NAKARADNO PONOSNO
Razmišljala si dugo, pitajući se,
odgovore pribavljajući, dvoumljenjem potkrepljene,
u samouverenost zaogrnute, šta da mu kažeš.
Svi znaju, veruješ, da svako tvoje obraćanje višeslojna je slika,
od svih dominantnih spekulacija satkano,
lucidom kvantne logike uvijeno,
svojstveno lepim ženama, u kojima nikad dvojbe nemaš.
Znaš kakva je moć sugestije.
I u toj ubedljivosti, igrajući se muškim slabostima,
plešeš ludilom na ivici pucanja,
a opet, ovaj put, nešto ne štima i zato se pitaš...
Kada bi mu rekla: Volim te. Potvrdio bi.
Kada bi mu rekla: Odlazim. Pustio bi te.
Kada mu ništa ne bi rekla, odveo bi te u krevet.
Da li su reči tu uopšte, onda, potrebne, ako ti do seksa uopšte nije stalo, sa njim?
Promeni njega, onda, dođe ti, i onako mu ne smetaju tričave ženske slabosti.
Suze, lažni orgazmi, ogovaranja.
Priseti se... Ti.
Nisi nikada nesigurna bez šminke. Tvoja Lepota te hrani.
Veštačke dopune nemaš. Čuva te karanfilić, tvoj prirodni oralni antiseptik.
Kao kod drugih. Crne velike naočare, nepotrebne su.
U tim trenucima, o tebi brine bistrina oka jarkog...
Um koristiš, iskustveno. Komadić taj, koji nikad ti ne nedostaje.
Traži drugog, koji će pasti na kolena za tim!
Pa kada korak baciš, štraftom.
Avenijom ženske hrabrosti, zakoračiš,
kao Jeger mačka, od bara do bara, raspališ,
bez suvišnih supstanci i opijata,
objedinjujući celine nejednačina kompleksnih,
tražićeš, iznova, naknadni odgovor, na to večno pitanje:
Ima li začeća, bez greha?
Kretanje se ne izjednačava, nikad, sa pređenim prostorom.
To ti je na pameti, zanavečno.
Nakaradno ponosno, kao uspomene,
ponećeš na svojoj koži, miris znoja, novog muškarca.
U dekolte, među grudi, stavićeš oproštajno pismo,
za onog starog, da mu ga sutra daš, lično.
Neotkačinji SMS-om. Proganja te kletva...
Buktinjom osvetljene, primaćeš u sebe plamen bujice nespokoja.
Komplikacija doživljenog najavljuje uzburkanu sutrašnjicu, iscrpljenu istinom.
Tebe razvaljuje proleće, luđe nego neku tinejdžerku.
A želela si samo jednostavni red reči da složiš i raskineš sa njim.
Miodrag Jakšić
Razmišljala si dugo, pitajući se,
odgovore pribavljajući, dvoumljenjem potkrepljene,
u samouverenost zaogrnute, šta da mu kažeš.
Svi znaju, veruješ, da svako tvoje obraćanje višeslojna je slika,
od svih dominantnih spekulacija satkano,
lucidom kvantne logike uvijeno,
svojstveno lepim ženama, u kojima nikad dvojbe nemaš.
Znaš kakva je moć sugestije.
I u toj ubedljivosti, igrajući se muškim slabostima,
plešeš ludilom na ivici pucanja,
a opet, ovaj put, nešto ne štima i zato se pitaš...
Kada bi mu rekla: Volim te. Potvrdio bi.
Kada bi mu rekla: Odlazim. Pustio bi te.
Kada mu ništa ne bi rekla, odveo bi te u krevet.
Da li su reči tu uopšte, onda, potrebne, ako ti do seksa uopšte nije stalo, sa njim?
Promeni njega, onda, dođe ti, i onako mu ne smetaju tričave ženske slabosti.
Suze, lažni orgazmi, ogovaranja.
Priseti se... Ti.
Nisi nikada nesigurna bez šminke. Tvoja Lepota te hrani.
Veštačke dopune nemaš. Čuva te karanfilić, tvoj prirodni oralni antiseptik.
Kao kod drugih. Crne velike naočare, nepotrebne su.
U tim trenucima, o tebi brine bistrina oka jarkog...
Um koristiš, iskustveno. Komadić taj, koji nikad ti ne nedostaje.
Traži drugog, koji će pasti na kolena za tim!
Pa kada korak baciš, štraftom.
Avenijom ženske hrabrosti, zakoračiš,
kao Jeger mačka, od bara do bara, raspališ,
bez suvišnih supstanci i opijata,
objedinjujući celine nejednačina kompleksnih,
tražićeš, iznova, naknadni odgovor, na to večno pitanje:
Ima li začeća, bez greha?
Kretanje se ne izjednačava, nikad, sa pređenim prostorom.
To ti je na pameti, zanavečno.
Nakaradno ponosno, kao uspomene,
ponećeš na svojoj koži, miris znoja, novog muškarca.
U dekolte, među grudi, stavićeš oproštajno pismo,
za onog starog, da mu ga sutra daš, lično.
Neotkačinji SMS-om. Proganja te kletva...
Buktinjom osvetljene, primaćeš u sebe plamen bujice nespokoja.
Komplikacija doživljenog najavljuje uzburkanu sutrašnjicu, iscrpljenu istinom.
Tebe razvaljuje proleće, luđe nego neku tinejdžerku.
A želela si samo jednostavni red reči da složiš i raskineš sa njim.
Miodrag Jakšić
No comments:
Post a Comment