VII PISMO – BAL POD MASKAMA - Snežane Pisarić Milić

Autor: Snežana Pisarć Milić

U S., marta 2014. 

VII Pismo

                                                                                                  Prijatelju moj,

Verujući u Vas i Vaše iskustvo, pitala bih Vas nešto. Da li mi možete objasniti, zašto se danas mnogi trude da pokažu i dokažu da im do ljubavi nije stalo? Ili, suprotno od toga, da pokušavaju da ih svi vole? Zar treća opcija ne postoji? Ona, o posebnosti svakoga od nas...

Je li to ljubavi pala cena, pa je na velikoj rasprodaji? Nehajno je ostavljena u jeftinoj kineskoj prodavnici, u kojoj su svi za sve, i gde postoji samo jedna, jedina univerzalna veličina? Veličina koja svima odgovara.

Da li se to meni samo priviđa, ili smo stvarno postali naivni učesnici novokomponovanog maskenbala, a da u potpunosti nismo svesni toga? Dobrovoljno prihvaćenim maskama skrivamo slabosti, mane, osećanja, jer više nisu poželjna. Nežne reči gutamo sa pelinom, i u tajne odaje duše ih odlažemo, a da su nam, samo minut pre, lebdele pred očima i pretile da skliznu sa usana. Sa toplih usana, na koje je slana suza pala, a koju, srećom, niko nije video. 

Na lica su nam zalepljeni osmesi od meda, posuti mesečevim prahom zavodljivosti. Uvek smo spremni, kao da nas iza prvog stabla, u senci krošnje od svetlosti, nadanja i treptaja čežnje, čeka profesionalni fotograf, taj nemi svedok naših lutanja, traganja i saplitanja, da ovekoveči našu nemoć. 

Rekla bih mu šapatom  – Ne žurite da ovekovečite ove odnose ma koliko bal pod maskama trajao. Nije zanimljivo, ni najmanje! Jednom, verujte, maske će pasti. Zar ne vidite da je rok ljubavi i vernosti prekratak, pa traje taman koliko i kocka leda na vrelom julskom asfaltu. Molim Vas, bolji trenutak sačekajte, ako želite da objektivom u večnost zapišete trenutak "skuplji vijeka".  

Retki znaju koliko je privlačna nedorečenost, ta tiha, umerena nedodirljivost. Spoznaja da je neko samo svoj, i pomalo tvoj, te da se ne daje lako, budi nadu da vreme romantizma nije zauvek nestalo, i da, doista nije baš sve, i da nisu baš svi, ogoljeni do besmisla. 

Privlači me nedorečeno, neizrečeno, sve što je u sećanju tajnim pečatom zapisano, pa mu mašta daje najrazličitije oblike. Poigravam se sa tim nedorečenim. Dodeljujem nedodirljivom uloge - nekada šeika, ili indijanskog poglavice, ruskog kozaka, a ponekad plemića. U retkim časovima dokolice, i ulogu vrača iz zabačenog afričkog plemena, gde bih tako, zahvaljujući njemu, od tajnog rituala pri punom mesecu, sa vatrom i toplim mlekom kamile, ostala večno mlada i lepa. Ili, pak, ulogu monaha iz najudaljenijeg manastira, koji je vanvremenskom lepotom tihovanja, sebe u čistu ljubav pretvorio.

Hoću da me obožavate, iako to ne zaslužujem! Da budete daleki svima, samo meni ne. Da Vas nikada ne vidim, ne dodirnem, niti i jednu reč u lice ne izgovorim, a da Vi, ipak, sa nadmoći onoga koji sve zna i sve može, sve moje neizgovoreno, neviđeno i nedodirnuto razumete, i sa nežnošću i tihom setom prihvatite, pa u levu pretkomoru srca ugravirate...

Vaša Emina