Дођу тако дуге, кишнe ноћи,
кад посвуноћ плачу дрвореди липа,
и вуку се тешки, оловни, облаци
док ледена киша беспомучно сипа.
Као да са њом и ти опет дођеш,
прикрадеш се ведар, насмејан
и опет си онај враголасти дечак
тако недокучив, а толико знан.
Па кренемо опет ко две модре ласте
да бројимо звезде и сањамо снове
и крадемо воће из комшиске баште,
слушамо славује из грмова зове.
Откриваш ми жеље и велике снове
причаш ми о сутра што нас негде чека
по презрелом житу светлуцају свици
под врбама сетно док жубори река.
И сад не знам тачно шта се снам збило
одједно ко да све смо испричали,
само смо се дуго гледали у очи
и с нечим се дивним тихо растајали.
А живот се круни, односи нас време
по косама већ нам иње процветало
тек по некад бљесну драге успомене
па жалим што деца не бесмо још мало
Светлана Биорац
Матић
No comments:
Post a Comment