Svake
noći kada bi u kući zavladala tišina izlazila sam tiho iz kreveta, i na
kolenima čvrsto stegnuvši nejake ruke šestogodišnjeg deteta, molila sam se Bogu
da mi vrati majku. Vreme je prolazilo a moja majka nije dolazila i pored moje
tužne, svakovečernje molitve. Onda sam molila dragog božijeg sina da mi i on
pomogne sve jače stežući ruke, sve dok mi zglobovi ne bi potpuno pobeleli a
prsti utrnuli. I opet ništa, i opet praznina, tudj hleb zaliven suzama, i opet
strane ruke i prazne oči su me okruživale. Uskoro sam u molitve uključila i
majku Isusovu, onako blagog i nežnog lica kako sam je gledala na jednoj od
slika, i kako mi je moja majka nekada opisala. Govorila sam joj tamo na nebu: “
Majčice božija, ti koja znaš dobro kako si bila tužna kada ti je umro sin na
onome krstu, ti majčice lepa, molim te da mi dovedeš moju majku. Mnogo sam
tužna i nešto mi brzo otkucava u grlu, i bojim se i sama sam. Znam da me gledaš
sa neba, ali ne znam koliko si moćna jer su i tebi sina ubili, ali ako ne možeš
ti, molim te pitaj Boga da mi on pomogne a ja ću da budem dobra, najbolja od
svih dobrih devojčica, i neću više da piškim u krevet i da ljutim očevu novu
ženu.“ Onda bih se vraćala u krevet malo umirena ali i dalje mokrih obraza, i
stalno sam stezala noge da se slučajno ne upiškim i umorkim čaršav, i sa tim
strahom me je dočekivala zora.
Meni su davali u sobi da jedem, bilo mi je zabranjeno da se šetam po kući i morala sam da zovem ako bih htela da vršim nuždu, i ja sam zvala i zvala ali često niko nije dolazio po mene, i opet sam stisnutih nogu pocupkujući očekivala, otvarala krišom vrata i zvirela u hodnik, pa bih opet zvala jer me je od stezanja boleo stomak, i čula bih iz kuhinje da mi viču: “Zaveži više tu gubicu!!.“ Zaćutala bih ali mnogo puta nisam mogla da izdržim i plakala sam dok mi je topla mokraća klizila niz hulahopke. Onda bi me izbili i govorili su mi da sam nevaljala i bezobrazna, i da sve to namerno radim a kada sam se jednom ukakila u pantalone tada je očeva nova žena pozvala oca, on mi je udario dva šamara i drao se: „Sram te bilo!!“. Molila sam oca da me pošalje kod majke, da sada oni imaju drugo dete a očeva nova žena je bezobrazno klimala glavom i govorila ocu da ne zna više šta da radi samnom, da je sve pokušala ali da sam ja povukla prgavu ćud na moju majku i da sam smrdljiva i gadna. I otac joj je verovao iako ja nju nisam ni viđala kada je on bio na poslu, sem kada bi se otvorila vrata i dodavan mi tanjir hrane sa parčetom hleba uvek bačenim usred jela. I kada sam jednom bila bolesna i vodili me u bolnicu, rekli su ocu da sam neuhranjena a očeva nova žena mu je lagala, da ona više usta obalavi moleći me da jedem a da joj ja namerno prkosim, i otac je opet poverovao njoj a ja sam i dalje plakala ali sve sam se manje molila, nešto sam se bila zamorila.
I
onda jednoga dana sam slučajno prosula supu na tepih i kada je očeva nova žena
počela da me tuče papučom po glavi ja sam ugledala ona otvorena vrata i učinilo
mi se da su se još više za mene otvorila, i onda sam kroz njih pobegla,
otvorila i ulazna vrata koja nisam odavno videla, i trčala sam tako brzo niz
stepenice bosa u čarapama u strahu da me ne uhvati očeva nova žena, jer sam je
čula kako kroz hodnik me zove i psuje. Trčala sam i trčala, i prošla sam i dve
ulice i prošla sam kroz pijac ali nisam stala, obilazila sam ljude sa kojima
sam se sudarala i onda ponovo trčala sve dok se nisam se ušunjala u jedan mali
kamion. Brzo sam disala a ono kucanje u grlu me je skoro zadavilo, znoj mi se
slivao i mnogo puta sam piškila sakrivena iza džakova sa paprikom. Bila sam
gladna pa sam pojela nekoliko sočnih crvenih paprika. Zaspala sam a kada sam se
probudila kamion se kretao i bila je noć. Čim se zaustavio brzo sam izašla i
opet trčala kroz neko mračno selo, a onda kroz neku šumicu, pa sam ugledala
opet kuće ali sam upala iznenada u rupu. Za trenutak me je zabolela glava i
noga a onda se sve zamračilo.
“Ja
ne znam kako se zovem“, rekla sam čoveku koji je stajao iznad moje glave na
svetlosti, „ne znam ni gde živim, izgubila sam se na pijaci gde sam bila sa
majkom.“ Taj čovek je otišao ali se vratio sa nekoliko milicajaca, izvadili su me
iz one rupe i odveli u bolnicu. Tamo je bilo mnogo lepo, nekoliko lekara i žena
u belom su bili oko mene, stavili su mi gips na obe noge i na jednu ruku, jer
sam upala u šahtu i polomila se….hranili su me, duvali i u kašiku sa supom da
se ne opečem, pričali su lepo sa mnom a jedan lekar me je pomilovao po
ulepljenoj kosi. Da sam mogla ja bih ustala sa kreveta i klekla na kolena i
molila bih se, i zahvalila kome god od njih na nebu ko me je doveo do tih
dobrih ljudi.
Posle
nekoliko dana je došla jedna žena, lekar za decu koja leči dušu. Onda sam ja po
prvi put u svom životu lagala da se ničega ne sećam, da ne znam odakle sam, da
ne znam svoje ime, da ne mogu da se setim ni svoje kuće, ni roditelja a ni kako
sam stigla do tog mesta. Lagala sam srećna jer sam znala da ću kada mi skinu
gips sa nogu da zatražim oproštaj sa neba, i da se niko neće mnogo ljutiti na
mene što sam pobegla uplašena od udaraca papuče nove žene moga oca, bola i one
guste krvi koja mi je curila niz lice.
Ta
lepa doktorka mi je rekla da će mi se polagano vratiti pamćenje, da sam se
udarila u glavu pri padu i da će naći moje roditelje, a i da ću se vratiti
svome domu. Pri pomisli da mogu da me nađu otac i njegova nova žena nešto mi je
puklo u glavi, dobila sam temperaturu, malo sam i buncala a onda sam kažu
spavala 22 dana.
Sada
je od tog dogadjaja prošlo tri godine, živim u internatu koji drže časne sestre
Ursuline, idem u školu, lepo učim i kažu da imam dara za pisanje. Nikada nisam
nikome rekla da se svega sećam, a niko me izgleda nije ni previše tražio, ni
otac a ni njegova nova žena, a na susret sa majkom koja živi negde u ovoj
zemlji ali ne znam gde moraću malo da pričekam, ali neka, znam ja da čekam i da
je volim sve više, a znam i da ona mene negde daleko, a možda i blizu čeka iza nekog
zamračenog prozora sa čipkanom zavesom koja miriše na dunje.
No comments:
Post a Comment