KOMAD ZEMLJE
Svakoga
jutra smo dobijali belu kafu, dva parčeta hleba tanko premazana puterom
i pekmez od šljiva. Moj mlađi brat je uvek ostavljao pola svoga parčeta
pa sam i njega jeo. Iznenada jednog jutra smo dobili samo po jedno
parče hleba. Ostao sam gladan a brat je pojeo celo svoje parče.
Komšinica Zora je rekla majci da dolaze crni dani. Noću sam sanjao vruće
krofne. Majka i otac su noću šaputali da po cenu svega moramo da
sačuvamo neki komad zemlje. Nisam čuo od koga.
Sledećeg jutra nije bilo mleka pa su nam dali čaj. Brat je odbio da ga pije, pa sam ga ja popio. I dalje sam bio gladan ali nikako ne onoliko kao kad su počeli da nam dele po jedno parče hleba sa premazom od masti. Plakao sam od gladi, a i brat je negodovao i počeo je da kašlje. Sipava groznica ga je tresla. U našem odžaku nije bilo dima, a mačka nas je napustila. Lekova za brata nije bilo. Nestašica, rekli su. Ja sam i dalje bio gladan, majka me je tiho korila a otac nemoćno spuštao glavu. Onda su jedne noći odveli oca da čuva onaj komad zemlje. Nije nas ni pozdravio. Toga jutra nije bilo hleba a ni sledećih. Samo čaj šerbet i vodeni pasulj. Pokušavao sam da zamislim oca kako drži prljavu grudu zemlje i čuva je. Brat je sve vise kašljao a majka je kršila prste. Onda se jedne noći brat ućutao. Tiho i zauvek. Majka mi je rekla da je otišao na neko svetlom protkano mesto…negde blizu zvezda. Majka nije više plakala, nije ni pričala. Kao da nije bila ona ista moja majka. Kao da je i ona sa bratom otišla. Često sam tražio na zvezdanom nebu brata ali se on nikako nije pojavljivao. Izgleda da moj otac nije baš bio dobar u čuvanju onog komada zemlje pa sam ja bio stalno bio gladan, a brat je onako bolestan morao na put.
Onda se iznenanda vratio bradati otac, osedeo i tih. Tudj. Rekao je da bila greška čuvati onaj komad zemlje. Doneo je i 2 vruća hleba. Pojeo sam odmah tri parčeta, a hteo sam još ali mi je pripala muka. Za svaki slučaj sam uzeo jedan oveći komad hleba i stavio ga pod krevet. Ako ponovno dođe do greške, ja ću svoj komad zemlje zameniti za hleb.
Sledećeg jutra nije bilo mleka pa su nam dali čaj. Brat je odbio da ga pije, pa sam ga ja popio. I dalje sam bio gladan ali nikako ne onoliko kao kad su počeli da nam dele po jedno parče hleba sa premazom od masti. Plakao sam od gladi, a i brat je negodovao i počeo je da kašlje. Sipava groznica ga je tresla. U našem odžaku nije bilo dima, a mačka nas je napustila. Lekova za brata nije bilo. Nestašica, rekli su. Ja sam i dalje bio gladan, majka me je tiho korila a otac nemoćno spuštao glavu. Onda su jedne noći odveli oca da čuva onaj komad zemlje. Nije nas ni pozdravio. Toga jutra nije bilo hleba a ni sledećih. Samo čaj šerbet i vodeni pasulj. Pokušavao sam da zamislim oca kako drži prljavu grudu zemlje i čuva je. Brat je sve vise kašljao a majka je kršila prste. Onda se jedne noći brat ućutao. Tiho i zauvek. Majka mi je rekla da je otišao na neko svetlom protkano mesto…negde blizu zvezda. Majka nije više plakala, nije ni pričala. Kao da nije bila ona ista moja majka. Kao da je i ona sa bratom otišla. Često sam tražio na zvezdanom nebu brata ali se on nikako nije pojavljivao. Izgleda da moj otac nije baš bio dobar u čuvanju onog komada zemlje pa sam ja bio stalno bio gladan, a brat je onako bolestan morao na put.
Onda se iznenanda vratio bradati otac, osedeo i tih. Tudj. Rekao je da bila greška čuvati onaj komad zemlje. Doneo je i 2 vruća hleba. Pojeo sam odmah tri parčeta, a hteo sam još ali mi je pripala muka. Za svaki slučaj sam uzeo jedan oveći komad hleba i stavio ga pod krevet. Ako ponovno dođe do greške, ja ću svoj komad zemlje zameniti za hleb.
No comments:
Post a Comment