"ПОЕЗИЈА II" - САША МИЋКОВИЋ

РУБАЦ ОД СМИЉА

Моја врла драга обдан и ноћ целу,

Везе рубац дивни од ружа и смиља,

Који замирише по меканом телу,

И титра низ кожу, нежнога обиља.

Кроз тканину протка парче бледог неба,

Седефасте боје кончићима проли,

Одише већ рубац нотом врућег хлеба,

Око врата веже, да се згреје голи.

Миришљави рубац краси моју драгу,

Ветар га умрси у косу од свиле.

Руб му потом клизну на груд благо нагу,

А лицем јој зрачци сунца топли миле.

У заносу драга шета и вијори,

Чаролики образ лепотом разгори!

ЖЕНА СА ПАРНАСА

Из твоје се душе жарност распламсава,

као сунчев изгрев из Еденског врта,

па зрачака снопље лепотом стасава,

божице, низ тебе Амор росом црта.

У азурном оку вир светлосне пене,

која се прелива са лица и чела.

Попут недосежне и пламтеће Жене,

дах ти горски вихор, што бруји из тела.

Са Парнаса стижеш, у обилном цвату,

одевена платном миришљаве хаље.

Венчиће лаванде даш у рукохвату,

Аполон ти наклон уз почасти шаље.

Сејеш орхидејом моје голе хриди,

и љубави чулство разгаљено бриди!

ПАРИСКА ЉУБАВ

Чим Булоњском шумом никну свежа прућа,

Наше ће се руке сплести у Паризу,

Док трепере усне и зуби их гризу,

Волећемо страсно, све до утрнућа.

Ћутљиви и срећни, безбрижни и сами,

С Ајфеловог торња пашће ноћна мрена,

Котрљаће пену силна река Сена,

Јелисејска поља светлеће у тами.

И стари Монмартр, брујећ од боема,

Расипаће звуке на крилима ноћи.

Тад ослушни драга, пљус кишни се спрема,

А ми опчињени, у љубавној моћи.

Будиће нас десет звона Нотр Дама,

И париско зорје, умилнога плама!

02.04.2014. Рача

УЖИТАК

Лицем ти цва милина, бедрима влага веје,
образи драгољубни, засјаје кристал - пламом. 
По кожи врели додир жустро и нежно сеје,
док твој се ватрен поглед меша са собном тамом.

Ноћ је и свуд тишина, а наше вите сенке,
лелујају и плешу, као модре фигуре.
Уплели смо се драга у слаткасте евенке,

из којих сласти вруће капљу и зреле цуре.

Дубоко у ужитке помамне наше зашли,
напајају се бића лепљивим соком с усне.
Дрхтавим покретима тајне врхунце нашли,

згрчене нас уз јеку крик пожуде запљусне.
Прилепиш се уз мене, чим телесни хук стане,
и кад страсти замину, тек румен - зора сване!

Саша Мићковић