POEZIJA I - ZORAN B. IVANOVIĆ
СВЕТЛО
Отворих капке:
 |
| Dr Zoran B. Ivanović, Bordo, Francuska |
Сен великог праска
Бестежно
Леже
На очи
У оку чувам
Његов бљесак
Коначно
Траје
Кроз етер.
ЗНАКОВИ
Далеко од
Дунава
Саве
Дрине
У oдсјају
Атлантика
На небу
Аквитанском
Знакове
Гледам
Испод њега
Звукове
Ослушкујем:
Сазвучје
Ловим.
СЕНКА РОЂЕЊА
Стојим
Моје
Тело
Фотонима
Препреку
Чини
На тло
Сенку
Рођења
Баца
Кишну
Глисту
Од
Сунца
Чува
Утеху
Тражи
Фотоне
Купи
Време
Кроз
Сенку
Пропушта.
ЗАТИШЈЕ
 |
| Zoran B.Ivanović |
Од ока мога
У спокој
Мир
Парсеци
Броје
Сазвежђа
У квантном
Замаху
Стоје
Кумова
Слама
Просута
Кроз
Завичај
Чека
Да простор
Отплави
Времена
Река.
КЛИЦА
Склопих очи
И угледах
Моје
Тело
Полураспаднуто
У центру
Ковитлаца
На боку
Склупчано
Лежи
Наноси
Ветрова
Пирамиду
На њему
Граде
А оно
Песак
Оплођује
Ту где је био
Стомак
Клица
Нечега
Избија.
O autoru:
Зоран Б. Ивановић (1963. Љубовија). Детињство провео у Факовићима, дечаштво и
рану младост у Братунцу и Сребреници, сазревао у Тузли и Београду, где се стално
настанио до исељавања (1997.), најпре у Италију (Фиренца) а затим у Француску
(Лимож, Бордо). Лекар, магистар биолошких и доктор медицинских наука, научни
саветник и професор универзитета. Обе Ивановићеве тезе (Београд, 1992, 1995.) и
хабилитација (Бордо 2001.) су из области биологије матичних ћелија. Од 2002. научни
директор Француске установе за крв за регионе Аквитанија и Лимузен. Објавио преко 80
научних радова и поглавља у књигама из области биологије матичних ћелија и
трансфузијске технологије. Својим експерименталним радовима у физиологију увео нови
концепт регулације самообнове матичних ћелија степеном оксигенације микросредине.
Спада међу најцитираније српске научнике млађе генерације. 2004. изабран за члана
Академије Медицинских Наука Српског Лекарског Друштва. Ивановић пише поезију и
прозу: осим збирке песама („Сазвучје“, 1995.) објављује прозне текстове у периодици на
српском језику. Његово најзначајније до сада објављено прозно дело свакако је
приповетка « Приче Франца Липица » (Траг, год. 3 – књ. 3, св. 9, 2007 ; стр. 57-70.).
Prof. Zoran Ivanović (50), direktor za nauku Francuske ustanove za krv, za regione Aquitaine i Limousen, vrsni istraživač na polju matičnih ćelija, naučnik, lekar sa darom za književnost, istoriju, arheologiju, antropologiju, lingvistiku - trkač ispred vremena
Naša dijaspora je u ulozi svojevrsne misije, zar ne?
Čoveku se u tuđini izoštre čula i mnogi od nas shvate da kroz koren i vrežinu dolaze životni sokovi. što se tiče poslednjeg talasa naše dijaspore, kome i ja pripadam, on sadrži veliki broj kvalitetnih i obrazovanih ljudi. Retko ko od njih ne smatra svoj boravak i život u stranoj zemlji nekom vrstom misije. Ne mogu a da ne uzmem za primer mog prijatelja Milivoja Srebra, docenta na katedri za Slovenske studije u Bordou, koji se, kao David protiv Golijata, godinama bori za kap istine u francuskim medijima i pokušava da ispravlja krivu Drinu, a da ne spominjem kako nema studenta koji prođe kroz njegov kurs a da ne bude vakcinisan Kusturičinim filmovima, Ivom Andrićem i našom celokupnom kulturom.
Na radnom stolu u Francuskoj držite zastavicu Srbije. šta Vam ona znači?
Onu vrežinu kroz koju isisavam životne sokove iz tla.
Bili ste na prijemu dijaspore u belom i proslavi Dana vojske Srbije u ambasadi Srbije u Parizu.
Ambasador Simić sa suprugom je učinio mnogo da afirmiše Srbiju u Francuskoj, da poveže naše ljude sa ovdašnjim ljudima i da nas same poveže kroz okupljanja u njegovoj rezidenciji u Parizu. Jedno od takvih bilo je okupljanje lekara i srodnih profesija poreklom iz Srbije i bivše Jugoslavije 2006. godine, organizovano od strane francuskog lekara srpskog porekla Svete Petrovića.
Na svečanost za Dan vojske Srbije, po običaju naše bivše države, rezervni oficir obavezno dolazi sa grbom svoje oficirske škole na reveru civilnog odela. Prepoznao sam grbove bivše Artiljerijske škole u Zadru, Sanitetske oficirske škole u Beogradu; jedan gospodin je nosio istu značku kao i ja: grb pešadijske škole u Bileći. Bio sam zadovoljan, jer su naši ljudi u dijaspori počeli da cene svoju prošlost i svoj lični napor, a ne da se dokazuju pljujući, a da to i ne shvataju, na svoje sopstvene živote, svoja stabla i svoje korene.
Kaže se da je duša naroda sazdana od prošlosti. Kako se to Vama čini?
Sredina, njena kultura, mitovi, njeni simboli, sve je to od velikog značaja za formiranje ličnosti. Zato je domovina prizma kroz koju se prelama sve ono što dolazi iz ličnog i porodičnog pamćenja, iz pamćenja roda, plemena, naroda. Moje poreklo po ocu je vezano za selo Oreovac kod Niša, a po majci za Fakoviće, smeštene na samoj Drini, na pola puta između Bratunca i Bajine Bašte. Pošto sam bio učiteljsko dete, poznavanje prošlosti je bio element mog vaspitanja. Otac mi je pričao o svim važnijim bitkama i o našim precima, mirnim seljacima koji su malo pričali, mnogo radili, i znali, kad god je zatrebalo, da stegnu zube i postanu disciplinovani vojnici te da neretko poginu za otadžbinu. S druge strane, majčine, moji podrinjski preci, vatrenog temperamenta, izrazite rečitosti i uvek spremni da idu do kraja u isterivanju svoje pravde, nisu štedeli reči u veličanju svoje istorije. Za njih je uvek ideal bila Majka Srbija koja im je bila tako blizu, na nekoliko desetina metara, pa ipak odvojena Drinom, plemenitom međom.
Kako doživljavate otadžbinu i narod?
Poreklo sam iskazao u pesmi „Sazvučje” čiji naslov nosi i cela zbirka iz 1996. godine. Ali ja otadžbinu doživljavam pre kroz narod nego kroz državu. U tom smislu, moj narod je moj, bez obzira da li govori ijekavskim, ekavskim ili ikavskim dijalektom i bez obzira da li je pravoslavne ili katoličke veroispovesti ili pripada muslimanskoj religiji. Podjednako mi je draga pesma što mi je merak, kao i „Jute san se zaljubija” ili „Stoj fama est I Drino”. Ali to je moj lični pogled na narod, realnost je sasvim drugačija: podele po svim mogućim i nemoguć im kriterijumima, usitnjavanje do besmislenosti.
Za Vaše ime prijatelji vezuju reč intelektualac. Šta to znači?
To oni najbolje znaju. Bio bi to čovek koji neprekidno radi na sebi i evoluira, koji neprekidno spoznaje. Možda bi granica za priznavanje stepena intelektualac bila tačka na kojoj se shvata relativnost spoznaje. Spoznaja ima više nivoa. Nivo analize donosi vladanje činjenicama, nivo sinteze iz tih činjenica izvlači principe, nivo kreativnog interpretiranja uvodi čoveka u filozofiju neke materije i naposletku se dolazi do simbola, kao najkoncentrisanijeg ali i najvarljivijeg nivoa spoznaje. To vam je kao destilacija eteričnih ulja: što više destilišete, sve Vam manje količine ostaje, ali to što ostaje sve je dragocenije. Ali taj dragoceni parfem može precizno da oseti samo redak čovek. Za ostale on nema vrednost, jer ga ne osećaju. Na određenom nivou spoznaja se ukršta sa estetikom, čovek prestaje da zna, počinje da oseća. Smatram da onaj koji misli da zna nije dosegao nivo potreban da se smatra intelektualcem; to će postati tek kad oseti koliko je varljivo ono što zna i koliko je neizmerno ono što ne zna.
Kakva je u tom procesu uloga škole?
Škola nije neophodna da bi čovek bio intelektualac. Inteligencija je prirodna pojava, čovek daleko može da stigne svojim razmišljanjem ako ima priliku da vidi mnogo oko sebe i moć da posmatra. Moć posmatranja, prirodna radoznalost i moć rasuđivanja su važniji od škole. Pa eto, uzmite jednog Vuka Karadžića. Nikakva škola ne može stvoriti od čoveka koji nema prirodne radoznalosti i intuicije intelektualca; onaj koji ima potrebu za spoznajom će već naći načina da sazna ono što ga zanima. E, tu škola može da mu pomogne.
Koliko je penjanje lestvicama uspeha zahtevalo rada i odricanja?
Mnogo. Možda isuviše. A potrebna je i sreća. Ponoviću ono što sam već negde rekao: Sve ima svoju cenu.
Član ste i Medicinske akademije SLD. Da li ste zadovoljni svojim dosadašnjim napredovanjem u profesiji?
Posle mog pristupnog predavanja, prof. Ljubica Đukanović je zvanično izjavila da sam najmlađi do tada primljeni član Akademije. To je drugi put najmlađi, jer sam sa 35 godina starosti bio najmlađi u istoriji Srbije koji je stekao zvanje naučni savetnik. Kad se okrenem iza sebe, vidim da mi vreme nije prošlo uzalud i nisam nezadovoljan onim što sam uradio. U ustanovi u kojoj sada radim nemam mogućnosti za dalje napredovanje, a nemam ni takvih aspiracija. Dok budem mogao da stvaram i dok me ne sprečavaju, idemo dalje...
O autoru:
Зоран Б. Ивановић (1963. Љубовија). Детињство провео у Факовићима, дечаштво и
рану младост у Братунцу и Сребреници, сазревао у Тузли и Београду, где се стално
настанио до исељавања (1997.), најпре у Италију (Фиренца) а затим у Француску
(Лимож, Бордо). Лекар, магистар биолошких и доктор медицинских наука, научни
саветник и професор универзитета. Обе Ивановићеве тезе (Београд, 1992, 1995.) и
хабилитација (Бордо 2001.) су из области биологије матичних ћелија. Од 2002. научни
директор Француске установе за крв за регионе Аквитанија и Лимузен. Објавио преко 80
научних радова и поглавља у књигама из области биологије матичних ћелија и
трансфузијске технологије. Својим експерименталним радовима у физиологију увео нови
концепт регулације самообнове матичних ћелија степеном оксигенације микросредине.
Спада међу најцитираније српске научнике млађе генерације. 2004. изабран за члана
Академије Медицинских Наука Српског Лекарског Друштва. Ивановић пише поезију и
прозу: осим збирке песама („Сазвучје“, 1995.) објављује прозне текстове у периодици на
српском језику. Његово најзначајније до сада објављено прозно дело свакако је
приповетка « Приче Франца Липица » (Траг, год. 3 – књ. 3, св. 9, 2007 ; стр. 57-70.).
Prof. Zoran Ivanović (50), direktor za nauku Francuske ustanove za krv, za regione Aquitaine i Limousen, vrsni istraživač na polju matičnih ćelija, naučnik, lekar sa darom za književnost, istoriju, arheologiju, antropologiju, lingvistiku - trkač ispred vremena
Naša dijaspora je u ulozi svojevrsne misije, zar ne?
Čoveku se u tuđini izoštre čula i mnogi od nas shvate da kroz koren i vrežinu dolaze životni sokovi. što se tiče poslednjeg talasa naše dijaspore, kome i ja pripadam, on sadrži veliki broj kvalitetnih i obrazovanih ljudi. Retko ko od njih ne smatra svoj boravak i život u stranoj zemlji nekom vrstom misije. Ne mogu a da ne uzmem za primer mog prijatelja Milivoja Srebra, docenta na katedri za Slovenske studije u Bordou, koji se, kao David protiv Golijata, godinama bori za kap istine u francuskim medijima i pokušava da ispravlja krivu Drinu, a da ne spominjem kako nema studenta koji prođe kroz njegov kurs a da ne bude vakcinisan Kusturičinim filmovima, Ivom Andrićem i našom celokupnom kulturom.
Na radnom stolu u Francuskoj držite zastavicu Srbije. šta Vam ona znači?
Onu vrežinu kroz koju isisavam životne sokove iz tla.
Bili ste na prijemu dijaspore u belom i proslavi Dana vojske Srbije u ambasadi Srbije u Parizu.
Ambasador Simić sa suprugom je učinio mnogo da afirmiše Srbiju u Francuskoj, da poveže naše ljude sa ovdašnjim ljudima i da nas same poveže kroz okupljanja u njegovoj rezidenciji u Parizu. Jedno od takvih bilo je okupljanje lekara i srodnih profesija poreklom iz Srbije i bivše Jugoslavije 2006. godine, organizovano od strane francuskog lekara srpskog porekla Svete Petrovića.
Na svečanost za Dan vojske Srbije, po običaju naše bivše države, rezervni oficir obavezno dolazi sa grbom svoje oficirske škole na reveru civilnog odela. Prepoznao sam grbove bivše Artiljerijske škole u Zadru, Sanitetske oficirske škole u Beogradu; jedan gospodin je nosio istu značku kao i ja: grb pešadijske škole u Bileći. Bio sam zadovoljan, jer su naši ljudi u dijaspori počeli da cene svoju prošlost i svoj lični napor, a ne da se dokazuju pljujući, a da to i ne shvataju, na svoje sopstvene živote, svoja stabla i svoje korene.
Kaže se da je duša naroda sazdana od prošlosti. Kako se to Vama čini?
Sredina, njena kultura, mitovi, njeni simboli, sve je to od velikog značaja za formiranje ličnosti. Zato je domovina prizma kroz koju se prelama sve ono što dolazi iz ličnog i porodičnog pamćenja, iz pamćenja roda, plemena, naroda. Moje poreklo po ocu je vezano za selo Oreovac kod Niša, a po majci za Fakoviće, smeštene na samoj Drini, na pola puta između Bratunca i Bajine Bašte. Pošto sam bio učiteljsko dete, poznavanje prošlosti je bio element mog vaspitanja. Otac mi je pričao o svim važnijim bitkama i o našim precima, mirnim seljacima koji su malo pričali, mnogo radili, i znali, kad god je zatrebalo, da stegnu zube i postanu disciplinovani vojnici te da neretko poginu za otadžbinu. S druge strane, majčine, moji podrinjski preci, vatrenog temperamenta, izrazite rečitosti i uvek spremni da idu do kraja u isterivanju svoje pravde, nisu štedeli reči u veličanju svoje istorije. Za njih je uvek ideal bila Majka Srbija koja im je bila tako blizu, na nekoliko desetina metara, pa ipak odvojena Drinom, plemenitom međom.
Kako doživljavate otadžbinu i narod?
Poreklo sam iskazao u pesmi „Sazvučje” čiji naslov nosi i cela zbirka iz 1996. godine. Ali ja otadžbinu doživljavam pre kroz narod nego kroz državu. U tom smislu, moj narod je moj, bez obzira da li govori ijekavskim, ekavskim ili ikavskim dijalektom i bez obzira da li je pravoslavne ili katoličke veroispovesti ili pripada muslimanskoj religiji. Podjednako mi je draga pesma što mi je merak, kao i „Jute san se zaljubija” ili „Stoj fama est I Drino”. Ali to je moj lični pogled na narod, realnost je sasvim drugačija: podele po svim mogućim i nemoguć im kriterijumima, usitnjavanje do besmislenosti.
Za Vaše ime prijatelji vezuju reč intelektualac. Šta to znači?
To oni najbolje znaju. Bio bi to čovek koji neprekidno radi na sebi i evoluira, koji neprekidno spoznaje. Možda bi granica za priznavanje stepena intelektualac bila tačka na kojoj se shvata relativnost spoznaje. Spoznaja ima više nivoa. Nivo analize donosi vladanje činjenicama, nivo sinteze iz tih činjenica izvlači principe, nivo kreativnog interpretiranja uvodi čoveka u filozofiju neke materije i naposletku se dolazi do simbola, kao najkoncentrisanijeg ali i najvarljivijeg nivoa spoznaje. To vam je kao destilacija eteričnih ulja: što više destilišete, sve Vam manje količine ostaje, ali to što ostaje sve je dragocenije. Ali taj dragoceni parfem može precizno da oseti samo redak čovek. Za ostale on nema vrednost, jer ga ne osećaju. Na određenom nivou spoznaja se ukršta sa estetikom, čovek prestaje da zna, počinje da oseća. Smatram da onaj koji misli da zna nije dosegao nivo potreban da se smatra intelektualcem; to će postati tek kad oseti koliko je varljivo ono što zna i koliko je neizmerno ono što ne zna.
Kakva je u tom procesu uloga škole?
Škola nije neophodna da bi čovek bio intelektualac. Inteligencija je prirodna pojava, čovek daleko može da stigne svojim razmišljanjem ako ima priliku da vidi mnogo oko sebe i moć da posmatra. Moć posmatranja, prirodna radoznalost i moć rasuđivanja su važniji od škole. Pa eto, uzmite jednog Vuka Karadžića. Nikakva škola ne može stvoriti od čoveka koji nema prirodne radoznalosti i intuicije intelektualca; onaj koji ima potrebu za spoznajom će već naći načina da sazna ono što ga zanima. E, tu škola može da mu pomogne.
Koliko je penjanje lestvicama uspeha zahtevalo rada i odricanja?
Mnogo. Možda isuviše. A potrebna je i sreća. Ponoviću ono što sam već negde rekao: Sve ima svoju cenu.
Član ste i Medicinske akademije SLD. Da li ste zadovoljni svojim dosadašnjim napredovanjem u profesiji?
Posle mog pristupnog predavanja, prof. Ljubica Đukanović je zvanično izjavila da sam najmlađi do tada primljeni član Akademije. To je drugi put najmlađi, jer sam sa 35 godina starosti bio najmlađi u istoriji Srbije koji je stekao zvanje naučni savetnik. Kad se okrenem iza sebe, vidim da mi vreme nije prošlo uzalud i nisam nezadovoljan onim što sam uradio. U ustanovi u kojoj sada radim nemam mogućnosti za dalje napredovanje, a nemam ni takvih aspiracija. Dok budem mogao da stvaram i dok me ne sprečavaju, idemo dalje...
No comments:
Post a Comment