ПОЕЗИЈА I - САША МИЋКОВИЋ

ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ

Светачки мирне, кристалне очи,

урањаш нежно у туђе мисли.

Перјана душа, ка Небу крочи,

пред којом греси многи су свисли.

Подсвесно чујем те славне речи,

„Будимо људи“, поука златна.

Још твоје звоно Србијом звечи,

не плашећи се временског клатна.

У ово доба, тако нам треба,

ручица света да нас поведе,

а људско срце вечито вреба,

злокобно око, да га заведе.

Са Неба сипај светлосно иње,

љубав се наша к`теби успиње!

ПРОЛАЗЕ ТРЕНУЦИ

Свећа догорева, капље восак жути,

паук се у углу игра својим пленом.

Ноћ душама шапће, све остало ћути,

тајац игру води с успаваном зеном.

Тишина од бола несноснога пишти,

разиграна муња мутно небо ждере.

Време нас овакве, премале поништи,

и са лица земље вавијеков спере.

Сунчани се зраци са црнилом деле,

и у телу, крви, то се живот ломи.

Пролазе тренуци и јадни и хроми,

звездице у оку угарком увеле.

Сат на зиду јавља, последњи ударци,

дрхтавим се светом размилели жмарци!

НОЋНА ТАМНИЦА

Мрак је, дубока тама, смрзнути зуби шкрипе,

ноћном тамницом грозни Белзебуб бичем пуца.

У соби ћутим скривен, док мисли језне сипе,

жмарци облили ваздух, то неко куца, куца...

Већ будан, гоним снове, под месом срце спава,

ноћ је аветска шкриња, духови маглом струје.

Сићушном пором коже, завукла трула страва,

тамом се Смрт лелуја, дахтањем грдним трује.

То изнова се чује, затрешти звек о врата,

Смрт за зарђалу браву црним ноктима хвата!

Лебди ми већ по соби, лицем јој бубе миле,

из уста гмиже паук, шкрипуће под и крца,

страх у слеђеној крви, и последњи дах врца,

утваре око мене, паклене звери цвиле!

Саша Мићковић