"ЗАКЛЕТВА" - РЕНАТА ЦВЕТКОВ

ЗАКЛЕТВА

 Да сам ја песник,

Никада не би престала да пишем о теби.

Писала би све док ми прсти не би постале оловке,

Па би десет песама, у исто време,

Говорило о томе како ујутро на усни носиш Сунце.

Исто оно, црвено, под којим сам те спазила

На прашњавом путу тог септембра.

Да имам бисерне огрлице,

Саткане, као беле дудове

И прстење које светлуца као свитац у трави

У кутијици за накит и даље би чувала

Само борову иглицу коју сам пронашле

У твојој коси,

Која једина, чини ми се,

Уме тако лепо да краси мој длан и сјаји.

И да никада не пронађем онај комад душе

Којим сам те покрила озеблог од туђих мећава,

Једном, давно, пре много пролећа,

Заклела би се

У десет прстију

У две руке

И једно срце

Да те ни тада не би могла волети више,

Него овом бистрином сузе,

Овим шапатом кише...

Рената Цветков