"RAZARANJA I UZDIGNUĆA" - MIODRAG JAKŠIĆ

Razaranja i uzdignuća

Popravićeš šminku u trenu, taj, roze karmin pojeden od njegove strasti.

Toalet poznate prestone kafane uzavrelo ti je poprište, nove ljubavi.
Nakon toliko godina braka, dolaze nadanja da život i postoji.
Dolazi period samopovređivanja.
Cmakanje sa neznancem.
Ovnovi se boje da ostanu sami.
Pa kružiš i tražiš...
U unutrašnjem dvorištu u Jevremovoj, u mističnom polumraku, četiri kurve na barskim stolicama i narod što se tiska oko njih, bezecujući pravu. Pobogu, hoćeš i tebe da zapaze.

Umesto, navike, popodnevne dremke i omiljenog bobičastog voća,
vučeš đavola za rep. Čekaš dozvolu za greh. Šetaš antreom za Had.
Dorćol pamti sve faze ovog grada.
Razaranja i Uzdignuća.
Ovde kad se našališ na neku temu, to bude samo replika na neku anegdotu iz prošlosti.
Ovde je sve ispričano i svi su osećaju da su deo tih reči. Da su odavde.
Sećanja obično ubijaju.
Šetaš kraj ruševina što su nekad bioskopi bili...
Ove godine su se potrefili i Uskrsi.
Svi slave. Stižu poruke zadovoljsva, čestitke rimovane, kruže.
Neodgovaraš...
Nisi farbala jaja, nisi postila, nisi, odjednom, sve to podnosila.
Ljubila si se samo, kao nikad do sad.
Danas je proleće dušama našim.
Prolećem počinje nova era, kada je Uskrs znaš da je proleće.
Hajde da osetim malo stida.
Misliš...
Markes je otišao, pustiću suzu za njim.

Miodrag Јakšić,

Beograd