"ИЗ ДРУГОГ УГЛА" - РЕНАТА ЦВЕТКОВ

ИЗ ДРУГОГ УГЛА

         

Вече је било прашњаво. Заударало је на неко јело, помало загорело, без соли. Ноћ се није лепила баш тако лако за град, иако су свачије мисли већ увелико спавале. Небо није било плаво, не сећам се  можда није било ни сиво, а можда га и није било. Ипак, онако кришом, неком се отео дах и претворио у ветрић који је одавао последњи знак живота с ове планете. Покретао је, чини ми се, цео сунчев систем и ударао у шупљине срца људи који су бежали од сна.

        Зурећи у неку тачку, која није постојала, одлучио сам направити корак. Зашкрипао је под као да плаче и пробудио ми жељу за неким, било ким ко ме ноћас може слушати. Био сам толико сам, толико да сам кашљуцао не би ли покренуо гласне жице. На тренутке ми се чинило да сам већ заборавио причати. Отворио сам врата размишљајући о жени комшије Симића, која га је напустила у понедељак. Мучиле су ме важне ствари, а опет нисам имао снаге ноћас расуђивати о животу. 

         Кренуо сам низ улицу занесеним погледом кроз дрвеће које ме је знало, по плочнику којег познам толико добро да бих сваку рупу препознао и по нечијем опису. Ноге су ме негде водиле, ја нисам питао где  Чинило ми се да су све до сада читале карте и путописе и сада су спремне коначно да ме одведу на место о којем маштају. Једна танка и плава жена долазила ми је у сусрет. Обучена у црно, давала је ритам овој вечери. Приметио сам да јој очи поигравају на лицу, као да желе побећи из очних дупљи, негде далеко, високо, као да су желеле дићи се са ове прашине, поцепати чаршаве ноћи и засијати на небу. Личила је на звук кише. Превише тиха, повучена да би успела неког уплашити, а опет тако горда и поносна,  тотално свемогућа и пространа, у свачијим очима остављала је тај звук ударања капи по крову. Због ње ми је, чини ми се, измишљен кишобран да не би сви , после ње, остали мокри, заувек осуђени на сузе и тапкање у бари, као чета слепих војника. Чинило ми се да је знам. Да сам осетио укус гвожђа са њених усана, њену меку кожу под мојим рукама и вреле табане на својим образима. Да сам јој своје прсте у плаве коврџе стављао на починак, а јутром их вадио и гледао јој те гладне, немирне очи и сузе како упадају у њих. Мислио сам да је то жена у чијој сам утроби сахрањивао себе, у моменту осећао да сам сав ван себе, а био сам у њој. Да, чинило ми се, јер је то управо и била она, али ипак, могло ми се само чинити, јер она заправо и није постојала као нешто што сам могао знати и имати. Била ја све, а најмање жена. Ипак, направила ме је срећним, то плаво створење за коју, после свега морам рећи да нисам успео укапирати. Она је желела да од неба направи себи душу, али су јој други крали облаке. Носила је крик у очима и плач под кожом, а опет, увек се смејала. И сада је изгледела врло срећна и чаробна, као да ју је пре пет минута запросио неки млади краљевић, а она га је одбила уз причу како воли неког обичног радника који неме пара да јој купи читав свет, а опет јој доноси звезде, поклања јој јутро и ноћ и све је то њено, и киша и први снег. Посматрајући је опет сам уочио њене прсте. Били су дуги и танки, нимало женствени, ни чврсти, а опет, могли су ишчупати свако срце и преврнути и највећи камен човечанства. Нисам јој видео нокте, али знам да су били прљави од боја, знам да су били недовољно извајани, пуни глине или неког                                          

туша, фарбе... Не знам, не разумем се довољно у то...  Мирисала је на свој свет. И тада, опет ми се учинила лепом, најлепшом од свих жена на свету, иако је никад нисам посматрао за нешто лепо. Чак је и страст ноћи пробудила, па са мрак почео ваљати по пешачком прелазу, водити љубав са њим и гужвати му пруге. Када се приближила, опет сам осетио онај укус гвожђа, чуо капи кише. Изгледало је као да ми се ипак само чинило да је она уопште и постојала иако ми је била толико блиска, као да сам је знао читав живот.

     Кренуо сам даље. Неколико људи ми је ставило пролазност у очи и оставило понеку сенку на зиду. Крај мене су се смењивале сенке у некој идили мира и протеклих дана. Личиле су једна на другу, а опет су биле различите таман толико да због тога вечерас останем будан. Ту равнотежу сличних зидина нарушила је рашеткаста ограда. Стајала је ту, испред мене, опомињала ме и терала ме, као да ме се плашила, а опет је била довољно мирна да би ми ноћас могла судити. И одједном, кроз њу испадоше руке и зачух речи: „ Господине , имате ли цигарету?“.     

      Те суве бледе руке налик на две беспомоћне гране уплетене у металну ограду носиле су на себи кожу саткану од угашених цигарета и којекаквих огреботина.  

      „Да, да, имам“, - одговорио сам, и извадио тек отворену кутију из које су цигаре, као очи, пиљиле у нас. Бледа рука ју узе, а онда се појави глава и поглед. Не, није личио на неког кога знам, а опет, пожелех остати ту још који тренутак. На његовом лицу спавала је осакаћена младост, а под очима широки црни прстен недосањаних снова. Мирисао је на затворену собу и неки детерџент који моја мајка користи за прање чаршава. Са његове кошуље у мене се сливао број 11896 и крај њега натпис „неуропсихијатрија“ .

     Замислих се .

     Тргао ме је његов глас са неким чудним нагласком оближњих села: „Скупљаш ли лептире?“ Одмахнуо сам главом и полако, ни сам не схватајући зашто, осетио сам се постиђено .

     „Ја их скупљам, јер читаво човечанство можда зависи баш од њих. Имам читаву колекцију. Знаш, лептир живи само један дан и стварно је штета да такво богатство и усклађеност боја нестану у једној секунди.“  - причао је тај човек, или број , не знам како да га назовем, али знам да ме је занела његова прича и ја одлучих слушати га .

       Наставио је: „Знаш , можда овај наш живот у ствари и не постоји!? И, можда је то само сан неког лептира!? Можда он, баш сада, сања мене и тебе и ову ограду и ми ћемо постојати само док се не пробуди. А кад се пробуди, живећемо само тај један дан у његовој глави. Видиш, тако ја имам више пријатеља него што ћеш ти икада имати. Скупљајући лептире, ја скупљам људе, а они су ми пријатељи. Некако чудно љубоморан, покушах се одбранити и подићи свој понос спуштајући његов, онако како би сваки човек урадио, наивно, а опет одважно: „Али, ти си са друге стране ограде заробљен! Ја могу шетати и ићи где хоћу. Могу ти дати цигарету или не, могу те заобићи, могу шта год хоћу.“ – рекох задовољно, дижући главу и врцкајући очима.

     Он није био увређен, чак се није ни бранио, само је рекао: „Да, али теби је досадно, зато и шеташ, тражиш неког са ким би причао. Досадно ти је јер не

                                                                   

разумеш улицу, јер не разумеш дрво и птицу, човека или обичну рупу на асфалту. Знаш ... људима је досадно јер ствари увек гледају из истог угла. Ја сам нашао излаз: иако је мој простор ограничен, моје око није, а ни ум! Имам довољно места у себи да трчим, а и стварност непрестано гледам из различитих углова. Видиш ли ону кућу преко пута? Ти је стално гледаш у висини очију и изгледа ти досадна и једнолична. Али, покушај је гледати према врху или са неке друге стране, или ипак дођи до ње, лези на стазу и усмери поглед према крову. Осетићеш је како дише, како ти гради надање и унутрашњи осмех, како је ту због тебе и како ће остати ту и после тебе, а ти то нећеш знати ... Можда немам цигарету, али у својој машти имам више него што ћеш ти икада имати.“

         Слушајући га, поглед сам зауставио на његовом дугмету које му је висило са рукава на једном танком концу и клатило се заљуљано покретима његових плућа. Више нисам желео да се надмећем са њим. Желео сам мало његовог света. Није ми дао времена да уживам у његовим тек изговореним речима. Причао је даље:  „Знаш, и ја сам једном био човек,  све док нисам схватио да сам сан и упитао се - да ли ми уствари живимо сан или сањамо живот? Тада сам и упознао лептире. Упознао сам и велико дрво поред којег сам прошао милион пута, а никада нисам осетио колико зависим од њега. Од тада сам сатима лежао крај њега, радујући се свакој птици и годишњем добу. Причао сам са реком, са камењем, са мазгама. Баш зато сам данас овде, јер сам мењао компјутерску буку за шапат кише, што сам рекао да верујем у звезде, а не у председника, јер сам волео псе, а не људе, што сам због звука гитаре продао све што сам имао, па од тада путујем светом тражећи неког сличног себи, неког ко би се са мном ваљао по снегу, трчао бос по киши, пењао по дрвећу. Још ћу ти нешто рећи, али не смеш ником да кажеш: „Ја сам, уствари, овде јер сам дошао неком у посету ...“

     Тад је заћутао. Не знам, можда је тог тренутка и умро. Нисам имао снаге остати. Кренуо сам низ улицу, кроз дрвеће које ме је знало, по плочнику којег познам толико добро да би сваку рупу препознао и по нечијем опису.

     Тада сам се тргао и пробудио. Нови дан још није скроз свануо. Јутро се кроз решетке увлачило у беле чаршаве. Било је прашњаво. Заударало је на неко јело, помало загорело, без соли.  Небо није било плаво, не сећам се, можда није било ни сиво, а можда га и није било. У огледалу учинило ми се да видим лептира. Неко је узвикнуо: „Посета!“

     Била је то жена комшије Симића. Вечито срећна и чаробна, личила је на звук кише. Била је обучена у црно и давала је ритам овом јутру. Чудно, учинила ми се тако познато, као неко кога сам некад волео.

     И док сам журио ка њој, на својој плавој пиџами, крај броја и натписа, приметио сам дугме које ми је висило са рукава на једном танком концу и клатило се заљуљано покретима мојих плућа .

     Био је понедељак. Јутро исувише добро да мењаш председника за једну цигару, а ја сам се сећао прошле вечери коју сам сада посматрао из другог угла!