"PONOĆ" I "RASKRŠĆA" MILICE ARANĐELOVIĆ

PONOĆ

U sitne sate ja ležim bez sna... 
Izgubio se u prevrtanju zabluda.
Nema tišina spustila se u sobu, samo
se čuje odjek vetra što u šalon udara. 

Zablude koče pametne misli
da spokojno noć usnim.
Da li sam zalutala u šumi svojih
ludih htenja?! Da, to je, mislim.

Znojno se čelo o jastuk okreće
tamo-‘vamo, mir da nađe.
Što više želi mir, to nemir otvara
sve više širom njene dugačke veđe.Bela joj spavaćica spala niz
leđa mlada i glatka.
Da li će jutro doći da je izbavi
od ove strašne požudne noći?

Da jutrom pođe da traži sreću
koju je noćas čekala dugo.
Dragi je voli mnogo i lepo
da je zagrli i voli...
Mnogo, mnogo...


RASKRŠĆA

Misli se ređaju kao bujica,

nešto se zbilo, a duša se buni.
Hoćeš li, mila moja, moći
da zažmuriš pa pod vodu zaroni.

Bolje je stani odmah, zaustavi
malj koji si zaljuljala slučajno.
To nisi ti, nema ničeg što tebe 
ispunjava ni potajno.

Ni jednom ti srce zadrhtalo nije,
nevera te guši - ništa ne veruješ.
Strah i tuga su prelili noći tvoje... 
Ne, ne možeš ovo gnezdo da greješ.

Neka me sumnja muči ,
možda ostaci prošlosti.
Teraju od mene sve toplo i lepo,
ali mi ne da na tom mestu ostati.

Hoću li moći, ikada više, da verujem 
u iskren zagrljaj i toplu reč?!
Teško je breme na leđima mojim 
nevere i laži, teško ću poverenje 
u iskrenost steći.

Milica Aranđelović