Autor: Snežana Pisarić Milić
U S., marta 2014.
IX Pismo – O sreći
Prijatelju moj,
kako je teško opisati sreću? Bar Vi znate, da sam godinama opsesivno pratila znakove pored
puta, sluteći da bi me mogli odvesti do tajnih odaja sa blagom cara Radovana?
Dugo sam tragala za srećom. Nekada mi se činilo da tragam za nesrećom, vrag bi ga znao. Išla, lutala,
odlutala, često zalutala. Niti sam znala kuda sam pošla, ni po
šta, niti gde bih našla to što tražim. Ni koga bih za vodiča uzela. Ni da li da,
ipak, tragam sama.
Tragala, nekada, samo zato što su se i
drugi zaputili, nekim, samo njima znanim putevima, ne otkrivajući nameru kuda
su pošli, kao da su u strahu da ih ne pratim. Kao da ću im sreću uzeti. Kao da se ona može izmeriti, na kantar staviti, od
drugoga oteti. Možda će je nestati, ili se potrošiti. Kao da je sreća ista za
sve. Iste stvari nas ne čine srećnima, ali nas iste stvari, najčešće, čine
nesrećnima.
Negde daleko, na vrhu obećane zemlje,
tamo gde sreća obitava, stignu samo dobri,
predani, istrajni, valjani, puni zahvalnosti, trpeljivosti i ljubavi. Kada
stignu, shvate da je put jednostavan, da je oduvek bio tu, nudio se. Trebalo je
pratiti znakove pored puta. I prepoznavati, i izbegavati zamke.
Život je naizmenična igra dobra i zla.
Zlo propuštam kroz sebe, neka ode, a dobro prigrlim svom dušom. Kada god
pogledam prema Obećanoj zemlji, zatvorim oči i poletim
do nje, bar na trenutak, tek toliko koliko traje jedan božanstveni udah sa
njenih vrhova. To je trenutak savršene ljubavi koji me spaja sa samim nebom.
Detinjstvo
i mladost provela sam pitajući se zbog čega sam tu. Koja je moja misija na
Zemlji? Šta to treba da uradim? Činilo mi se, da nisam uradila ništa. I godinama
nikakav, bar utešan, odgovor nisam nalazila.
U mladosti sam sanjala da postignem što
više. I, uvek mi je bilo malo. Uvek negde, sa dna srca, iz najskrivenijih
kutaka duše, čula bih glas da sve što radim, upravo radim da bih pobegla od
besmislenosti svega što radim. I da tuga čeka na mene.
Obećana zemljo, gde si ranije
bila?
Sada, kao i Vi, sa distance, gledam sve
svoje puteve, sva traganja i lutanja. Sa svakim od njih sam bila bar stepenik
bliže vrhu. Išla jednim, pa ga ostavljala, da bi krenula drugim. Nekada bih se
vraćala. I htela odustati. Ali nisam! I opet bih pošla.
Na svim tim putevima sretala sam razne
ljude, dobronamerne, ali, i one druge. Mnogo sam se više bavila onim drugim,
nažalost. Sada se trudim da ih se ne sećam. Dobronamerne nosim u srcu. Bilo je
tu i uplašenih, bolesnih, tužnih, nesrećnih, silnih. Prolazili smo jedni kraj
drugih, nekada sam išla ispred, nekada iza, ali nikada uporedo. Jer, dva ista
puta nema.
Moram boraviti u isto vreme na dva
mesta. Na ovom stvarnom i onom još stvarnijem, skrivenom za one retke, tamo
negde. Ne može se lako opisati radost odlaska u tu zemlju. I radost pronalaska
puta do nje. Kada se zidovi pomere i ukažu se vrata toliko velika, pa se pitam kako
ih ranije nisam videla, kako me svetlost nije privukla.
Zašto
me je toliko puta prevarila, ta teško
dokučiva, i varljiva igra svetlosti?
Pitaju me za put. Teško ga je objasniti.
Gotovo nemoguće. Treba poći. Načiniti prvi korak. Ne odustati nikada. Put postoji,
i ta zemlja. I svi koji su je pronašli prepoznaju se, i sa radošću očekuju nove
posetioce.
Idem tamo, jer moram ići.
Tamo pripadam ja, i sve ono što svojim
zovem.
Tek tamo, moj život dobija smisao.
Sećanja na prošli
život, na prohujale godine, na sve puteve i stranputice sada me zabavljaju.
Tragala sam uvek za istim, a ono je uvek bilo tu. U meni. Kucam iznutra!
Zašto ja to Vama pišem? Pa, zato što
znam da Vi razumete moju potragu za blagom cara Radovana!
Vidimo se u Obećanoj zemlji,
Vaša Emina
No comments:
Post a Comment