U IME SVIH (PASA) LUTALICA
Zanemeo sam od iznenadjenja. Pa ne verujem sopstvenim ušima,
mada mi je sluh uvek bio besprekoran, da je kapija škljocnula i da je
taj zvuk znak sigurnog kraja. Da taj ključ niko ne sme dotaći i bravu
za mene otključati.
Zanimljivo je to, da se niko nikada nije zapitao kako ću se
snaći, hoću li preživeti, hoće li mi neko pružiti da jedem ili ću morati
sam tražiti. Hoću li znati oteti ili braniti svoje, ako neko drugi
zgrabi ispred mene. A otimali su mi i još uvek to rade. Stvarno, niko
me nikada nije zapitao.
A da li sam nekad poželeo da se vratim? I da jesam, kapija bi
bila uredno zaključana. I to, samo za mene. Niko se nije pobunio kada
sam sa druge strane ulice gledao kako se ulazi i izlazi na toj istoj
kapiji. Kako se raširenih ruku dočekuje i sa suzama ispraća. A ja stojim
i gledam ono što se nekad zvalo moj dom, a rana na duši se otvorila pa
ne zarasta, i ne mogu da se setim kako mi je stvarno tamo bilo, koliko
je bilo dobro ili ne. Sve je ostalo u magli zbog šoka od tog iznenadnog
i nepovratnog izlaska na kapiju i tog jezivog zvuka ključa u bravi koji
mi tako, nekad, i u san dodje nepozvan.
A kapija je previsoka, i ne može se kroz nju ni pogledati. Ni
da se podsetiš ne možes. Možda bi se tako i prisetio šta sam to uradio,
šta zgrešio pa sam se našao na ulici, prepušten drugima na milost i
nemilost. Ne možeš čak više ni da vidiš lice ključaru tvog života, pa da
pokušaš uhvatiti onaj titraj na licu što pokazuje grižu savest, ako je
uopšte ima. Ma, što sebe lažem, znam da je nema.
Evo,skinuo sam lančić sa inicijalima, ali je opet trag ostao.
Ostao u ponašanju. Ne znam da lajem, ni da ujedam, a još uvek poskakujem
od sreće kada ugledam poznato lice ili mi se samo učini poznatim ili
dobronamernim. Stvarno se trudim da ne vidim nelagodu i pitanje u
tudjim očima na koje ni sam ne znam odgovor.
Pa dobro, ima mnogo pasa lutalica, nisam sam. I nisam više.
Mada, ne znam zašto, pogled ne mogu odvojiti od onih koji svoje pse
čuvaju sa ljubavlju. Tamo gde je ljubav obostrana,gde se raduje kada se
izlazi u šetnju i zna se, o, a da li to iko može sa sigurnošću znati,
da brava neće škljocnuti kao što je za mnom. Znao sam, osećao sam, da
žele da odem. Ali, nisam znao da me više neće poželeti ni videti.
Zato ponekad, nedeljom i praznicima, idem ovim putem sam, i neka
me niko ne pita što glavu ne dižem, ili, zašto mi je pogled prikovan u
neku daleku tačku, tamo negde ispred.
I to što se još uvek ponekad zapitam šta sam to loše uradio,
davno mi je rečeno. Nisam ništa! A i ako jesam, ništa nije toliko loše
da je neoprostivo, da moje lutanje bude jedino rešenje.
Više nikada neću ići onom ulicom, niti ću stajati na poznatoj
kapiji.Više nikada neću okusiti ona jela, ej, ne spremaju se ona za
mene. Sada imam novi dom, na koji se još uvek navikavam.
Pitaju me zašto imam tužan pogled, a ja sve ubedjujem da sam od
te sorte, eto, koja tako tužno gleda. I da, baš volim što sam sam, jer
je to jedini pouzdani znak da sam odrastao. I da, još samo to, ničija
ljubav meni ne treba da bih preživeo. Volim ja sam sebe. Bar pokušavam
da volim. Samo, ako nekada odem sam niz sokak, ne pratite me, pustite
me, ne pitajte me kuda idem, jer volim gledati mlade štence kako se
veselo igraju.
Ne pitajte me ni zašto ne tražim više nikoga, ne dozivam. Zato
što na moj lavež niko neće dotrčati, niko repom mahnuti. Ne znam zašto,
kada zaspem na toplom betonu i dok Sunce obasjava moje telo, kroz san
iznova čujem zvuk ključa u bravi. I žao mi što nisam znao da će tako
biti, mada sam naslućivao, pa da sam se oprostio sa svim stvarima koje
sam doticao. Mogao sam ih spakovati kao uspemene i staviti u zavežljaj,
pa o štap, i nekako bih, siguran sam, mirnije pošao u svet. Ovako, ni
štapa ni zavežljaja. Samo, trag na vratu i tuga u očima je sva moja
imovina, sve što sam poneo onog dana kada je brava zauvek
škljocnula.
Evo i danas, a baš me to sve užasno nervira, jer ne znam zašto
mi se to više dešava,dobijem želju da prodjem starom ulicom, samo njom.
Na onu kapiju više ne želim ulaziti, ali se bojim da bi mogli pomisliti
da idem tuda, da bi me neko primetio i pozvao. Bez potrebe će se
uplašiti, pa je dva puta zaključati. Za svaki slučaj, što je sigurno
- sigurno.Stvarno, ja ne bih nikoga da plašim. Ma, nisam vam ja od te
sorte!
A ne znam ni kako bih se maskirao da me ne prepoznaju. Ne
trebaju oni meni tamo,ja sam sebi trebam tamo. Hteo bih da od pocepanih
delova života sklopim mozaik,pa da od njih kao od polupanog ogledala
napravim novo. Sa koje god strane pogledaš vidiš neko novo lice, ali ni
jedno nije pravo. Ne može ni biti, jer je ono pravo nestalo onog
trenutka kada mi je ispalo iz ruku i puklo, to jest, kada je brava
škljocnula, a kapija za mnom zaključana samo jednom, ali za sva
vremena.
Snežana Pisarić Milić
No comments:
Post a Comment