je u predsoblju. Tek je tada sva tuga stigla, iskidana sa stotinu poniženja, jer je prinuđena da se vrati. Nije bila prinuđena, ali nije bila dovoljno hrabra da napravi još jedan korak. Korak koji mali broj žena uspe da napravi. Misliće da leže. Plakala je i gurala ga od sebe. Zapeala je kao što to rade narikače na groblju.

          Grešno je molila Boga da  umre. Molila je Boga da je pusti da se ubije. Da joj dragi Bog da snage da to uradi jer je smatrala da žena koja to sebi dozvoli, a nije sposobna da se odbrani legalnim putevima i ne treba da živi. On je bes zamenio lepim ponašanjem. Shvatio je i sam šta je uradio. Nije postojao ni jedan način da se ona uteši, samo ja plakala i molila se Bogu da je uzme i da joj oprosti ako to učini sama . Dugo, dugo je palkala. Jecanje, zapevanje je prešlo u bezumno silnu želju da se ubije .  

        Zaista je imala nameru da to i učini. Shvatio je da ona zaista ima nameru da okonča baš tu svoj mladi život. Opraštala se od svih koje je volela i molila ih da joj grešnoj oproste. Nije to bila scena razmažene devojke već očaj žene koja je doživela da je psihički i fizički neko zlostavlja. Oči su joj se zatvorille, sada je imala nameru da ga prijavi za to što joj je učinio, pre no što nestane svojim mobilnim telefonom snimila je tri puta svoje izobličeno lice. Mora da plati za sve što je učinio. Da se izvuče iz toga, neće dozvoliti. Slikom će dokazati šta joj je učinio. 

          Ali, ako se ubije zašto da i roditelje uvuje u crno i pred Bogom nikada ne bude  vernik. Jedino Bog ima pravo da sudi. Jacala je sve jače, i shvatala da je u klopci bez izlaza, zarobljena u bedi svoga bića i njegove lukavosti. Nije više bila svesna šta se sa njom događa. Nije se sećala šta je posle bilo. Probudila se posle nakoliko sati u krevetu onako obučena, pokupila je stvari, uzela novac i otišla. Nikada ga nije prijavila, kao ni hiljade žena koje dožive slično iskustvo.

            Iz teških misli prene je zvuk kola koja su se zaustavljala. Skočila je do prozora. Da, on je! U momentu nestade ružna uspomena. Mahao je, i potrčao do nje. Jak zagrjaj, poljubac. Počeše da skupljaju stvari i nose u kola . Zaljubljenost zrele devojke je bila ogromna. On joj je pružao sve što je u životu želela. Ljubav je došla po nju da je povede u novi život. Nije propuštala šansu da je primi.
           Otišla bi sa njim na kraj sveta. Zagljeni sišli su do kola, poljubili se, i krenuli  svojim putem ka sreći.

Milica Aranđelović -  Cila