Iscrpljena žena je vukla prašnjavi kofer iz koga je virilo par čarapa i
rukav izbledele dečije košulje. U drugoj ruci je držala ručicu dečaka od
nekih pet godina. Bila je pogrbljena, mlada ali od onih mladosti koja
prerano prođe, lepote sakrivene u senci protraćenog vremena. Videlo se
da dolazi iz provincije po bledoj, ravno krojenoj haljini, sa velikom,
davno izašlom iz mode kragnom, koja je visila na kaputu od grombija. Na
nogama je imala duboke cipele debelog đona i nosila je čarape za vene.
Njeno lice ispod dubokih brazda bora je bilo potpuno bezizražajno. Nije
se na njemu videla tuga, ali nije bilo ni traga vedrine, ni traga
živosti. Čak ni kada joj je pogled preletao preko deteta, čija je
znojava ručica stalno klizila iz njene, nije se na njemu javljala čak ni
naznaka kakvih osećanja.
Žurila je i cimala ruku detetu tako jako da
se ono plačno otimalo. Negde blizu ulaza u staničnu zgradu stropošta se
na jednu od mnogobrojnih klupa, i čvrsto obgrli sina.
Mrak je počeo da navlači tamne zastore nad gradom. Hladno, oblačno
vreme, neuobičajeno za kraj septembra, mirisalo je na snežni zagrljaj.
Mlada žena se zagleda u zgradu preko puta, i činilo se da broji prozore
kroz koje se videlo upaljeno svetlo i poneki ljudski obris. Sve jače je
privijala uz sebe promrzlo dete koje je drhtalo. Čitava ta elegična
slika bi mogla inspirisati ponekog umetnika na temu “Beznadežnost”. To
je ono stanje kada je utrnutost jedino prisutna, kada se mozak obavija
mrenom i isključuje prepoznavanje zova za preživljavanje. U tom stanju
duha, duše i tela nema više vere ni u Boga ili Onog drugog, manje dobrog
ali takođe jako moćnog, da bi nešto se moglo promeniti. Slepa sestra
što tka na razboju, jedna od tri Mire koje kroje sudbinu, je tako
obnevidela prekinula nit života. Osećanja ne samo da su zamrla, već ne
postoji ni sećanje na njih, samo vlada neizdrživi umor,
preopterećenost sistema gde i udisaj vazduha predstavlja napor. To je
stanje u kome se ne traže krivci, ni počinioci a zna se da su dosegnuti
svi limiti, pređene sve granice, preskočene prepreke i sve završeno
pucnjem u prazno, u bezdan….
Mlada žena ugleda na jednoj od klupa stariji par, činilo se seljake koji
se posle pijačnog dana vraćaju kući. Seljanka, debela, stamena žena,
rumenih obraza i lukavih očiju. Muškarac, sitan, sedokosi starac sa
čekinjastom bradom bio je obučen u dugački, kožni mantil. Na glavi je
imao lovački šešir i nezainteresovano je posmatrao glomaznu ženu koja je
glasno pričala, pljuckajući kroz retke zube. Ispred njih su stajale
torbe i korpe sa povrćem a iz jedne je štrčala glava narogušenog petla.
Mlada žena naglo i odlučno ustade, povuče usnulo dete za ruku i
grozničavim hodom se uputi ka seljacima. Na brzinu ih pozdravi i zamoli
da joj pričuvaju sina dok ona ode do javnog toaleta koji se nalazio
unutar stanične zgrade. Oni pristadoše bez mnogo razmišljanja, posadiše
pospanog dečaka između sebe i dadoše mu jabuku. Mlada žena žurnim
korakom nestade u mraku. Kako je vreme prolazilo a žena se nije vraćala
starac krenu da je traži ali u tom trenutku se začu vriska i kuknjavu,
sirena policijskih kola zapišta kroz noć, a svuda naokolo počeše da
trče ljudi u panici, i do malopre prazan park se napuni svetom. Starac,
zabrinutog lica se uputi kroz gomilu i izađe na peron. Tamo je vladala
potpuna tišina. Muškarci su držali šešire na grudima, neke žene su se
krstile, a druge su nemo plakale držeći ruku na drhtavim usnama.
Starac ugleda prizor koji neće nikada zaboraviti – ona mlada žena je
ležala na šinama, presečena na tri dela. Oči na otkinutoj glavi su bile
širom otvorene, jasno gledajući put neba. Nikada nisu saznali ništa o
njoj, kod sebe nije imala dokumenata a ni novčanika, niko je nije
tražio. Mali dečak, sin nesrećnice nije želeo da govori ni sa kim, ni
tada a ni kasnije kada je u Domu usamljen odrastao. Nazvali su ga Vuk, a
prezime su mu dali oni seljaci kod kojih ga je majka ostavila. Za
života nikada nije izustio ni reči iako su lekari tvrdili da je potpuno
zdrav i da može da govori. U onom prašnjavom koferu je nađen listić
papira na kojem su se jedva mogle pročitati reči: “Ne zameri”… nije se
znalo kome su one bile upućene – sinu, svetu, Bogu, njoj samoj… kako
god i šta bilo, kome god da je pisala, koga god da je molila, šta god da
ju je gurnulo na ledene šine, i ako je ne razumete i ne možete da
prihvatite takav razvoj događaja, i ako mislite da bi ste vi drugačije,
važno je samo da ne zamerite!
 |
| Vanja Petrović, Atina |
No comments:
Post a Comment