"VRISAK" - SLOBODAN MRKOJEVIĆ

Slobodan Mrkojević

VRISAK

Slobodan Mrkojević, 
škola u Podravskoj Slatini 

Peti razred osnovne škole
jedan jadničak
malen, mršavi glup.
On je bolestan,
ima defekt na obje septi srca
plavo dijete,
ima jednu veliku rupu na srcu
i jednu malu
eh ta velika nije dobra
ta mala je još gora
njemu natiču noge,
njemu se uvjek vrti u glavi.
E to dijete sam ja
ime mi je Slobodan Mrkojević Dobri,
mene i curice tuku
onako iz zabave
a ja ih sve volim
ja sam plačko
kad niko ne gleda ja se skupim u sebe pa plačem.

Glup sam
ne razlikujem neka slova
a to su p i b,te t i d, k i g
pa svoje ime pišem Slopotan Mrgojevića
djeca mi se smiju.
Najviše me boli kad se curice smiju
sve su one tako pametne
a tek lijepe
a rastu im siske
e to je interesantno
e to volim
a tek kako se smiju
samo da znate one su moje drugarice.
Ja sam malo glup
možda i malo više
ma to i nije važno
važno je
rastu siske
mene one tuku,
ma neka tuku.

Volim jednu ima kose crne
pa oči plave,
ma ta je ljepša od svega.
Sat je i imamo historiju ili povjest,
za katedrom moja drugarica učiteljica
neke papire sprema
ja volim historiju i šta ne bi.
Gotova  je i diže se te k meni ide
neke papire nosi,
na moj ih stol stavlja
i sve je to stvarno
i sve je to tako bilo.
Govori meni ali i cjelom razredu
Mrkojević Slobodanu, vi niste za našu školu
i ni za ovu klasu
te nastavlja,
pa ti ni ime svoje ne znaš da napišeš
ne znam kako si do petog razreda došao,
pogledajte djeco kako on izgleda.

Svi se smiju
ona uživa u ulozi vaspitača
pa važno kaže;
"Slopotane, vi niste normalno djete
te donjeli smo odluku da vi više ne možete ići u ovu školu"
(nešto vlažno skotrljalo se s mog lica)
"Mrgojeviću, dakle uzmi
ove papire pa idi"
kući pa ćes u Osjek s mamom il tatom,
tamo imaju neke ljudi šta uče takve kao ti."
Nisam plak`o,
nisam vrišt`o
zadnji puta sam pogled`o onu,
znate koju
izašao van zaboravljajući da ih pozdravim
ispratio me je smjeh moga razreda
najboljeg na svjetu
imam ja i sliku njihovu tu je na fb.
Ne znam zašto al nisam ni cipele obuko,
torbu sam usput izgubio
ne znam kako se to desilo
a kući sam došao plačući
stvarno sam lud i za školu nisam.

Za par dana otputovali smo za Osjek,
ja ludi i moja normalna mama.
Tamo su me primili neki ljudi
a mojoj mami su rekli da izađe van
dvorana je bila bjela,
njih četiri su sjedili za dugačkim stolom
ah bio sam uplašen.
Rekli su mi da im priđem.
Stao sam,
noge su mi se tresle,
ne znam zašto.
Onda je prvi pružio svoju ruku
i rekao ime
pa drugi,
pa treći,
pa četvrti
hej, veliki su pružili meni ruku.
Onda drugi s desna reče:
Vidim da si bolestan na srce,
sjedi na onu stolicu
tu je bila jedna klupa sa dve stolice
odahnuo sam,
mnogo je lakše
kad ti se noge tresu
da sjedneš nego da stojiš.
Jedan, a izgledao je star
imao je bjelu kosu
istu kao ja sad
upitao me je:

Je li te bole prsa
rekoh malo
je li ti se vrti u glavi
rekoh malo
samo kako su znali
jedan od njih mi reče
donoseci narandžin sok
stavljajući na stol
" ovo je za tebe,"
pa nastavi:
"Ja bi voleo da vrisneš,
molim te i da se tako opustis"
Nešto mi se učinio lud
neozbiljan a on nastavi
"hajde ja ću prvi",
vrisnuo je
a onda je rekao
"a znaš li ti,
hajde molim te pokaži mi."
Pojma nemam zašto sam ga poslušaoo
onda sam počeo da vrištim i vrištim,
suze su mi curile a ja sam vrištao i vrištao
nisam prestajao
a onda sam se smirio
suze su prestale da idu
a oni su meni zapljeskali
hej, neko odrastao pljeskao je meni
svi su bili sretni. I ja.

Popio sam narandžin sok
najljepši narandžin sok
Onda su počeli da mi daju neke papire,
da rješim neke probleme
sve mi je bilo jasno
sve sam završavo prije vremena
ah prvi puta sam bio ponosan na sebe.
Ja sam bio Mrkojević Slobodan.
Onda su poslije pet-šest sati
raznog testiranja pozvali moju mati unutra.
Moja je mati uplašeno ušla
onda su joj govorili
a moja draga mati rasla je pred menom
i prvi puta
se nasmijala
Zbog mene
puna ponosa
moja već odavno mrtva mati.

Rekli su joj da me vraćaju u regularnu školu,
da sam ja vrlo intelegentan
da dugo nisu imali toliko pametno dijete
da sam specijalan al u onom pozitivnom
i da će poslati socijalnom papire
da mi se mora odobriti specijalan dječji doplatak
zbog mog srca i zbog moje pameti.

Vratio sam se kući
naoštren za školu
moja je mati kupila novu torbu,
sve novo i dala mi papire za školu,
jedan da predam direktoru a
jedan svojoj razrednici
koja me učila povjesti,
istoj onoj koja me je otjerala.

Ponosno sam otišao u školu
direktor škole je bio vrlo fin čovjek
i rekao da je ponosan na mene
i idi u svoj razred.
Sjedio sam,
prvi sat smo imali matematiku
na drugom satu je došla ona.

Ušla je u razred
ostavila dnevnik
i vidjevši mene pošla prema meni
ja sam pun ponosa se digao,
pružio joj te papire
ona ih nije ni pogledala,
fiksirala me
ja sam počeo mucati
ona je stala govoriti:
„Izađi van,
izađi van!
jesam li ti rekla da ti nisi normalan
i da nisi za normalnu školu“
Slopotane Mrgojeviću,
počeo sam da se tresem
osjetio sam kako mi mokraća curi po nogavicama,
onda sam počeo da vrištim,
vrištim
kad sam prestao
ona je već odavno
valjda uplašena napustila razred.
Pokušao sam jecajući
objasniti cjelom razredu da nisam lud
da ih sve volim
i da sam se slučajno upišao,
čak sam onoj s crnom kosom
i plavim očima
šta ima one divne male siske
plačući rekao da je volim.

Onda je došao direktor,
pedagog i ona šta je pisala moju historiju.
Direktor je rekao da sam ja jako pametan
da se ponosi s menom
i nekako su me smirili.
Upišan sam otišao kući.
Svima koji misle da ovo nije poezija
u pravu su
to je moj život
i moja dva vriska
u kojima je cjeli moj život,
taj vrisak je moja poezija
i ova je pjesma produžetak
svih mojih pjesama
koje ja zovem Poezija Vriska.
Samo da znate a ona gore slika na fb je taj razred.
Vaš Slopotan Mrgojević koji voli sve vas!
Slobodan Mrkojevic volim vas sve

Slobodan Mrkojević, Filadelfija