"КАО КАД СНЕГ КРВАРИ" - НЕБОЈША ДЕВЕТАК

ФОТОГРАФИЈА

На тој фотографији

Враћам се твом погледу као усуду

Небојша Деветак, Врбас

Као сопственом прочишћењу

Тај унутрашњи говор ме мами

Као светлост ноћног лептира

Вративши се са места где сам и сам

Приклонио и поклонио се онима

На чије се молбе сви оглушују

Озарио ме тај поглед са слике

Подсетивши ме на псалам

Да онај невидљиви кога помињеш у потпису

Не поступа по гресима нашим

Нити нам враћа по неправдама нашим

Већ тада сам слутио утеху и пружену руку

Прибојавајући се упризорења тог милосрђа

Које ничим нисам заслужио

Стишала си мој гнев само једним цветом

Јер, загледао сам се у себе дубље него икад

И видио душе своје пупољак

Како се у белу ружу расцветава

ПАХУЉА НА ДЛАНУ

 

Да не гледам месечине белу паучину

И не сањам ти руке беле

Док по мени не падају пахуље

Кроз које сам ти кожу мирисао

Не бих ни знао колико сам се осамио

Да нисам живео, већ само дисао

Божанска тихост у сред вејавице

И пахуље беле, беле, беле

Осмехом си топила траг у снегу

Несвесна искре опојног даха

Грејах ти промрзле прсте

Док си треперила

Као поглед пут небеских висина

Халуцинација у зимском дану

Пренута јавом, одблесцима страха

Иронијом судбине призвана, непорочно чиста

Пахуља, сан, магија, Пастернакова Лара

Што ињем опточена, уз пламен свеће блиста

А све је био трен, краћи од значења те речи

Само фасцинација, сен

Топио ми се на длану безнадежно брзо

Космос страсти, нежност чула

Екстаза лепоте, згуснутог бола

Сад из дубине подсвести све ово израња

Не знам дишем ли или само сањам

Тек, на мирис твога тела

Подсећа ме ружа бела

И на отвореном длану кап бившег кристала

Сведочи да си, у магновењу, ипак постојала

БЕГУНАЦ

Ево је

Усељава се поноћ у мене

Бела поноћ са црним звездама

Време застаје, време се леди

Под тамним сјајем месечине

Тамо куд сам кренуо засигурно нећу стићи

Тамо си ти насмејана

Тамо је твоја коса спутана шналама

Твоја мала стопала уроњена у воду језерца

Тамо су твоје руке што орезују руже

Око манастира

Па их осушене приносе моме лицу

Да их омиришем

Ах тај мирис цвећа и тамјана

Та опојност што ослобађа и милује

А ја сам само бегунац

Сумњичав и оштар као сечиво

На коме дрема бела поноћ са црним звездама

И тамо куд сам кренуо никада нећу стићи

  

ГДЕ СУ САДА НЕШЕ ЉУБАВИ

Наше љубави, где су сада наше љубави

Пред овим зидом

Што сваким даном постаје све виши

Ускоро га ни анђели неће моћи прелетети

Сада се плашимо и малих нежности:

Ружиних пупољака

Ветра у таласима језера

Капи росе на листовима багрема

И речи

Речи поверења и утехе

Разнежених топлотом дланова

Где су сада наше љубави

Кад  је сумња ушла кроз капије

А кроз отворене прозоре

Одлећу прећутане прељубе

Улазимо у самоћу постојања

Из које као  из презреле оскоруше

Навире чедност месечине

И младалачка бистрина долазеће зоре

Ето, ту су, у заспалом лишћу сећања

Наше бивше љубави

ЛАВИРИНТ

Њено умеће је ништавило

Из кога је изникла бела ружа

На коју је слетео плаветни лептир

Стварао сам је из сопственог ребра

Из камена странца, снажне зимске измаглице

Враћао сам је из сећања пожудну и лепу

Али наше душе су се размимоишле

Никад се не дотакнувши

Враћао сам је болом обузет

Верујући у самилост њене молитве

А она је упорно гомилала очај на очај

Самотан, у њену сам залутао ноћ

Слутећи да се отварају небеса, саг звездани

Умишљао сам да она мноме дише,

Да  ми  удахњује  моћ

Не марећи за спознају да заувек одлазим у бездан.

Ипак, верујем да ће нам у загробном свету

Роса пошкропити дланове

И клизећи низ прсте у једну сазрети кап

Молићу се да ме жудња у том трену не понесе

Да јој бар у том часу не осетим обест и гордост

ТОПИ СЕ И ГАСИ МОЈА МЕМОРИЈА

У овој соби, у овој соби

Као у празној утроби

Топи се и гаси моја меморија

Трепери прошлост, трепере лица

Час је све блесак, чак подмукла тмица

Топи се и гаси моја меморија

Кад дуне с канал, са стране јужне

Процветају у мени љубичице кужне

Топи се и гаси моја меморија

А над ђубриштем, са северне стране

Надлећу гачци, подврискују вране

Кроз прозор отворен, сатански круг гледам

Чекају да им тестамент оверен предам

Топи се и гаси моја меморија

Где је сад она божанска мисао

Коју сам ослушкивао док сам дисао

Узносећи ме у висине небеске

Док сам од звезда сликао фреске

Топи се и гаси моја меморија

Сад се крхке речи сурвавају према дну

Што је кипило јавом сад тежи – сну

А лажног пуцња ћорак, бесмислени хитац,

Бубри још у глави, светли као свитац

Топи се и гаси моја меморија.

Чедомир Попов уручује Змајеву награду

Небојша Деветак

Небојша Деветак рођен је 21. Октоба у Малој Градуси, на Банији, у Хрватској. Објавио је збирке поезије:

-      Пресудна жеђ (1980), Сисак

-      И друге болести (1980), Сисак

-      Непожељни гости (1984), Загреб

-      Заутављена пројекција (1988), Загреб

-      Кључаница (1991), Београд

-      Жуђено војевање (1995), Нови Сад

-      Расуло (1997), Загреб

-      Кораци без одредишта (избор), (2004), Српско Сарајево

-      Лицем према наличју (изабране и нове песме), (2004) Београд

-      Боре и бразготине (2004), Београд

-      Узалуд тражећи (2008), Загреб

-      Омча за воштаницу (2009), Врбас

-      Књига прозних записа о рату у Хрватској Разгртање пепела (1998), Загреб

-      Приредио Антологију српског пјесништва у Хрватској двадесетог вијека (2002), Загреб

-      Зборник пјесама о сеобама, изгнанству и избјеглиштву Друмови су наша отаџбина (2006), Источно Сарајево

-      Зборник најбољих пјесама Фестивала југословенске поезијемладих у Врбасу од 1968. До 2008. Под насловом Знам да нас има (2008)

Уређивао је српски глас у Топуском од 1990. До 1993. Био је предсједник Удружења књижевника Крајине од његовог оснивања у фебруару 1994. До пада РСК. Живи и ради у Врбасу.

Главни је уредник часописа Траг који издаје Народна библиотека „Данило Киш“ у Врбасу.

Члан је Друштва књижевника Војводине и Удружења књижевника Србије.

Добио је награде: Златна струна Смедервске песничке јесени, Печат вароши сремскокарловачке, Браћа Мицић, Милан Ракић и ЗМАЈЕВУ НАГРАДУ.