"РОЂЕНИ СГРАНЦИ" - ПЕТАР МИЛАТОВИЋ

      (део из романа) 

       

       Црну причу из мог дјетињства често сам слушао и пренијећу је у цјелости.

    „Шест мјесеци послије смрти онога дјетета остављали су те самог кући да чуваш оно двоје млађих, Вишеслава и Љубославу. Једног дана кад се мајка вратила из поља кући и питала те гдје је Вишеслав, ти си рекао да је иза куће и да спава у дворишту, а мајка кад је видјела залелекала је, дијете је било мртво. Послије пет мјесеци поновило се исто. И Љубослава је била мртва. За једанаест мјесеци из куће смо износили три мртвачка ковчега твоја два брата и сестре, а ти мртвачки ковчези су били мало већи од кутија за ципеле.“

     Ту исту причу слушао сам од разних жена и људи.

      Неколико година послије те три трагедије јавно се причало у мојој родној кући и око ње да је троје дјеце умрло јер је једна комшиница подметала чиније са млијеком. Змије, којих у мом завичају има доста, млијеко је привлачило, а дјеци је била интересантна „играчка“ која се пузећи креће по земљи, добауљала би до „играчке“, додирнула би је и змија у самоодбрани од људске руке уједала је и у смрт отјерала два моја брата и сестру.

     Оставши сам играо сам се дједовим књигама и игру сам прекидао кад смо имали госте. Сједао сам поред њих и слушао разне приче. Било ми је све интересантно. Тада су људи умјели сликовито да причају. У једној од тих сликовитих прича неко је поред породичног огњишта оживио причу о оном наливперу које ми је из џепа од кошуље испало у отворени ковчег брата Видос- лава, као о знаку да ће ми дјед писати из гроба и зачудило ме зашто причаоци уму коше кад примијетише да пажљиво слушам шта говоре.

     Прижељкивао сам да ми дјед пише и да ми у писму објасни зашто немам дједа као остала дјеца чији су дједови сиједи старци са штаповима у рукама и како то да је мој дјед тако млад на слици, није стар као остали.

     Прижељкивао сам да ми пише о томе какав је његов глас био, гдје је купио, или ко му је шио лијепо одијело на слици.

    Колико сам прижељкивао да ми дјед пише, толико сам се чудио зашто никако не добијам писмо од њега. А и да ми пише, мислио сам, мораће други да ми прочита јер још нијесам знао да читам. Можда дјед хоће да ми открије неку тајну и чека да пођем у школу, да научим сва слова и њихова значења, јер дјед је био учитељ...

Петар Милатовић - 
"Андрићева  награда за животно дело"