UVERILA SAM SE DA JE PISANJE LEKOVITO "Blic Žena", broj 487

"Blic Žena" MOJE VREME , 15.MART 2014.                                                      Dnevnik

                                                                                                                          jedne neobične

                                                                                                                            književnice

UVERILA SAM SE DA JE 

PISANJE LEKOVITO

Snežana Pisarić Milić iz Sombora radi

kao računovođa OŠ "Nikola Vukićević"

   

Ponosna sam što me je Idavačka kuća "Arte"
izabrala za književnicu 2013. godine

       Kako bi bilo lako reći da sam od onih samouverenih, jakih ii odlučnih žena koje su oduvek znale šta žele. Međuti, nisam.

           Ja sam samo jedna u nizu skromnih, miroljubivih ljudi koji obaj svet posmatraju sa distance. da ne zasmetajunekome, da ne naude. Pomalo, i u strahu od života i godina koje su donele mnogo toga lošeg. Moj izlaz, moj blagoslov jeste pisanje.

           Prenos emocija na papir donosi neverovatno olakšanje. Samo oni koji su to osetili mogu i razumeti. 

          Pisanje je moja ljubav, ali računovodstvo je moja egzistencija. To je odgovoran posao kji radim najbolje što mogu, već sedam godina. Mislim da ne postoji veća suprotnost umetnosti od računovodstva.

              JOGA MI POMAŽE DA KONTROLIŠEM MISLI

           Petnaest godina sam radila kao sekretar škole. A onda sam prešla na mesto šefa računovodstva u OŠ "Nikola Vukićević" u Somboru.

          Studirala sam ekonomiju. Prvo sam završila Višu ekonomsku u Sarajevu, a kasnije i fakultet u Subotici. Škola u kojoj radim najstarija je škola na srpskom jeziku u Somboru. Nju su pohađali mnogi znameniti Somborci. Objavljivanje knjiga, plasman, promocije su nešto sasvim drugo od pisanja.

               Od prve apisane knjige do njenog objavljivanja proteklo je deset godina. Za pisanje potreban mir, a ja ga nemam često. Zahvaljujući jogi uspevam da kontrolišem misli, potisnem i isključim zvukove oko sebe, i da, bez obzira na to što živim u kući gde su tri generacije, pišem. 

           Možda stigne i četvrta generacija, a taj zvuk verovatno neću moći da ignorišem. U braku sam dvadset i šest godina. Decenijama sam gotovo opsesivno čitala. U jednom trenutku, kao kroz sito, propustila sam kroz svoju dušu sve pročitano. I počela da pišem svoje. I prestala da čitam tuđe. Sada čitam knjige samo po preporuci ili knjige prijatelja.

               DUŠA JE CENTAR MOG INTERESOVANJA

           Imam sina Bojana. On je moje bogatstvo, moje ogledalo i moja snaga. On i njegova verenica Vladana stalno su sa mnom na promocijama. 

           Uglavnom nastupamo zajedno. Ona nekada čita delove teksta, nekada je voditelj, a on pratnja na gitari. Nekada su kao publika, a sa poslednjom knjigom bila je prevodilac. Tako je bilo i na ovogodišnjem sajmu knjiga, na kom je predstavljena moja treća knjiga "LAZAR - od salaša do Holivuda".

            Moja prva dva romana, "Varljiva igra svetlosti" i "Nebeski ples", jesu iznad svih podela po bilo kojoj osnovi. U glavnoj junakinji Emini prepoznaje se svaka moja prijateljica, pa i svaka žena.

Centar moga interesovanja je duša, šta ona trpi, šreživljava, sa čime se bori, te dileme i iskušenja na koje nailazi. Svesno je sačuvana naivnost, vera u ljude i nada da nije sve izgibljeno, iako sve ukazuje na suprotno. Ne odustajem od vere da će dobro pobediti zlo.

          Pustila sam svoje romane da sami sebi traže put, kao što su ga našli u Hrvatskoj. Prevedeni su na književni hrvatski jezik i objavljeni. Internet nudi velike mogućnosti promovisanja. Prvi roman "Varljiva igra svetlosti" (IK "Arte" Beograd, 2010.) ovojio je prvu nagradu na konkursu Narodne biblioteke u Smederevskoj Palanci. 

            VOLELA BIH DA OSTAVIM TRAG

          Priča "U ime svih (pasa) lutalica dobila je drugu nagradu na konkursu u Budimpešti 2012. godine. Pomenuta priča deo je romana "Nebeski ples" (Narodna biblioteka Vrbas, 2012.). U Hrvatskoj je "Nebeski ples" objavljen pod nazivom "Igračke v(j)etrova". Našao se u širem krugu za NIN-ovu nagradu 2012. godine.

          Odavno sam naučila da mi ni sreća ni nesreća ne dolaze same, nego uvek zajedno i naizmenično, kao Dučićeva neprestana trka crnih i belih konja. I da ništa ne dobijam lako. Pronašla sam novi smisao, a to je pisana reč. Da ostavim trag iz sebe. 

          Hoću li uspeti, ne znam. Srećna sam što sam pokušala, što ne odustajem u inat svim teškoćama na koje nailazim, svakodnevno.

Pripremile: Zorica Antonijević, Ana Vodinelić, urednica rubrike "Dnevik" KATARINA SRETENOVIĆ, foto Vesna Lalić