"ZA KAFANU VINO" - RADE PISARIĆ (Iz zbornika "Trijumf pesme i vina")

ZA KAFANU VINO

 

JOŠ  VINA BOKAL

DONESI SEKO

PJEVAĆEMO MALO

ONA JE DALEKO

NAZDRAVI  STARI

SVI NEK PIJU

NA PUČINU MORAM

VJETROVI BIJU

"UZ VINO" - MIRA D. ŽIVKOVIĆ (Iz zbornika "Trijumf pesme i vina")

UZ VINO

      

  Noćas sanjam, na divan mi doš`o Njegoš, niti me pita što se češljam niti što kose farbam. Zagledao se u moje oči nebeske. Osjetih da kroz njih krade moja gledanja, viđenja, moje zablude i čuđenja. Obradovah se, sad će me njegoševski prosvetliti, neću vise lutati, lupati, sad ću i ja ukrasti malo uma slavljenoga u mermeru zatočenog.

"ČUVAJ SLIKU NJENU" - RADE PISARIĆ

ČUVAJ SLIKU NJENU

VEČERAS PJEVAM

Kofer uspomena...

PJEVAM TEBI
DRUGI JE SREĆAN
ŽUDNJA JE MENI

VEČERAS SANJAM
KO NIKAD PRIJE
DRUGI TE IMA
MENI SE PIJE

VEČERAS ČEKAM
CIJELE NOĆI
JUTRO KAD STIGNE
NEĆU POĆI

POEZIJA - MINA I. IMŠIROVIĆ

POEZIJA - MINA I. IMŠIROVIĆ

KIŠOM UMIVANA
Raširenih dlanova,

Prkosna.

Čoporom bola, gonjena,
K'o srna vukovima.

Kiša me umiva,
Već godinama.
Iz mojih zelenih livada
Odavno je brazde usjekla,
Tekući neiscrpno,
Koritom, mojih obraza.
Iz svake pore mog tijela
Bujica gorčine izbija,
I duša se u njoj kupa,
Od kako sam rođena.

IL MESSAGGIO (sa prevodom) - ZORAN B. IVANOVIĆ

IL MESSAGGIO

Io sono un popolo

Un personaggio che sapeva parlare con Dio senza l’aiuto dei sacerdoti

Una volta sono stato la pioggia caduta sulla terra secca

-cosi  ho placato la sua sete

Un’ altra volta sono stato l’aqua fredda, un lago fra due mondi focosi

-cosi sono riuscito a prevenire l’incendio apocalitico

Sono stato il tuo scudo per tanti secoli

O mondo disgraziato!

"Az összes hajléktalan (kutya) nevében" - SNEZANA PISARIC MILIC

Piszárity-Mility Sznezsana

Az összes hajléktalan (kutya) nevében

Ez az elbeszélés második helyezést kapott a „Milován Vidákovity” Szerb hetilap irodalmi pályázatán

       Szinte egy éjszakán át, kóbor kutya lettem. Azzal vígasztalom magamat, hogy nem vagyok egyedül, vannak még ilyen nyomorultak mindenfele. S éppen ezért, e csillagos ég alatt mindenkinek joga van megköpdösnie, megrugdosnia, kővel megdobálnia. Ó, igen! Vannak olyanok is akik félnek tőlem! Miért ne? Főleg azért mert a nyakamon a valakihez való hozzátartozás jeleként lánc lóg, amely gyanakvást, félelmet vált ki az emberekben. Ezért méginkább megvetnek, mert az vagyok ami vagyok, mert feltételezik hogy ezt érdemlem.

"A NOME DI TUTTI (CANI) RANDAGI" - SNEZANA PISARIC MILIC

 A NOME DI TUTTI (CANI) RANDAGI

Durante la notte sono diventato un cane randagio. Mi conforto, non sono l’unico: ce ne siamo di così poveri dappertutto! E adesso tutti hanno il diritto si sputarmi, prendermi a calci e tirare le pietre, oppure di temermi, perché no! Avere una catena al collo come segno distintivo provoca sospetto e paura. Mi disprezzano ancora di più; me lo merito rimasi senza parole per la sorpresa. Bhè, non credo alle mie orecchie. Ma il mio udito era sempre impeccabile. Il cancello si è chiuso e questo rumore significa sicuro “Fine”.Queste chiavi non le può toccare nessuno.

"Au nom de tous les chiens errants" - SNEŽANA PISARIĆ MILIĆ

Au nom de tous les chiens errants

Pendant la nuit je suis devenu chien errant. Je me console, de n etre pas le seul,  de tels  miserables il y en a partout. Maintenant, voyez-vous tout le monde peut se permettre   de me cracher dessus, de me donner un coup de pied, ou de jeter un caillou  dans ma direction. Il peut  avoir peur de moi, ca aussi! Pourquoi pas? En plus,  la chaine autour de mon cou signe d appartenance, lui  fait ressentir la crainte et le doute. Et, il me  meprise encore plus, car il suppose que j ai merite d etre ce que je suis.

Je suis reste bouche baie, surpris. Je ne croyais pas a mes propres oreilles, bien que mon ouie etait toujours excellent, que la portail s etait fermee et que  le bruit produit par la clef dans  la serrure, representait la fin definitive. Que personne ne pouvait toucher a cette clef  et  ouvrir avec la clef la porte.

"DUŠO, NEMOJ DUŠU DA IZGUBIŠ" - MINA I. IMŠIROVIĆ

Dušo,

nemoj dušu da izgubiš,
misleći kako je
najljepša slika ona koju ti nude
ovozemaljska ogledala.

Kada poklanjaš,
otvori riznice,
jer sve sto poklanjaš,
to ti zauvijek pripada.

"ИЗ ДРУГОГ УГЛА" - РЕНАТА ЦВЕТКОВ

ИЗ ДРУГОГ УГЛА

         

Вече је било прашњаво. Заударало је на неко јело, помало загорело, без соли. Ноћ се није лепила баш тако лако за град, иако су свачије мисли већ увелико спавале. Небо није било плаво, не сећам се  можда није било ни сиво, а можда га и није било. Ипак, онако кришом, неком се отео дах и претворио у ветрић који је одавао последњи знак живота с ове планете. Покретао је, чини ми се, цео сунчев систем и ударао у шупљине срца људи који су бежали од сна.

        Зурећи у неку тачку, која није постојала, одлучио сам направити корак. Зашкрипао је под као да плаче и пробудио ми жељу за неким, било ким ко ме ноћас може слушати. Био сам толико сам, толико да сам кашљуцао не би ли покренуо гласне жице. На тренутке ми се чинило да сам већ заборавио причати. Отворио сам врата размишљајући о жени комшије Симића, која га је напустила у понедељак. Мучиле су ме важне ствари, а опет нисам имао снаге ноћас расуђивати о животу. 

"ЧОКОЛАДА" - РЕНАТА ЦВЕТКОВ

                                                                                            

Моја кућа је била једна од оних великих , нових , на периферији града. Фасада топле боје кајсије, испред зелена башта са тепихом од траве, као лењиром поравната, личила је на призор са оних фотографија које би добијали наши рођаци од неких својих далеких, савршених рођака из Аустралије или Канаде. Око куће и баште била је бела ограда. Али то није била једна од оних ограда које нас бране од провалника и лопова, не, то је више била једна од оних ограда које нас спутавају  и чувају нас од нас самих . И друге куће у тој улици личиле су на моју кућу. Нове, сјајне, са уредном баштицом препуном цвећа и мириса. Једино је једна кућа нарушавала ту хармонију и ритам улице. Налазила се прекопута моје куће. Била је то висока кућа старије градње, сиве фасаде. Њени прозори су били мутни, а розете и капители, као боре, дубоко су се усекли у ту архитектуру. Никада нисмо приметили да је неко ушао или изашао из те куће , али би ноћу видели како неко шета крај прозора, пали и гаси светло. Мислили смо, сигурно је неко дете из комшилука. 

POEZIJA - MIRA D. ŽIVKOVIĆ

POEZIJA - MIRA D. ŽIVKOVIĆ

Jedne noći zimske

Mira Živković

sanjala sam da mi krila rastu 
tu ispod srca 
čudno šarena 
sa bojama duge
ponirala su mi do komora

Bilo je lepo to saznanje da krila imaš da se visini daš da oblake u džep staviš

ПЕСНИK И МУДРАЦИ - ЖЕЉКО ПРОДАНОВИЋ

ПЕСНИК И МУДРАЦИ

Како протраћи живот! – рећи ће неко,

 Како улудо раздели дарове...

Трампио је стварност за снове

И пред животом бедно поклек'о!

Смешни рапсод без дома и огњишта

Цели живот је стихове пис’о

К’о дон Кихот на ветрењаче кидис’о

А заузврат не доби ништа.

ПРИЧЕ ФРАНЦА ЛИПИЦА - др Зоран Б. Ивановић

ПРИЧЕ ФРАНЦА ЛИПИЦА 

1.

Франц Липиц (Franz Lipitz) се пењао уз степенице. Није савладао ни десетак степеника кад је застао да се одмори. Тридесет трогодишња сусетка са првог спрата, кокетна жена чије су шиљате груди штрчале право напред, зачуђено га погледа својим мачјим погледом. Он јој се насмеја и рече: „Guten Тag“. Она, збуњено одговори „’Tag“ и одскакута низ степенице, скоро преплашена. До пре две недеље Франц је био у одличној форми, за њега степенице као да нису постојале. Онда их је постао свестан. Из дана у дан би осећао лакши, а онда све снажнији замор док би дошао до врата свога стана на другом спрату. Сада је морао да застане и одмори се пре првог спрата. Све му је било јасно. 

POEZIJA - DUŠANKA MILATOVIĆ

POEZIJA - DUŠANKA  MILATOVIĆ, SOMBOR

RUKOPIS VEČNOSTI

Upali sveću pred policom sa knjigama Teškom kao nadgrobni kamen Spusti dušu na kolena I ne idi na groblja Tu ti najmiliji počivaju

Kad ti leva strana tela zadrhti Pred rukopisima večnosti Povorke likova sa svetlim oreolima Setiće te na vreme šetnje po stvarnosti

Ne budi uplašen Ima neko ko te gleda s one strane tajne I crpi nektar iz uvenulih dojki Da te sačuva od sumornih buđenja

Baci ružu na raspeće srca Kao na nabujalu bol To je majka koja te dojila I u večnosti se moli Kao što se živa za tebe molila

"ZNAČI, TI BI DA BUDEŠ PISAC?" - ČARLS BUKOVSKI

"ZNAČI, TI BI DA BUDEŠ PISAC?" - ČARLS BUKOVSKI

Ako ne navire iz tebe

bez obzira na sve…
i ne pokušavaj.
Ako se ne pojavi iz čista mira
iz tvoga srca, tvog uma, tvojih usta
iz tvog stomaka…
i ne pokušavaj.
Ako moraš da sediš satima
buljeći u monitor
ili pogrbljen nad
pisaćom mašinom,
tražeći reči…
i ne pokušavaj.

"BLAGO CARA RADOVANA" JOVAN DUČIČ

BLAGO CARA RADOVANA

        Car Radovan je car careva, vladar sudbine, gospodar svemira.

On nosi zlatnu sekiru na ramenu, jaše konja koji je beo i visok kao brdo pod snegom, i na ruci drži buljinu sa ognjenim očima kako bi mogao noću videti pred sobom. O njemu govore u mojoj zemlji samo ljudi koji su poludeli. Ali su zatim u njega poverovali i svi mudraci. Car Radovan ima krunu od hartije i po plaštu ludačke praporce. Ima noge i ruke zelene kao trava, jer živi na kopnu i u vodi. Niko ne pamti njegovo poreklo, ni ime njegove porodice, niti zna za njegove prijatelje i neprijatelje. On prolazi kroz nebeski prostor kao crni oblak pun grmljavine, i po vodama kao brod koji gori. Niko ne zna njegove bitke i trijumfe, jer njegova moć nije nad vojskama, ni njegova slava u bojnim podvizima. On carstvuje u miru svoje veličine i sunača se na suncu svoje snage i lepote. On se krije od svakog, a ipak svako ima njegovu sliku u očima i njegov glas u ušima. 

"OPLENAČKA MAGIJA" (odlomak) - SVETLANA ŽIVANOVIĆ

odlomak iz romana OPLENAČKA MAGIJA

                                       
─ Moja jedinica stigla je skoro do Rige! Tu, na riškom frontu, bio sam u novoj realnosti, kakvu nisam mogao zamisliti. Nove vesti o previranjima u prestonici, glasovi protiv rata, sumnje u sposobnost cara Nikolaja, sve nešto drugo što ne bi smelo da se čuje u vojsci koja brani otadžbinu. Razarajuće sumnje i pretpostavke, ponuda sasvim drugačijih rešenja, neverica suprotstavljena primamljivim obećanjima. U mutnom vremenu s kraja šesnaeste i početkom sedamnaeste, video sam sasvim drugačiju Rusiju, nove likove, ogorčene ljude, razbuktale strasti, navalu mržnje i želju za osvetom. U pokušajima da nađem razlog svemu tome, najpre sam bio zbunjen. 

POEZIJA I - DR ZORAN B. IVANOVIĆ

POEZIJA I - ZORAN B. IVANOVIĆ

СВЕТЛО

Отворих капке:

Dr Zoran B. Ivanović, Bordo, Francuska

Сен великог праска

Бестежно

Леже

На очи

У оку чувам

Његов бљесак

Коначно

Траје

Кроз етер.

POEZIJA - MIODRAG JAKŠIĆ

JEDNA OD DRUGE

najbolje je da upoznam

Miodrag Jakšić, Beograd

međusobno,

sve svoje žene,

pa da se uzajamno druže

i tračaraju me

Da u onim lepim baštama kafića

na Obilićevom vencu,

zajedno

piju kafu,

analiziraju

moju natalnu kartu

i progovaraju

o njihovim uticajima,

na mene

Da se naslađuju mnome,

da budu više ljubomorne,

jedna na drugu,

i da konačno,

jedna od druge,

iskreno,

saznaju istinu,

da ništa nisam imao

ni sa jednom od njih

POEZIJA - HELENA HORVAT

POEZIJA - HELENA HORVAT

Iz ciklusa minijatura VRIJEME POSTOJANJE (2014.)

ZANOS

Helena Horvat

Upoznah ljubav savršenstva.

Simfonija osjećaja

preplavi mi dušu i tijelo.

Razdvojiše se akordi

na pojedine note.

Odsvirasmo solo

dionicu.

"UREZANA IMENA" NOVICA JOVIĆ - poezija

• UREZANA IMENA

   

  Korak
  

  

  u šumi,
  treptaji
  sunca
  Lagani vetar se
  oseća
  senke zapisuju
  istinu trenutka na delove asfalta
  Staze ukrštene
  u gradskom parku
  čuvaju ljubomorno
  svoja mesta
  očekujući prolećne šetače
  na pragu dolaska
  ranog proleća.
  Po koja klupa ostavljena
  očekuje tajne
  po nekih slučajnih prolaznika
  
  

"КОРАЦИ БЕЗ ОДРЕДИШТА" - НЕБОЈША ДЕВЕТАК

"КОРАЦИ БЕЗ ОДРЕДИШТА" - НЕБОЈША ДЕВЕТАК

БЕСКРАЈ БИЋА

Небојша Деветак, 2009. "Змајева награда"
и Чедомир Попов, председник Матице
српске

Данас си оно 
Што си одувијек жељела да будеш
Измаглица
Успињућа свијетлост
Бјелањак умућен у прах
Сазријеваш и гаснеш брже него што
Успаничено око успијева забиљежити

Сад је све разбијен моза(и)к сна

С лица ти покуписмо
Онесвијећене камнечиће
и љубоморно их стрпасмо у џепове

Сваки пут када руку завучем у џеп
Моћи ћемо додиривати твој котрљајући смијех
Тако ће и бити
Док од јеке не попуцају шавови
А ми престрављени
Не спознамо бескрај растерећеног бића.

POEZIJA I - RUŽICA BLAGOJEVIĆ

POEZIJA I - RUŽICA BLAGOJEVIĆ

Hereza

Badava oštra reč

i besni konji u tami pogleda
džaba kamenje misli
plave munje
ledene kiše
zmijski jezici
đavolji repovi
rogovi u vreći
srušeni dimnjaci
pod lobanjom
tonu u zemlju
čovek
carskog držanja
korov zaliva
u staklenoj bašti
ukroćenog osmeha
zvoni navika
rđavih fraza
.

"РОЂЕНИ СГРАНЦИ" - ПЕТАР МИЛАТОВИЋ

      (део из романа) 

       

       Црну причу из мог дјетињства често сам слушао и пренијећу је у цјелости.

    „Шест мјесеци послије смрти онога дјетета остављали су те самог кући да чуваш оно двоје млађих, Вишеслава и Љубославу. Једног дана кад се мајка вратила из поља кући и питала те гдје је Вишеслав, ти си рекао да је иза куће и да спава у дворишту, а мајка кад је видјела залелекала је, дијете је било мртво. Послије пет мјесеци поновило се исто. И Љубослава је била мртва. За једанаест мјесеци из куће смо износили три мртвачка ковчега твоја два брата и сестре, а ти мртвачки ковчези су били мало већи од кутија за ципеле.“

     Ту исту причу слушао сам од разних жена и људи.

      Неколико година послије те три трагедије јавно се причало у мојој родној кући и око ње да је троје дјеце умрло јер је једна комшиница подметала чиније са млијеком. Змије, којих у мом завичају има доста, млијеко је привлачило, а дјеци је била интересантна „играчка“ која се пузећи креће по земљи, добауљала би до „играчке“, додирнула би је и змија у самоодбрани од људске руке уједала је и у смрт отјерала два моја брата и сестру.

POEZIJA - RADMILO V. RADOVANOVIC

Radmilo Radovanovic, Mrkonjic Grad

CVIJET SLOMLJENI

Bolujem blijed u tami punoj grijeha

Zalutao u ovaj grad bez radosti

Misli me progone čudne i ružne

Ti negdje (ne)čitaš moje stihove

Lebdiš nada mnom kao sjen

Pomalo ucvijeljena u toj pustinji beskraja

Sad pred mojim očima jedan cvijet sveo

Sunce obnavlja svoj uobičajeni hod

I bez snoviđenja stiže te san

Dva lijepa oka dva zračna gase se

Ti si ogledalo moje mašte

A ja čekam

Nešto što se nikada neće desiti

Sve ove pjesme radosti

U kojima stojiš na Olimpu

Prenio sam u tugu i strasni zov

Miris tvoje ploti zamrzo u srcu

Tebi ne mogu

Sad zvoni u ušima

Duša razmahana širi se u meni

Završilo se sve tužno

Među nama samo

Cvijet slomljeni stoji

3. mart 2011.

ПОЕЗИЈА - ПЕТАР МИЛАТОВИЋ

ЛОПОВ НЕБЕСКИ

Ако овог прољећног јутра

Пробуђена љепотице

Установе твоје зјенице

Испод трепавице

Од крила ластавице

Да ти недостаје рука

Па и нога, или бедро

Не мршти то твоје

Поетско лице небески ведро

Немој да тражиш своју руку

Ни ногу, а ни бедро

Нећеш ништа од тога наћи

Ни у кревету, ни поред

Шапнуо сам тајну речитом врачу

И небеском шетачу:

Постао сам лопов небески

И однио руку, ногу и бедро

И не тражи изван мене

Ништа што ти недостаје

Све то имаш

У пјесми која траје

Беч, април 2001.

UVERILA SAM SE DA JE PISANJE LEKOVITO "Blic Žena", broj 487

"Blic Žena" MOJE VREME , 15.MART 2014.                                                      Dnevnik

                                                                                                                          jedne neobične

                                                                                                                            književnice

UVERILA SAM SE DA JE 

PISANJE LEKOVITO

Snežana Pisarić Milić iz Sombora radi

kao računovođa OŠ "Nikola Vukićević"

   

Ponosna sam što me je Idavačka kuća "Arte"
izabrala za književnicu 2013. godine

       Kako bi bilo lako reći da sam od onih samouverenih, jakih ii odlučnih žena koje su oduvek znale šta žele. Međuti, nisam.

           Ja sam samo jedna u nizu skromnih, miroljubivih ljudi koji obaj svet posmatraju sa distance. da ne zasmetajunekome, da ne naude. Pomalo, i u strahu od života i godina koje su donele mnogo toga lošeg. Moj izlaz, moj blagoslov jeste pisanje.

           Prenos emocija na papir donosi neverovatno olakšanje. Samo oni koji su to osetili mogu i razumeti. 

          Pisanje je moja ljubav, ali računovodstvo je moja egzistencija. To je odgovoran posao kji radim najbolje što mogu, već sedam godina. Mislim da ne postoji veća suprotnost umetnosti od računovodstva.

IX PISMO - O SREĆI - Snežane Pisarić Milić

Autor: Snežana Pisarić Milić

U S., marta 2014.

IX Pismo – O sreći

Prijatelju moj,

kako je teško opisati sreću? Bar Vi znate, da sam godinama opsesivno pratila znakove pored puta, sluteći da bi me mogli odvesti do tajnih odaja sa blagom cara Radovana?

Dugo sam tragala za srećom. Nekada mi se činilo da tragam za nesrećom, vrag bi ga znao. Išla, lutala, odlutala, često zalutala. Niti sam znala kuda sam pošla, ni po šta, niti gde bih našla to što tražim. Ni koga bih za vodiča uzela. Ni da li da, ipak, tragam sama.

Tragala, nekada, samo zato što su se i drugi zaputili, nekim, samo njima znanim putevima, ne otkrivajući nameru kuda su pošli, kao da su u strahu da ih ne pratim. Kao da ću im sreću uzeti. Kao da se ona može izmeriti, na kantar staviti, od drugoga oteti. Možda će je nestati, ili se potrošiti. Kao da je sreća ista za sve. Iste stvari nas ne čine srećnima, ali nas iste stvari, najčešće, čine nesrećnima.

LAZAR - OD SALAŠA DO HOLIVUDA (I POGLAVLJE)

Autor: Snežana Pisarić Milić

Mojoj majci,
Stevki Prodanović,

za ono neizgovoreno

među nama...

njen Lazar

  

 JEDNA SASVIM OBIČNA NOĆ U TORONTU

Ime mi je Lazar. Lazar Rajić. Sin žene nemirnog duha, Stevke Prodanović, koja je umrla na porođaju. Imao sam samo tri godine. Pričao mi otac da mojoj majci vulkan u duši nije davao mira, baš kao ni meni. Sa drugorođenim sinom u naručju, čiji plač niko nije čuo, otišla je u zasebne odaje raja, tamo gde mladi ljudi odlaze.

Sin sam oca Miroslava Rajića, nadzornika pruge u Somboru. Bio mi je i otac i majka. Voleo sam ga najviše na svetu. A on nije verovao u mene. I to me bolelo.

Unuk Dadin i Lazarev.

Brat Stevanov.

Muž i najbolji prijatelj Mone Rheaume, koja je snove o glumi prepustila meni.

Potom, glumac Lazar Rockwood, koji je, posle mnogo uspona i padova ostvario američki san.

Sada, nakon toliko godina, samo LAZAR.

VIII PISMO - О (BE)SMISLU ŽIVOTA - Snežane Pisarić Milić

Autor: Snežana Pisarć Milić

У S., marta  2014.

VIII Pismo

          

           Prijatelju moj,

          U danima, dok se kiša sliva niz prozore, nečujno i lako, poput suza niz izborana sirotinjska lica, šetam, po navici, stazom koja vodi do groblja. Misteriozno me mami poluotvorena kapija, iza koje lebdi večni smiraj prepun tajni. U isto vreme, njeno tiho pomeranje, k`о cvilenje, šalje tajni znak. Odzvanja u glavi svečana tišina groblja, koju narušava ravnomerno dobovanje kapi od kišobran. Proširuje se, iz dana u dan, jer ubrzano stižu oni što će savest predati na poslednju ispovest, a telo ostaviti u amanet šarenolikim mermernim čuvarima.

Sećate li se, kako je prethodno leto bilo pretoplo. Bejaše plus četrdeset u hladu našeg starog hrasta. Ista slika, ista staza, isto pusto groblje, i ja. Verujem, da se sada pitate, zašto sam šetala tom stazom po vrelom julskom danu, oko podneva, kada u to doba od vreline vazduha ni ptice ne poleću. Ni cvrkut se ne čuje. To je ne-doba kada se sve u vreli kameni sat pretvara i zaustavlja. 

VII PISMO – BAL POD MASKAMA - Snežane Pisarić Milić

Autor: Snežana Pisarć Milić

U S., marta 2014. 

VII Pismo

                                                                                                  Prijatelju moj,

Verujući u Vas i Vaše iskustvo, pitala bih Vas nešto. Da li mi možete objasniti, zašto se danas mnogi trude da pokažu i dokažu da im do ljubavi nije stalo? Ili, suprotno od toga, da pokušavaju da ih svi vole? Zar treća opcija ne postoji? Ona, o posebnosti svakoga od nas...

Je li to ljubavi pala cena, pa je na velikoj rasprodaji? Nehajno je ostavljena u jeftinoj kineskoj prodavnici, u kojoj su svi za sve, i gde postoji samo jedna, jedina univerzalna veličina? Veličina koja svima odgovara.

Da li se to meni samo priviđa, ili smo stvarno postali naivni učesnici novokomponovanog maskenbala, a da u potpunosti nismo svesni toga? Dobrovoljno prihvaćenim maskama skrivamo slabosti, mane, osećanja, jer više nisu poželjna. Nežne reči gutamo sa pelinom, i u tajne odaje duše ih odlažemo, a da su nam, samo minut pre, lebdele pred očima i pretile da skliznu sa usana. Sa toplih usana, na koje je slana suza pala, a koju, srećom, niko nije video. 

"PRIČA O ŠLJIVI" MIRJANE UZELAC (Najbolje kratke priče Pirota 2014.)

Priča o šljivi

 Šljiva. Posmatrao je kroz poluotvorene oči. Žmireći. Visoku. Stamenu. U dvorištu deda Mitrove kuće, u Prčnju. Od čitave lepote morske, on je gledao u šljivu. U stvari, već danima gleda u nju. Sećao se kako je stari Mitar hteo da je poseče. Kaže: - Jalova je. Treba zasaditi novu.

Oko nje su mirisale i rađale smokve i narandže, raskalašno se raspojasala lavanda, a šljiva se devičanski stisla. Onda se desilo čudo. Rodila je. Ne mnogo. Bili su to modroljubičasti plodovi, pomalo gorki. I svake naredne godine je na svet „donosila“ ne više od pet, šest kila. Svi su se nekako nadali da će se sledeće godine pokazati i da će roditi da preliva. A ona se jogunasto držala svoje mere. Tek toliko da bude noseća. Sa svojom širokom krinolinom od krošnje bila je uporna da opstane ovde gde joj, možda, i nije bilo mesto. Korenom i žilama držala se grčevito za isušenu zemlju, večito žedna, ali stasita među primorkama.