LULA
Dan nije bio baš pogodan za putovanje vozom. Sivo, plačljivo nebo se
žalilo vlažnoj zemlji a ona je hladno upijala slankaste suze. Lapavi peron se
udvarao kaljavim cipelama dok je voz bezobrazno kasnio. „Oh!“, ljupko uzdahnu
gospođa Silva posmatrajući kako joj niz belu košulju klizi kapljica mazuta.
okrznu prekornim okom i povuče duboko dim iz lule. Razmišljao je
nekoliko
trenutaka da li da kaže nešto ili da ostane u zadovoljstvu svog
mrzovoljnog
raspoloženja. Ali, podmukli zov slasti, dobro poznat i godinama uživan
pobedi –
„Slatka moja“, prošišta levom stranom lepljive usne – „ tebi vreme
zaista ništa ne
može. Ostaješ na stupnju amebe i protiviš se zakonima prirode“ reče i
zasmeja se
sipljivo tako mnogo da mu lula ispade iz usta, napravi salto u vazduhu,
pade na
ivicu perona, gde se zadrža samo delić sekunde, a onda se sjuri na šine.
Gospođa Silva proprati događaj i kada začu zvuk spajanja drveta i metala
nevino
izusti – „ oh, reakcija na akciju“, i nastavi da se zanima flekom na
košulji. Čula je
samo delić tišine pre no što oseti jak udarac šake na desnom obrazu.
Glava joj se
okrenula takvom brzinom na levu stranu da joj se učinilo da gleda svoju
mrlju
kroz kaledioskop. Bol je bio osramoćen.
Pritrčaše razjareni putnici i omamljene žene i skočiše na gospodina
Silvu koji je
pokušavao nemoćno, iskolačenih očiju i jezikom koji je visio na onoj
strani gde je
do maločas stajala lula, da pesnicama dosegne bar još jedanput glavu
svoje
supruge. „ Pustite, ostavite ga“, kričala je nesrećna žena ali se reči
rasplinuše u
graji razularenog i osvete željnog mnoštva. Vukli su i cepali ogrtač
gospodina
pokuša da dopre do muža ali je bivala odbijena silinom gneva pravednih
putnika,
tako da je uspevala samo da nejako šamara vazduh.
Visoki, treperavi a nadasve zapovednički zvuk pištaljke prekinu u trenu
čitav taj
metež, i svi zastadoše nepokretni, zaleđenih pokreta u prostoru. „
Napravite mesta
za Zakon!!!“, zadihano vikaše debeljuškasti policajac umoren od silnog
duvanja. „
Zakon je stigao na lice mesta“, sada već slabijim intenzitetom vikaše,
praveći
velike krugove rukama idući pravac ka gospodinu Silvi. On se jedini i
dalje
mrdao, razvučen na sve strane. Čupave glave radoznale dece su tražila
što
pogodnija mesta ne bi li bolje videla razvoj događaja ali zalud.
Policajčevo
gojazno telo se nadnelo nad gospodinom Silvom. Udahnu sebično vazduh i
pročisti debelo grlo pre nego prosikta – „ Niko ne pravi nered na mojoj
stanici!
Moj deda i njegov sin, a i Ja čistimo žito od kukolja i uništavamo ih „
podiže
šišane obrve i nežno pogladi obli trbuh. Kao po naredbi, sve ruke pustiše
gospodina Silvu i on se stropošta na zamazani peron kao prazna vreća.
Koristeći
nastalu pauzu gospođa Silva napravi par koraka i baci se preko mlitavog
tela
svoga muža. Poče da ga pomera, ispipava i zavuče ruke u njegove džepove.
On
nije pružao nikakav otpor, ravnodušno se prepustio i posmatrao nešto,
činilo se,
jako važno na sivom nebu.
„ I bi kako je pisano“, progovori policajac zatvorenih očiju kao da
recituje i dalje
gladeći trbuh levim kažiprstom. Olinjali starac, vidljivo seljačkog
porekla, lukavih
očiju i brkova koji su se lepili na njegov dronjavi kaput, pokuša
meketavim
glasom da objasni policajcu šta se tu zapravo desilo ali ga on britko
prekinu – „
Zakon je video sve, zakonu ne trebaju objašnjenja“, skoro otpeva
dubokim,
svečanim glasom, „ optuženi i osumnjičeni će biti propitan od Zakona“.
Podiže
zadrigla ramena i predade gospodina Silvu dvojici policajaca koji se
pojaviše iza
one čupave dece. Gospođa Silva se diže sa muža, u jednoj ruci držeći dve
vozne
karte a u drugoj mršavi novčanik. Za policajcima se odgega i Zakon.
„Poslednji poziv! Poslednji poziv! Voz za Kapadiju, Sramir i Šemen kreće
sa
trećeg perona za 5 minuta!!“, zakrešta glas iz prozuklog zvučnika a
lokomotiva
resko zapišta ljubeći se sa gustom parom. Svi se žurno uzmuvaše skupljajući
prtljag, decu i perad.
Gospođa Silva, rumenog, oslobođenog od grča lica, obrisa kaljavu suknju
i pope se vrcavim korakom u vagon. Pogledavši u nekoliko kupea neodlučno
zastade i nasloni se na prozor. Grozničavi pogled je želeo da prodre kroz zamazane
prozore stanične zgrade, ali osim prljavštine koja joj je šegasto namigivala,
ništa drugo se nije moglo dokučiti. Nagnu se još više i ugleda lulu koja se sjajila na
vlažnom šljunku. Gospođa Silva skupi usne, zategnu bore i zatvorenih očiju
ispusti dugačku pljuvačku koja pade pravo na lulu. Zatim, koketno izvadi čipkanu maramicu iz torbice, nežno obrisa uglove usana i trijumfalnim pokretom
zapali
cigaretu.
Vanja Petrović
Autor:
 |
| Vanja Petrović, Grčka |
No comments:
Post a Comment