"NEĆU TI VIŠE..." - MILICA ARANĐELOVIĆ

NEĆU TI VIŠE

Pogledala je zaljubljenim, zelenim očima 

ne sluteći odgovor: "Neću ti nikada više reći da te volim."

Oči zasuziše i u čudu gledaše ali je reč ostala da visi u vazduhu.

Morala je od tada, da kamči na sve načine ti divnu reč.

Nikada više uz čvrst zagrjaj to nežno "Volim te" nije dočekala.

Prođe tako neko kratko vreme, ona se dotera ko lutka lepa, 

nasloni se za poljubac, kad ono kô iz vedra neba 

"Neću ti više reči da si lepa!" Opet zeleno oko zasuzi u čudu

ALI TO OSTA KAO ZAVET DAT NA OLTARU.

Sruši se još jedna nežna, lepa ženska potreba, da je pohvališ pa i ne bila lepa.

Voleli su da šetaju beskrajnim njivama kukuruza, 

A ON JE SNIMAO SVAKI NJEN POKRET.

Onda je redovno počeo da zaboravlja kameru. 

A nije ni znala da je svaku tu kaznu sama zaslužila... 

Kad i kako ne zna, ali je bila kriva.

Jednom je temperaturu dobila pa ju je bilo stid 

da je on leči, pa je mislila da ide kući... to je bila kobna greška, 

a nije ni znala da je tu počelo sve da ide naglavačke.

Onda su prestala zajednička slikanja, 

ona se opet pakovala, onda su prestala 

beskrajna maženja, ona je plakala,

onda je opet ona pravila scene, 

a on delio zabrane.

Onda su počele priče da je vara, ona je, opet, plakala i pakovala se,

on je bio sve ljući i zabrane su postajale sve veće.

Ona je odlazila u hodnik da spava 

sa spakovanim stvarima, a njemu nije smetalo. 

Sama  kupovala malo vode i plazme da ne gladuje. 

Mada je pozivao svaki put, ne nagovarajući je, na ručak,

ako ne pristane odmah, kazna se zna.

Dobila si - nisi htela, samo plačeš i pakuješ se.

Više i nije ni pomišljala na "Volim te" ili "Lepa si".

A  bila je voljena i bila je lepa.

Ali nikako nije išlo na bolje. 

Ona puna bunta, on pun revolta. 

NEĆU TI NIKADA   II DEO 

Opet odlazim 

"Nikad više, upropastio mi je život".

A na put se pakujem .

Ne, ne veselim se.

Progone me sumnje, slutnje,

uvrede, rastajanja, zaricanja 

"Nikadviše, sada znam nikada više!"

A kofer na brzinu spreman.

Nema brižnog pakovanja, odlučujem u ponoć 

"Idem NA TU SVADBU" pa šta, pokajala sam se.

Ali glava je puna, prepuna, misli prevrćem.

Vraćam svaki korak, 

bode me kao čičak upleten u vuneni džemper.

Srce više nije otvoreno, iskreno ,

ne prašta nevino kroz gorke suze .

Nekako ja postalo oporo i drčno .

Prkosnije i nemilosrdnije za tuđe greške. 

U tebi nedoumica. Lomiš se. Da li ja ili neko drugi. 

I u meni PUSTO...

 Da li tu zaustaviti zaustavljeno

i pokvareno, zaljubljeno vreteno. 

"Neću tinikada više dati svoj kompjuter"

I nije. Prokleti prsti nađu sve što ne treba.

I ne dade .

Izlomljena od puta i straha od bolesti 

pala sam u naručje strasno, ljubila ludo, 

i činilo mi se da je pravo.

Kad prestane zanos pukne stvarnost .

Nemilosrdna moja iskrenost ne trpi nikakvu laž.

Odmah se ruši slabo izgrađen vrtlog ljubavi.

svadba

"Za stolom ne pričamo" to ti je za ono što si takva.

Ludo se hvatam u kolo, ne igram ni za sebe ni za tebe,

već za nagomilane slutnje i uvrede . 

Za godine i bolest ne marim .

I dah ponestaje ali noge zemlju ne dotiču .

"KOLO SE ŠIRI NARODNO"  volim ove svoje reči .

Noge igraju, a srce hladno, ne veseli se.

Gomila nepoznatih ljudi, lepa sam, znam.

ALI SEBI NISAM , SEBI SAM NEKAKO BEDNA I BEZ KARAKTERA .

POTCENJENA, IZIGRANA, DŽABA PAMET KAD NE SLUŽI NIČEMU .

A najgore se tek sprema,

Tražim mir od ludnice u sali, neprijateljskih pogleda, požudnih,

pijanih, ludih blebetanja. Sve je neiskreno. 

Samoća je u mene prodrla sred pesme i lude igre.

Šetam sama po prelepoj bašti stare vile,

nalazim terasu gde se ispružio rasni pas i spava na udobnoj fotelji.

Privučem tiho dve, na jednu se zavalim izujem i na drugu stavim noge.

Umotana u svileni šal, svežina noći je sekla kroz oznojano telo.

Možda sam i zadremala sa mojim novim prijateljem,

 nije se  ni pomerio kada sam mu se pridružila.

Iz tame koraci, vidim senku  koja se udaljava,telefonira. 

TO je on.

Pato si ti!, ustajem i krećem za tobom- telefoniraš besan.

Gledam u čudu,malopre toga, dolazila odlazila nije te baš uzbudlio. 

"Šta je sada?", pitam se. Bes, rasprava. "Gde si, sve sam pretražio ?"

"A i njega nema".  a on mlad i lep. još jedna uvreda.

Tu stade moj malo povraćeni mir

 uz psa koji mirno drema.

Besno se obrati:

"Odmah idemo kući!"

Malo se branim i onda prestajem,

 podigla se bura moje naravi koju obuzdavam .

Niko mi neće narediti, niko me neće vređati tako gnusno,

sred moje tuge i osame.

Ostajem tu i ostaću dok ne svane. 

Uporno zove da idemo . 

Strah da će neko od gostiju ćuti i tako sam bila  uljez pao niotkuda -

krećem.

Krećem sama u noć, nepoznatim putem, nepoznatim krajem. 

Ledi se krv u venama, čuje se lavež pasa. 

Noć prepuna zvezda ali drvored pravi tamne i čudne senke. 

Koračam u nepoznatom pravcu  besna, drhtim od straha, tuge i poniženosti.

Stižu me kola "Ulazi odmah!" 

Koračam u noć ne obazirući se.

Snažne me ruke zgrabiše."Ulazi u kola,

svi znaju moj auto." 

Sada je već sve znala za svu njegovu  blud, za mnogobrojne prevare ,

znala je da je pripremio zamenu, otelovljenu i ja sam 

znala ko je. Samo da ja nestanem.

Koračam dalje, suze se kotrljaju u besu 

sa tugom pomešane.

Gubim bitku, sedam i rušim iluziju o begu unepoznato i neviđeno.

A I POŠLA SAM U SUPROTNOM PRAVCU, 

NIKADA NISAM UMELA DA SE ORIJENTIŠEM U PROSTORU.

POBEGLA SAM SA SVADBE KAO PEPELJUGA U PONOĆ SA BALA, 

BEZ REČI I POZDRAVA.

Ponižena i poražena kao uvek . 

KADA ĆU SE DOVOLJNO POKVARITI 

DA ZAISTA UČINIM NEŠTO RUŽNO, 

POBEDONOSNO POPRAVIM ŠMINKU I NASTAVIM ZAPOČETO KOLO VESELO.

NIKADA, OSTAĆU UVEK ISTA TUŽNA I IZGUBLJENA,

PROMAŠENIH SNOVA I STAVLJENA TEBI NA RASPOLAGANJE.

PRIČA SE ŠIRI, SVI ŠAPUĆU I OGOVARAJU... 

SAMO JA JAVNO PRIČAM SVOJU PRIČU, 

A U STVARI SAM MOŽDA JA TO ODSANJALA NA PRALEPOJ TERASI STARE VILE

SA PSOM KOJI  ME JE PRIMIO  KRAJ SEBE DA SANJAMO ZAJEDNO.

Milica Arandjelovic, Beograd