BELA RUŽA
Hoćeš li mi danas pokloniti cvet.
Ti mene ne znaš, ja sam ptica.
Željna sam nežnog mirisa sveta
što svake jeseni čarobno procveta.
Pokloni mi danas ružu belu, omiljenu,
rakošnu, da sanjam kao u najlepšem snu.
Mirisom me opij da se čarima razuzdam,
u divnom zanosu da se predam.
Ljubiću latice mile kao usne tvoje,
podariću ti telo nago i lepo.
Ugrej ga ružo bela za tebe postoje,
sve čuvam za taj dodir u tami na slepo.
CRKVENO ZVONO
Budi me uzvišena zvonjava
obližnje Preobraženske crkve.
Prekrstim se još u krevetu
miso mi odluta na nedužne žrtve.
Srce uzdrhti, uznemiri se
probude se svi jadi, strahovi.
Dan je svež, nov počela bih ga
osmehom i odzvanjali bi moji stihovi.
Ali srce neče, otima se, strada
samo sebi jad zadaje, sećanjima.
Koliko godina, koliko iskrene tuge,
koliko da ostanem bez tebe sama.
ljubav koja se ničim ne može uništiti.
Ja te molim pokorno oba ta biće uzmi zajedno
neka počivaju zajedno i jedno drugo neka štiti.
Ovako me puštaš samu bez pastira
ne mogu nigde i kod nikog naći mira.
Svi dani nekako pusti, sve je tu ali
baš fali ta violina da tihu melodiju svira.
 |
| Milica Aranđelović |
No comments:
Post a Comment